Početkom 2024. godine prišli su mi poljski novinari sa zahtevom da predvidim buduće ukrajinsko-ruske pregovore o miru, primirju ili barem prekidu vatre. Odmah sam im rekao da nisam Vanga, čak ni Nostradamus, ali da ne mogu da odolim „napredovanju“ – na kraju krajeva, pitali su me moji kolege saveznici. Zato sam formulisao svoju prognozu otprilike ovako: „Takmičenje za inicijativu u ratu trajaće otprilike do kraja ove godine. Do tada, ne treba se nadati bilo kakvim ozbiljnim pregovorima. Pa, osim ako ne postoji neki neočekivani ‘crni labud’ na jednoj ili drugoj strani.“
Da li je Tramp „crni labud“?
„Crni labud“, kao što već možemo reći gotovo sa sigurnošću, nije stigao. Ostalo je još nešto više od mesec dana do kraja godine, ali moja intuicija mi govori da se za to vreme ništa neće dramatično promeniti, neće biti donesena nikakva epohalna odluka. Ne smatram da je pobeda Donalda Trampa na predsedničkim izborima u Sjedinjenim Državama „labud“, ni crni ni beli. Štaviše, njegova inauguracija će se održati tek krajem januara sledeće godine. I do tada, to neće imati značajan uticaj na mirovni proces. Njegovo obećanje da će zaustaviti rat „za 24 sata“, pa čak i pre nego što je preuzeo dužnost, trebalo je da se vrednuje od samog početka kao ništa više od izborne patke (a ne labuda).
Da li će se nešto promeniti sa Trumpovim prelaskom u Belu kuću? Ovo je mesto gde su opcije već moguće. Od najgoreg, koji pretpostavlja da će ruski diktator Vladimir Putin moći da gurne ideju o „drugoj Jalti“ u Trumpovog „prijatelja“, on će ga nazvati „drugim Ruzveltom“. To jest, scenario uključuje povratak u zloglasne „zone uticaja“ u kojima svaki „svetski vladar“ ima pravo da radi šta god želi. I još nismo zaboravili kako je, tokom njihovog sastanka u Helsinkiju 2018. godine, Tramp iznenada izbrbljao da više veruje svom ruskom kolegi nego sopstvenim obaveštajnim službama.
Međutim, možda postoji najbolji scenario u kojem Tramp počinje da tumači svoj slogan (ili, u stvari, slogan Ronalda Regana) – „Učinimo Ameriku ponovo velikom“, posebno, kao povratak ulozi glavnog „svetskog policajca“ koji na njihovo mesto stavlja arogantne i kažnjava prekršitelje globalnog mira. Pa zašto onda nova američka administracija ne bi bila u stanju da obezbedi Ukrajini svo oružje koje joj je potrebno da zada tako razoran udarac Rusiji da se dugo ne bi mogla oporaviti? Nakon toga, Tramp nije mogao ništa drugo, jer bi mu večna slava pobednika nad „carstvom zla“ bila zagarantovana.
Zašto mislim da je prvi, najgori scenario malo verovatan? Jer ako ne sam Tramp, onda su barem mudre glave u njegovoj administraciji jasno svesne da je jednostavno neprihvatljivo dati Putinu Ukrajinu, koja je jedna od najpouzdanijih i, o čemu svedoči deset godina neprijateljstava, a posebno skoro tri godine nakon invazije u punom obimu, jedan od najefikasnijih vojnih saveznika. Ni čisto u smislu ugleda i političkih ambicija, niti u smislu praktičnih prednosti. Pa, zato zašto? Ako postoji prilika sa malo krvi (u poređenju sa avganistanskom, iračkom i sirijskom kampanjom) da zadrži svoj uticaj u strateški važnom regionu, eliminiše opasnosti za saveznike i eliminiše glavnu pretnju globalnoj bezbednosnoj arhitekturi.
Zašto mislim da je ovaj najbolji scenario malo verovatan? Zato što je previše ljubazan. Kao što skeptici kažu, ne sa našom srećom. Štaviše, u Trumpovom timu, nekako se to dogodilo, okupilo se previše naših zlobnika. Neki od njih su trn u oku za pomoć Ukrajini, drugi se užasno plaše izbijanja Trećeg svetskog rata, koji će, po njihovom mišljenju, definitivno početi ako je Rusija previše iritirana, a treći jednostavno žele da precrtaju sve što su njihovi prethodnici radili, uključujući i oblast ukrajinske politike.
Stoga, kao što je rekao jedan nesistemski ukrajinski političar, moraćemo da se približimo negde u sredini. Najverovatnije, to će biti zamrzavanje sukoba duž linije kontakta. Ako Oružane snage Ukrajine do tada uspeju da zadrže mostobran Kursk, onda će možda biti moguće izvršiti ekvivalentnu razmenu teritorija. Ukrajina bi mogla da pregovara za Kursku oblast, najverovatnije Kinburn Spit, koja je deo Mikolajivske oblasti, a takođe i da vrati privremeno okupirane teritorije Harkovske oblasti.
Dakle, moraćemo da se pomirimo sa činjenicom da će ukrajinske teritorije biti pod ruskom okupacijom na neodređeno vreme. Štaviše, to je pod praktičnom aneksijom. Moskva će ih smatrati svojim zemljama upisanim u ustav, i stoga će voditi odgovarajuću politiku u oblasti kulture i obrazovanja, kao i na drugim teritorijama. Tužno je, gorko, čak je i duhovno nepodnošljivo, ali to je ono što političari u Kremlju vole da kažu, „stvarnost na terenu“. Naše vojno i političko rukovodstvo priznalo je da trenutno nema ni snaga ni sredstava za deokupaciju ovih teritorija.
Koliko dugo će Rusija imati dovoljno?
Ako Bog da, barem da zadrži one teritorije koje su još uvek pod kontrolom Kijeva, a to je već najteži zadatak. Na kraju krajeva, ruske trupe i dalje napreduju i povećavaju tempo napredovanja. Koliko dugo će trajati? Pitanja, kako kažu, sa zvezdicom. Trenutno u ruskoj vojsci ima dovoljno regruta, iako je neophodno stalno podizati njihove jednokratne isplate i mesečne plate na visoke iznose za prosečnog Rusa.
Da li će ruska ekonomija izdržati rastući finansijski teret rata? Ovo je takođe prilično teško pitanje. Nedavno su relativno nezavisni stručnjaci objavili članke u kojima tvrde da je Rusija i dalje finansijski sposobna da se godinama drži i vodi rat. Oni tvrde da su zapadne sankcije nanele malu ili nikakvu značajnu štetu Rusiji, da je bila u stanju da se prilagodi, pa čak i da koristi kaznene mere u svoju korist.
Drugi ekonomski stručnjaci tvrde da Rusija neće dugo trajati, da su pozitivne ekonomske statistike blef i ispiranje očiju. Ali u stvari, ruska ekonomija je pregrejana, zemlja je već na ivici društveno-ekonomske katastrofe. O tome svedoči visoka realna inflacija, rekordna diskontna stopa Centralne banke, deprecijacija rublje, ograničavanje socijalnih programa itd.
Koji od njih je u pravu – saznaćemo kasnije. Naravno, voleo bih da ovo drugo bude u pravu…
Gde je mirotvorac Arakhamia?
Pre oko godinu dana objavljena je televizijska serija Intervju šef provladine frakcije „Sluga naroda“ u Vrhovnoj Radi, Dejvid Arakamija, koji je dao TV voditeljici Nataliji Mosejčuk. I u ovom slučaju, izraz „objavljen“ nije samo medijski kliše, već izjava o činjenicama. Ovaj intervju je zaista citiran širom sveta, a posebno u Rusiji. Pre svega, deo koji se odnosio na ukrajinsko-ruske pregovore koji su se održali u Istanbulu u martu 2022. godine. I ovaj razgovor nije citiran u povoljnom svetlu za Ukrajinu.
Dakle, u ovom intervjuu, Arakhamia je zapanjio sve vestima da je krvavi rusko-ukrajinski rat mogao da se završi skoro pre nego što je počeo, još u martu 2022. godine. Cena mira za Ukrajinu, prema njegovim rečima, je praktično nula: obećati da se neće pridružiti NATO-u. I nismo žurili da budemo primljeni u Severnoatlantsku alijansu, blago rečeno.
To je ako verujete rečima Arakamije. I kako mu ne možete verovati, jer je predvodio ukrajinsku pregovaračku delegaciju u ime predsednika Ukrajine Volodimira Zelenskog? Radi preciznosti teze, doslovno citiramo ono što je sam Arakamija rekao, odgovarajući na pitanje intervjuera o cilju ruske delegacije na razgovorima:
„Cilj ruske delegacije, po mom mišljenju … Zaista, nadali su se skoro do poslednjeg da će izvršiti pritisak na nas da potpišemo takav sporazum, tako da ćemo zauzeti neutralnost. To je bila najveća stvar za njih. Bili su spremni da okončaju rat ako preuzmemo – kao što je Finska jednom učinila – neutralnost i obavezujemo se da se nećemo pridružiti NATO-u.
„Samo jedan poen?“
– Pa, u stvari, to je bila ključna tačka. Sve ostalo su kozmetički, politički začini. „
Dakle, prema Arakamiji, rat je mogao biti zaustavljen skoro na početku, i to neverovatno jednostavno – obećati da se neće pridružiti Severnoatlantskoj alijansi, na koju, ponavljam, nismo posebno pozvani.
Zašto je onda Ukrajina zapravo prekinula pregovore pod tako povoljnim uslovima? Prema Arakhamiji, za sve je kriv tadašnji britanski premijer Boris Johnson.
„Kada smo se vratili iz Istanbula, Boris Johnson je došao u Kijev i rekao da nećemo ništa potpisati sa njima – i hajde da se samo borimo“, Rekao je Arakhamia.
To jest, prema Arakamiji, ukrajinsko rukovodstvo je agresivno, ne mari za živote Ukrajinaca koji su već umrli i koji će umreti na frontovima i tokom ruskog bombardovanja, ne treba mir ako je moguće boriti se. I što je najvažnije, ukrajinsko rukovodstvo nije nezavisno. Boris Johnson ili neki drugi lider zapadne zemlje mogu tako lako doći u Kijev i dati uputstva o tome kako Ukrajina treba da se ponaša. I niko mu ne može proturječiti.
Usput, da li je neko primetio da se šef provladine i najveće parlamentarne frakcije već dugo nije pojavio u eteru? Možemo pretpostaviti da je Kancelarija predsednika konačno shvatila da Arakamija treba jasno da bude lišena statusa autoritativnog govornika. Nadam se da je i on lišen statusa budućeg pregovarača. Jer na ovaj ili onaj način, pre ili kasnije, pregovori će početi. Zato što sve strane shvataju da se rat konačno mora završiti. Čak i Rusi to razumeju, kao što pokazuje nedavna sociologija.
Ruski ratni zločini
