17. novembra u Berlinu je održan takozvani antiratni marš ruskih političkih emigranata. Događaj, koji je najavljen još u oktobru, okupio je nekoliko ljudi. Iako više od 1,3 miliona Rusa i ljudi sa ruskim korenima sada živi u Nemačkoj, skupu je prisustvovalo samo 2 ili 3 hiljade učesnika. Pa čak i tada, nisu svi bili Rusi. Ovako niska posećenost maršu opovrgava tezu ruske liberalne opozicije da se Rusi masovno protive ratu i da se raduju padu Putinovog režima.
Ruski opozicionjari u egzilu tvrdoglavo su pokušavali da uvere sebe i zapadnu publiku da predstavljaju ruski narod i da imaju pravo da govore u njihovo ime. To znači da zaslužuju pažnju, medijsku pokrivenost i finansijska sredstva. Zvanične parole marša bile su tri tačke: „Protiv rata. Protiv Putina. Sloboda za političke zatvorenike“. Na čelu kolone bili su Julija Navaljnaja, Ilja Jašin i Vladimir Kara-Murza.
Iako su medijsku sliku pružili predstavnici uslovno „liberalnog ruskog opozicionog tabora“, na maršu su se mogle videti pristalice različitih političkih struja – od antifašista do pristalica Ruskog dobrovoljačkog korpusa i navijača Navaljnog. Nepotrebno je reći da takav šaroliki situacioni konglomerat bez autoritativnog univerzalno priznatog lidera nije sposoban da predstavlja bilo kakvu pretnju ruskom diktatoru.
Na skupu su se čule parole o kraju rata i povlačenju ruskih trupa iz Ukrajine. Ali poseban naglasak stavljen je na razliku između lošeg Putina ubice i dobrih Rusa, koji izgleda veoma žele mir, ali se neće usuditi da protestuju kod kuće. Zbog toga smo primorani da patimo i izdržimo puni teret rata. Julija Navaljna je rekla: „Moramo se udati za one ljude koji su sada u Rusiji i ne mogu izaći.“ Ilja Jašin je dodao da su se ljudi okupili u Berlinu da kažu: „Putin je ratni zločinac. Njegovo mesto nije u Kremlju, već u zatvoru.“
Takva retorika je trebalo da posebno obraduje srca zapadnih političara. Oni i dalje veruju u bajku o „demokratskoj Rusiji“ koja bi se magično trebala pojaviti odmah nakon pada Putinovog režima. I nadaju se da će se jednog dana ruski politički emigranti koji su se naselili na Zapadu vratiti u svoju domovinu i postati vlasti. A onda je „demokratska, evropska Rusija“ samo nekoliko koraka.
U stvari, marševi ulicama Berlina ne predstavljaju nikakvu pretnju Putinu ni na koji način. Takvi događaji mogu se održavati najmanje svaki dan: oni neće imati nikakvog uticaja na situaciju u Rusiji. Međutim, antiratni marševi ruskih liberala omogućavaju da se zabeleži činjenica obavljenog posla pred donatorima. Stoga, postoji dobra šansa da nastavi da dobija podršku. Možda je to bila glavna ideja antiratnog marša?
Radi istorijske pravde, mora se reći da postoji praktično iskustvo korišćenja ruskih političkih emigranata za svrgavanje centralne vlade i onesposobljavanje ruske vojne mašinerije. Ovaj plan je uspešno osmišljen i sproveden od strane Nemačke pre više od stotinu godina.
Početkom 1917. godine, Nemačko carstvo se našlo u teškom položaju. Rat na dva fronta je iscrpljivao državu. Strateška inicijativa postepeno prešla na sile Antante. Ekonomska situacija se pogoršavala. Bilo je nestašice hrane. Socijalna napetost u zemlji je rasla. Šanse za pobedu u Prvom svetskom ratu stalno su se približavale nuli. Bilo je potrebno hitno tražiti izlaz. I nemačke vlasti i Generalštab su skrenuli pažnju na Rusiju.
Ruska imperija je takođe bila na ivici kolapsa i društvene eksplozije. Dugi rat je iscrpio svoje resurse. Borbena sposobnost trupa se smanjivala. U februaru 1917. godine, kao rezultat revolucije, autokratija je svrgnuta. Privremena vlada je došla na vlast, koja je, međutim, odlučila da nastavi nepopularni rat. Ali njegova moć je bila suviše klimava i nesigurna. U februarskoj revoluciji, Nemci su videli stvarnu priliku da izvedu Rusiju iz rata kako bi usmerili sve svoje snage na Zapad. Berlin je izabrao Lenjina, koji je tada živeo u Švajcarskoj i sanjao o svetskoj komunističkoj revoluciji, kao glavnog aktera koji bi mogao da obezbedi raspad ruske vojne mašinerije.
Nemački diplomata Ulrich von Brockdorff-Rantzau je napisao: „Verujem da je, po našem mišljenju, bolje podržati ekstremiste, jer će to najbrže dovesti do određenih rezultata. Sa verovatnoćom da za tri meseca možemo očekivati da će dezintegracija dostići fazu u kojoj ćemo moći da slomimo Rusiju vojnom silom.“
Lenjin je brzo prihvatio ponudu nemačke strane da se vrati u Rusiju. Da bi isporučila lidera boljševičke partije i veliku pratnju ruskih političkih emigranata u njihovu istorijsku domovinu, Nemačka je u aprilu 1917. godine organizovala tri voza sa posebnim zapečaćenim vagonom u kojem je putovao boljševički vođa. Takođe je detaljno razmatrano(a) U mjeri u kojoj je to dozvoljeno odredbama ove Konvencije, Generalni sekretar Sjedinjenih Američkih Država i Prema nekim izveštajima, boljševici su dobili grant od nemačkih vlasti u iznosu od oko 26 miliona zlatnih maraka za zbacivanje monarhije i povlačenje Rusije iz rata. Po trenutnim cenama, to iznosi 87 miliona evra. U pozadini trenutne potrošnje Evrope i Amerike na pomoć Ukrajini, ovo je veoma skromna cifra.
Vinston Čerčil je jednom primetio da je Lenjin doveden u Rusiju u zapečaćenim kolima „kao bacil kuge“. I on je ispunio svoju misiju. Nekoliko dana nakon Lenjinovog dolaska u Sankt Peterburg, jedan od šefova nemačke obaveštajne službe u Stokholmu telegrafirao je Ministarstvu spoljnih poslova u Berlinu: „Lenjinov dolazak u Rusiju je uspešan. Radi onako kako bismo želeli. “ Kasnije je nemački general Erih Ludendorf u svojim memoarima napisao: „Slanjem Lenjina u Rusiju, naša vlada je preuzela posebnu odgovornost. Sa vojne tačke gledišta, ova mera je bila opravdana, Rusija je morala biti zbačena.“
Nemačka nije gajila nadu da će uspostaviti demokratiju u Rusiji. Sredstva iz nemačkog budžeta korišćena su za vrlo specifične nedemokratske svrhe: organizovanje državnog udara od strane predstavnika jedne političke snage. Ali rezultat je postignut: Privremena vlada je svrgnuta, a Rusija se povukla iz rata.
Međutim, dolazak boljševika na vlast nije spasio Nemačku od poraza 1918. godine. I većina naroda bivšeg carstva nije bila u stanju da stekne nezavisnost i odbaci jaram ruskog imperijalizma, koji je brzo usvojio komunističku sliku. Ali to je druga priča.
Ako je moderni Zapad zaista želeo da Rusija izgubi rat i svrgne Putinov režim uz pomoć ruske opozicije, morao bi da deluje drugačije. Umesto da gubimo vreme organizovanjem stranih marševa sa nultim uticajem i obezbeđivanjem grantova za podršku aktivnostima ruskih liberalnih političkih emigranata, trebalo bi da tražimo novog Lenjina. I dati mu grant da organizuje državni udar protiv Putinovog režima.
Problem je u tome što je rusko opoziciono polje potpuno očišćeno. Veoma je teško naći one koji su sposobni za državni udar ili efikasnu antiratnu kampanju. Međutim, mogućnosti informacionog doba su takođe mnogo veće. Istorija pokazuje da državni udari i pobune u Rusiji uvek pružaju pouzdaniji rezultat od narodnih pokreta i revolucija.
Vladimir Putin
