Podsetimo se kako smo zamišljali razvoj događaja u Sjedinjenim Državama ujutro 5. novembra. Kamala Haris i Donald Tramp idu, prema najpedantnijoj sociologiji, nos do nosa. Borba će biti veoma žestoka, neće biti moguće odmah pronaći pobednika, pomoći će samo „foto finiš“, odnosno ručno prebrojavanje glasačkih listića u onim „klimavim“ državama u kojima će se broj glasova za svakog kandidata razlikovati za ne više od hiljadu. I takve države se predviđaju, ako ne svih sedam (Arizona, Nevada, Mičigen, Viskonsin, Džordžija, Severna Karolina i Pensilvanija), onda najmanje tri od njih. To bi moglo dovesti do parnica, a možda čak i do narodnih nemira koji bi eskalirali u nerede poput onog koji se dogodio 6. januara 2020. godine, tokom juriša na Kapitol. Zato što Tramp nikada neće prihvatiti drugi poraz zaredom …
Zašto smo crtali takve scenarije u našoj mašti? Jer tako je većina političkih stručnjaka za nas projicirala tok izbornog procesa. Oslanjali su se na rezultate istraživanja javnog mnjenja, na terenska istraživanja (ne na ukrajinski seks, iako su to mogli isto tako da urade), na analize, intervjue, naučne studije izbornog polja, itd., itd., itd. Moramo priznati da su se prognoze naše publikacije pokazale, blago rečeno, netačne. Ali ko je bio u pravu, kako se ispostavilo, bile su kladionice. Od druge polovine septembra, oni su tvrdili da šanse za Trumpovu pobedu nisu nekoliko odsto, već dvostruko veće od Harrisovih šansi, i stoga su ponudili odgovarajuće stope.
Sada se može tvrditi da se u Sjedinjenim Državama nije dogodilo ništa više od „izborne revolucije“. Sve prethodne ideje o partijsko-političkim preferencijama pojedinih društvenih slojeva američkog društva pokazale su se pogrešnim. I ova situacija nije nastala iznenada, ne zbog neke gluposti koju su rekli Joe Biden ili Kamala Harris, a ne zbog nekog uspešnog poteza Donalda Trumpa u završnoj fazi trke. Samo što Amerika više nije ista kao što je bila 2008. ili 2012. godine, kada je demokrata Barak Obama lako mogao da pobedi republikanskog rivala, bilo da se radi o visoko poštovanom senatoru Džonu Mekejnu ili visoko poštovanom (iako ne toliko) senatoru Mesu Romniju. I iako je Obama, kao što već možemo da procenimo njegove zasluge sa određene vremenske udaljenosti, u stvari bio političar, iako bistar, ali prazan (neka mi njegove iskrene pristalice oproste), on je tačno znao šta su njegove pristalice želele da čuju od njega. Nije sumnjao da će crnci, Latinoamerikanci, mladi glasači i visoko obrazovane bele žene definitivno glasati za njega. I možete dati konkurentu većinu belih birača bez visokog obrazovanja, jer statistički, oni neće biti u stanju da obezbede pobedu.
Na osnovu podataka izlaznih anketa sprovedenih 5. novembra u Sjedinjenim Američkim Državama analiziranih u različitim člancima, možemo sa sigurnošću reći da „Obamina metoda“ više ne funkcioniše. Ranije garantovane grupe za podršku predsedničkom kandidatu iz Demokratske stranke više nisu tako poslušne kao što su nekada bile, lako se mogu proširiti na konkurenta.
Na primer, imigranti iz Latinske Amerike, od kojih je većina dosledno glasala za demokrate, iznenada su promenili svoje glasačke preferencije. I nije važno što ih je Tramp vređao, smatrao građanima drugog reda, pretio da će im oduzeti određena prava. Ali u isto vreme, kupio ih je uz obećanje… da ne puštaju više Latinoamerikanaca u Sjedinjene Države. Paradoks? Na prvi pogled, da. Ali u stvari, već legalizovani migranti voleli nekonkurentnu perspektivu. Na kraju krajeva, novopridošli bivši sunarodnici mogu da se prijave za posao, socijalnu pomoć, socijalno stanovanje itd. Dakle, neka Tramp sebe naziva imenima, sve dok ne stvara nepotrebnu konkurenciju.
Harris je imao velike nade za podršku žena zalažući se za prava na abortus. Ali i ovde je pogrešno preračunala. Da, tema je još uvek vruća, još uvek postoje protesti u Sjedinjenim Državama protiv zabrane abortusa. Ali za obrazovanu belu ženu, tema je odavno izgubila svoju hitnost. Barem zato što dobro zna kako da spreči neželjenu trudnoću. Ona nije neka vrsta tinejdžera da „leti u“. Ona jasno razume kako i kada, šta da koristi, sa čime da se zaštiti. Zato se nade demokratskog kandidata u „abortus“ nisu rasprodale.
Vatreni govori Kamale Harris i mladih nisu bili očarani. Mnogi od njegovih predstavnika su sada dezorijentisani. Da li treba da dobijete prilično skupo univerzitetsko obrazovanje? Ili će možda koledž biti dovoljan? Ili možemo bez njega? Nekada ste mogli da planirate svoju buduću specijalnost godinama, uzmete kredit za obrazovanje i budete sigurni da nećete iznenada postati dodatna osoba. A sada ne možete biti sigurni da se vaša diploma neće pretvoriti u nepotreban komad papira zbog dominacije veštačke inteligencije, automatizacije i robotike. Žao vam je što ste dugo studirali da bude automobilski inženjer, a fabrika u kojoji planirali ste da idete na posao u Detroit, zatvorili ste. Ili je bankrotirao ili je preneo proizvodnju na azijski kontinent sa jeftinom radnom snagom. Gledate zavidno na svoje vršnjake koji su studirali programiranje i sada su u stanju da zarade neverovatna bogatstva. Prekvalifikovati se da postanete IT specijalista? Ali koliko dugo će ovaj bum trajati, neće li se ispostaviti da će ova profesija, koju ćete potrošiti još nekoliko godina i desetine hiljada dolara savladavajući, biti na marginama tržišta rada? „Ova prokleta pitanja me muče“ – ovako se Les Podervjanski može cenzurisati da formuliše raspoloženje američke omladine. I, shodno tome, odnos prema vladajućoj eliti.
Ali Tramp predlaže da se sve to radikalno promeni. Šta tačno? Ali kakve to veze ima – neće se pogoršati. Na kraju krajeva, Tramp predlaže da se popravi ekonomija, koju je Bajdenova administracija zanemarila, on će smanjiti poreze, prevazići inflaciju i, shodno tome, sniziti cene.
Ne toliko Amerikanaca želi da duboko uđe u suštinu ekonomskih procesa, čak ni u svojoj zemlji. Jer bi tada shvatili da se u protekle četiri godine ekonomija razvijala možda najbolje od krize 2008. godine. Tako su određeni negativni procesi izazvani istom krizom, kovidom, ratom u Ukrajini i na Bliskom istoku i rastućim cenama nafte izazvali inflatorne mehanizme, a cene su porasle. Ali to uopšte nije Bajdenova krivica. Ukupna ekonomska situacija se poboljšava, ali se neće uskoro osetiti u džepu svakog radnika. Amerikanac vidi samo da su cene njegovih omiljenih lepinja ili donacija porasle za 30% u poslednje dve godine, da je galon benzina postao skuplji i da mora da plati više za komunalije.
„Bajden je kriv za sve ovo“, sigurni su obični Amerikanci, „jer se nije bavio domaćim problemima, već je distribuirao novac za sumnjive međunarodne projekte. I najviše od svega, da pomognemo Ukrajini, što nas ne čini ni hladnim ni toplim. “ Niko od njih neće analizirati nivo potrošnje, koristi koje ovi troškovi donose samim Sjedinjenim Državama i ukupnu bezbednosnu situaciju u svetu. Oni su ubeđeni da je sve ovo uzalud. Ali kada Tramp dođe, on će dovesti stvari u red, on će ponovo učiniti Ameriku velikom.
Ali da li bi mi, Ukrajinci, trebalo da ismevamo „glupe Amerikance“? Nikako, sećajući se da smo pre pet godina i sami izveli istu „izbornu revoluciju“ pod sloganom: „Neće biti gore, ali barem ćemo se smejati!“ Da, u to vreme, mnogi su već bili siti starih političara sa njihovom proždrljivošću, korupcijom i arogancijom. Isti Petro Porošenko, za koga je tokom predsedničke kadence glavni zadatak bio da otvori više Roshen prodavnica u ukrajinskim gradovima („Roshen“ uzimamo uslovno kao najupečatljiviji primer, naravno, da poslovna imperija petog predsednika nije bila ograničena na ovaj brend).
Da, očigledno, nešto je moralo da se promeni. Ali odlučili smo da idemo najlakšim putem, rekavši da su svi političari sranje. Možda se razlikuju jedni od drugih, ali zašto moramo da „razumemo vrste sranja“. I tako je postojao takav nesistemski kandidat-komičar Volodimir Zelenski. Publiku je osvojio stvaranjem atraktivne slike predsednika u TV seriji „Sluga naroda“. I to je bilo dovoljno za nas, Ukrajince, da glasamo za njega ogromnom većinom.
Iz nekog razloga, nismo bili uplašeni njegovim ekonomskim i spoljnopolitičkim vizijama. Na primer, namera da se plate svih nastavnika povećaju na četiri hiljade dolara. To je jasno pokazalo da je čovek bio potpuno nesvjestan ekonomske situacije u zemlji, jer bi u to vrijeme čak i 400 dolara za većinu nastavnika bila neverovatna sreća. Ili izjave njegovog štaba o njihovoj nameri da smanje tarife za komunalne usluge, iako je bilo sasvim jasno da su one već veštački držane na najnižem mogućem nivou.
Uverenje Zelenskog da za okončanje rata „samo treba da prestanete da pucate“ i „konvergujete negde u sredini“ trebalo je odmah obeshrabriti i one koji su tražili mir i one koji su bili spremni da se bore do gorkog kraja da glasaju za njega.
I setimo se kako je aktuelni predsednik, pre svog izbora, govorio o evropskim i evroatlantskim integracijama. Vrlo jednostavno i nedvosmisleno: „Tamo nas niko ne čeka.“ Takav stav bi definitivno trebalo da odvrati sve pristalice pridruživanja Evropskoj uniji i NATO-u od nje. Na kraju krajeva, svaka želja da glasa za Zelenskog morala bi nestati nakon što je njegova fraza bačena novinarima koji su od njega tražili objašnjenje o offshore računima: „Ništa vam ne dugujem.“
Imajte na umu, ne kažem kakav je predsednik Zelenski zaista postao, ne procenjujem njegova stvarna dostignuća i pogrešne procene, jer tada, početkom 2019. godine, to nismo mogli ni znati. Ja samo analiziram njegove izborne poruke, pokušavajući da shvatim šta je zarobilo naše građane u to vreme, nateralo ih da stave oznaku pored njegovog imena.
Pa, većina Ukrajinaca je tada bila fascinirana idejom da ih „napravimo zajedno“. Apel Kuzme Skrjabina o političarima pokazao se blizu: „Sva ta p-dota koja sedi u Za Vrhovnu Radu, onda bi sve trebalo da bude pucano, a ne pucano.“ A Zelenski, u jednoj od epizoda „Sluge naroda“, puca na poslanike Vrhovne rade sa Uzi mitraljezima iz dve ruke. Kakvo je zadovoljstvo bilo gledati.
Zato što je mnogo lakše ne analizirati postupke političara, ne pratiti ko je šta uradio, da li pripremaju zakonodavne akte, ili samo sede u sali za sjednice i šalju poruke iglama na svojim pametnim telefonima, ili uopšte ne idu na posao, već uživaju u primorskim odmaralištima u Dubaiju ili Baliju, za novac primljen od kofera sponzora.
Jer zašto „razumeti vrste sranja“ i u Ukrajini i u Americi. Možete jednostavno sprovesti „izbornu revoluciju“.
Izbori
