Američki izbori pokrenuli su snažan talas glasina o skorom kraju rusko-ukrajinskog rata i verovatnom zaključivanju sporazuma između Moskve i Kijeva. Aktivno koristeći prethodnu izjavu novoizabranog predsednika Donalda Trampa o njegovoj nameri da postigne mir za 24 sata, svetski mediji su iznjedrili curenje informacija o planovima nove administracije Bele kuće. A The Economist je čak objavio mogući datum prekida vatre – 20. januar 2025. godine. Ovaj datum se poklapa sa Trumpovom inauguracijom. Međutim, već smo pročitali mnogo prognoza u odeljku „Kada će se rat završiti“. I do sada, nijedan od njih se nije ostvario. Može li biti drugačije ovaj put?
Zaista, postoji neki razlog da se veruje da postoji šansa za prekid neprijateljstava u 2025. godini. I oni nisu iz domena fantazije. Niko ne zna sa sigurnošću kakva će biti Trumpova spoljna politika kao predsednika. Ali neki od njegovih obrisa se već pojavljuju. Najverovatnije, pažnja Vašingtona će u velikoj meri biti usmerena na obuzdavanje Kine. Istovremeno, Tramp neće moći da potpuno ignoriše pretnju iz Rusije. Njegova prva imenovanja ne ukazuju na to da Sjedinjene Države nameravaju da se povuku u sebe. A javna poruka „mira kroz snagu“ u vezi sa imenovanjem kongresmena Floride Mikea Valtza za savetnika za nacionalnu bezbednost je ohrabrujuća.
Neodlučnost i strah od eskalacije postali su sinonim za spoljnu politiku administracije Joea Bidena. Tramp će pokušati da bude drugačiji od svog prethodnika. Konkretno, politika Vašingtona prema Ukrajini prolazi kroz promene. Budući američki predsednik nikada nije bio velikodušan sa izjavama poput „da bude sa Ukrajinom koliko god je potrebno“. Ali on je često izražavao svoju nameru da zaustavi rat što je pre moguće. Za Trumpa, prekid neprijateljstava bio bi dobar element za PR i dokaz uspeha njegove spoljne politike. A njegova administracija će delovati agresivnije i agresivnije kako bi postigla taj cilj, gurajući Ukrajinu i Rusiju ka prekidu vatre. Istovremeno, obnova teritorijalnog integriteta naše države, barem u ovoj fazi, verovatno će biti žrtvovana. Ali da li će novi američki predsednik biti u stanju da pronađe način da okonča borbe?
Da biste dobili odgovor na ovo pitanje, vredi objektivno proceniti trenutnu situaciju. Ukrajinske vlasti i društvo sada mnogo više podržavaju ideju o prekidu vatre nego što su bili 2023. ili 2022. godine. Postoji mnogo objektivnih razloga za to. I svi oni nisu previše optimistični. Rusko-ukrajinski rat ušao je u fazu rata iscrpljivanja. S obzirom na značajnu superiornost agresora u ljudstvu, pomoć koju dobija od drugih autoritarnih režima i bolju sposobnost da poveća vojno-industrijski kompleks, Ukrajina je prisiljena da se brani. I polako se povlači u određenim delovima fronta. Puzajuća ofanziva ruskih snaga, koja je počela od neuspele ukrajinske kontraofanzive, ubrzala se poslednjih meseci. Kurska ofanziva se nije pretvorila u strateški uspeh. Ali je pričvrstio borbeno spremne ukrajinske jedinice u novom operativnom pravcu. Pored toga, neprijatelj dobija značajnu pomoć spolja. A DPRK je čak poslala svoje trupe protiv Oružanih snaga Ukrajine. Istovremeno, strana vojna pomoć Ukrajini je ograničena i dozirana. Ponašanje njenih partnera je previše predvidljivo i pasivno.
Unutrašnja situacija u Ukrajini takođe nije najbolja. Društvo je umorno. Zbog korupcije, sistemskih problema sa metodama i pristupima mobilizaciji i niske efikasnosti državnog aparata, povećava se rizik od društvene eksplozije. Postoje mnoga pitanja o obuci regruta i načinima upravljanja vojnim operacijama.
Sociologija delimično pokazuje dinamiku javnog raspoloženja. Anketa KIIS-a pokazuje da je 32% Ukrajinaca spremno za teritorijalne ustupke Rusiji u zamenu za mir. Takođe u oktobru objavljena je anketa Centra Razumkov. To je pokazalo povećanje učešća Ukrajinaca koji veruju da su pregovori sa Rusijom „efikasan način da se postigne mir koji bi trebalo da se koristi sada“ na 35%. Istovremeno, 48% ispitanika se ne slaže sa ovim.
Međutim, postoji još jedna dimenzija problema. Možda je Putin 2022. godine još uvek bio spreman da razgovara o nekoj vrsti sporazuma i čak je dozvolio povlačenje ruskih trupa na liniju od 24. februara. Ali panika nakon poraza rukovodstva Kremlja u Harkovskoj oblasti odavno je prošla. A Zapad nije želeo da obezbedi Ukrajini dovoljno oružja u prvoj fazi rata, kada je postojala šansa da zaista pobedi agresora. To je omogućilo Ruskoj Federaciji da stabilizuje front, izgradi moćne odbrambene linije i pokrene svoj vojno-industrijski kompleks. Dakle, sada Rusija nije previše zainteresovana za primirje, sve dok je situacija na frontu generalno u njenu korist. Naprotiv, agresor se nada da će zauzeti još više ukrajinskih teritorija i sanja o kolapsu fronta i ulasku u operativni prostor.
Tužna stvarnost je da je Rusija sada u jačoj pregovaračkoj poziciji od Ukrajine. Da bi Putina doveli za pregovarački sto,Da bi se čak i popravio status kvo duž trenutne linije konfrontacije, potrebna je ozbiljna poluga. A ovaj pritisak mogu vršiti prvenstveno spoljne sile. Ali da li će biti voljni i da li će to moći?
Uprkos Trumpovoj spremnosti da postigne brzi prekid vatre i opštem skepticizmu njegovog tima o mogućnosti obnavljanja teritorijalnog integriteta Ukrajine u bliskoj budućnosti, sumnjivo je da će on potpuno napustiti podršku našoj državi. Ako Rusija dobije ono što Putin naziva pobedom, to će biti veliki udarac Trumpovom imidžu kao jakog, autoritativnog političara. Tada će se sve njegove prethodne izjave o miru silom pokazati kao bezvredna prazna hvalisanja. Malo je verovatno da bi Tramp želeo da stekne imidž političara koji je predao Ukrajinu i dozvolio Moskvi da postane mnogo jača. A Bajdenove lovorike, pod kojima se povlačenje američkih trupa iz Avganistana pretvorilo u sramno bekstvo, još uvek su previše sveže u sećanju. Bilo bi glupo za Trumpa da daje slične adute da kritikuje svoje protivnike. Stoga postoji šansa da nakon odbijanja Kremlja da napravi ustupke, Vašington može koristiti druge metode uticaja.
Glavno pitanje koje bi trebalo da zabrinjava Ukrajince je koje će kompromise sa Moskvom nova administracija Bele kuće smatrati prihvatljivim. I da li će se uzeti u obzir interesi Ukrajine. Najefikasniji način da se prisili Kremlj na ustupke i mir je da mu se nanese vojni poraz ili izuzetno bolne gubitke. A to uključuje ili snabdevanje novim vrstama oružja sa uklanjanjem bilo kakvih ograničenja na njihovu upotrebu. Ili kombinacija vojnog i ekonomskog pritiska na Moskvu, koji zajedno uveliko povećavaju cenu agresije za nju. Ali da li će se Tramp usuditi da to uradi ako shvati da su druge metode uticaja na Putina iscrpljene?
Neophodno je shvatiti da čak i ako se zaključi neka vrsta mirovnog sporazuma ili prekida vatre, pretnja nove ruske agresije će stalno visiti nad Ukrajinom. Najvjerovatnije, Rusija će zadržati kontrolu nad dijelom, ako ne i svim, okupiranih teritorija. A granice 1991. mogu se privremeno zaboraviti. Glavni zadatak pod takvim uslovima biće sprečavanje ponovljene agresije Moskve, održavanje sankcija i nepriznavanje aneksije ukrajinskih teritorija od strane sveta. Istorija može dati Ukrajini šansu da vrati ono što je izgubila. Ali da bi to uradio, ona mora da sačuva svoju nezavisnost i ukrajinsku naciju. Promenite se i postanite jaki.
Ruski ratni zločini
