Do relativno nedavno, politika je bila umetnost kompromisa. Međutim, čak i sada sve više i više liči na cirkus na ledu. Štaviše, sa povećanim nivoom opasnosti za svakog učesnika u političkom procesu. Birači nespretno i spontano promešaju špil karata koji prikazuju nasmejane političare. Izabrani katastrofalno nespretno žongliraju svime što im dođe u ruke. Smešno je, često je tužno, ali obe strane su ubeđene da daju sve od sebe.
Političari čak veruju da su bolji i efikasniji od svojih prethodnika, a društvo ih obožava. Njihova pratnja i svemogući (?) populizam rade za ovo drugo.
„I Dimonu Dobkinu za kolumnu“
Ukrajinci su već navikli na činjenicu da su postupci političara u našoj zemlji odvojeni od stvarnosti – oni nisu u korelaciji sa praksom života i nisu njome određeni. To je čudna stvar za demokratije civilizovanog sveta, ali u Ukrajini je to norma! Od proglašenja nezavisnosti, političari su živeli svoje živote u našoj zemlji, a birači su živeli svoje. Njihovi putevi su se ukrstili tek pre izbora, kada su prvi osetili potrebu za drugim i zavisnost od njih, pa su kupovali naivnim obećanjima, heljdu itd. Očigledno, Elon Musk još uvek ima mnogo toga da nauči od ukrajinskih političara.
U 2019. godini u Ukrajini se dogodila „izborna revolucija“. Ova teza ima mnogo pristalica. Revolucija nije uticala na odnos između političara i naroda, percepciju odgovornosti od strane političara i zvaničnika, birača i političara njihove odgovornosti. Čini se da se ništa nije promenilo. Zato je to revolucija u Ukrajini: tako da nema osnova za razgovor o promeni postojećih praksi u društvu. Aktuelni predsednik, Volodimir Zelenski, postao je lice pomenute izborne revolucije i njena glavna personifikacija. Čak i tokom predizborne kampanje, pokazao je prezir prema starom političkom sistemu Ukrajine i svemu što je povezano sa njim. Političkom sistemu u principu. On je zadržao ovaj kurs nakon izbora na funkciju. Ali da li je to sa znakom plus?
Prvo, odluke i postupci predsednika i njegovog tima nisu uvek u skladu sa Ustavom Ukrajine. Drugo, često su napori Volodimira Zelenskog i Kancelarije predsednika usmereni na izjednačavanje značaja drugih društvenih i političkih institucija. Norma za Ukrajinu je političko rivalstvo između predsednika i parlamenta, predsednika i premijera. Umesto toga, sadašnja Vrhovna Rada je samo senka i bezlični izvršilac odluka koje donosi Kancelarija predsednika. To je bilo karakteristično za sadašnji saziv parlamenta od samog početka, a s vremenom ova osobina postaje sve izraženija. Mnogi Ukrajinci sada ne znaju ko je premijer. Predsednikova politika prema medijima je kontradiktorna i nije uvek fer. Očigledno, demokratske težnje Ukrajinaca poslednjih decenija nisu bile usmerene na to da kancelarija nekoliko sumnjivih menadžera zavisi od rejtinga predsednika, koji zamenjuje sva druga zakonodavna i izvršna tela.
Možda je najgora stvar u postupcima trenutne vlade promovisanje modela ponašanja koji ne odgovara njihovim pozicijama i nivou odgovornosti. Posebno u vreme rata. Gledajući u oči neprijatelja u potrazi za mirom, majski roštilj i penjanje „negde između“ odavno su zaboravljeni od strane društva. Međutim, takve prakse, možda zbog osećaja nekažnjivosti i popustljivosti, se nastavljaju. Na primer, kost iz gospodnjeg stola u obliku smešne ideje da distribuira hiljade grivna Ukrajincima. Želeo bih da se nadam da vladajući tim još nije zaboravio na rat koji je u toku u zemlji. O vojsci, kojoj je potrebno finansiranje. Juče su i sami tražili od svojih partnera novac za sve gore navedeno. I sutra će pitati. Zaљto? Da ih bacimo u toalet populizma i podrugljivo besmislenih igara sa ljudima?
Da li nam je sada zaista potrebna politika jednostavnih rešenja za složene probleme?
Svako od nas … Иerиil
Što se tiče „izborne revolucije“ 2019. godine, najapsurdnija stvar koja se čula tada i posle bilo je poređenje ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog sa britanskim premijerom Vinstonom Churchillom. Takva poređenja su napravljena zato što… Teško je naći razumno i logično objašnjenje zašto su nastali i gde su videli sličnosti. Ipak, Čerčil je zaista bio izvanredan i efikasan čovek. Kontradiktorno, sa teškom biografijom i političkom karijerom, ali ipak.
Vrhunac popularnosti ovog drugog bile su godine Drugog svetskog rata. Istovremeno, to je bio i period kada je premijer Velike Britanije pribegao nepopularnim, ali veoma neophodnim akcijama za društvo i državu. Takođe, u to vreme, često je komunicirao sa podređenima britanske krune. I on nije rekao ono što bi oni želeli da čuju, već ono što bi trebalo da znaju za svoju bezbednost i očuvanje života. Takođe, ono što je bilo potrebno da se pobedi jak i ozbiljan neprijatelj, a to je bila nacistička Nemačka. Čerčil je Britancima govorio kao pristojnim ljudima koji poštuju sebe i svoju zemlju. Apelovao je na odrasle da odgovore(a) U mjeri u kojoj je to dozvoljeno odredbama ove Konvencije,
Nakon završetka Drugog svetskog rata, Velika Britanija je bila među zemljama koje su pobedile, ako mogu tako da kažem o tim događajima i ratu uopšte. Fotografije Vinstona Čerčila, Frenklina Ruzvelta i Josifa Staljina postale su zaštitni znak međunarodnih mirovnih konferencija i procesa posleratne svetske obnove. Međutim, Churchill je izgubio izbore koji su održani u Velikoj Britaniji nakon rata.
Negde između princeze i čoveka od medenjaka
Čerčil je lekcija koju svi koji žele da uporede Volodimira Zelenskog i Vinstona Čerčila nisu naučili. Čerčil – percepcija građana kao jednakih, poverenje u njih i osećaj dužnosti prema njima. Ovo je dijalog sa ljudima koje poštujete, vidite kao partnera i izvor snage. Čerčil – zajednička pravila za sve. Govorio je o „krvi, napornom radu, suzama i znoju“, a ne o pobedi za dve ili tri nedelje. Dakle, Čerčil je iskren razgovor, razumevanje situacije i prisustvo strategije delovanja, jasan politički kurs i dugogodišnje iskustvo u političkoj aktivnosti, profesionalizam i odgovornost. Šta od sledećeg se odnosi na Volodimira Zelenskog i njegov tim?
Reči ukrajinskih vlasti o kraju rata za dve ili tri nedelje više liče na pretnju da će zauzeti Kijev za dva ili tri dana – ne za posao, znoj i krv. U svakom slučaju, Ukrajinci su dobili suze, krv, znoj i rad. Barem su obećali ćevape … Rat se nastavlja, nije se završio za dve ili tri nedelje, niti se završio za dve ili tri godine. Imamo institucionalni haos, u čiju pojavu je uključen i vladajući tim. Proizvoljnost visokih zvaničnika i korupcijski skandali, koje pokušavaju da ugase nespretnom raspodelom novca. Slaba obrazovna i kulturna politika, koja se takođe planira da bude „spašena“ deljenjem novca. Nijedno od pitanja se ne komunicira sa javnošću. Parlament glasa o čudnim zakonima o skladištenju drva za ogrjev ili menjanju satova, koje predsednik ne potpisuje zbog apsurda… Da li smo zaista zemlja u ratu?
Ukrajinsku „izbornu revoluciju“ i njene posledice i dalje će sveobuhvatno procenjivati politolozi i mislioci. Postoji mnogo razloga za to. U međuvremenu, ukrajinske vlasti su počele manje da govore o lakom kraju rata i konkretnim datumima za ovaj proces. Sada obećanja o brzom okončanju rata dolaze preko okeana. Ukrajinci već znaju da ova retorika ne sluti na dobro. Amerikanci se, s druge strane, pripremaju za svoj deo magičnog realizma, naivnog idealizma, „petogodišnjeg sovjetizma“ i ponosne sebičnosti. Neuhvatljiva bajkovita stakla političara u Ukrajini su poput lokalnog ostrva s blagom. U slučaju Sjedinjenih Država, govorimo o planetarnoj skali. Izgleda da se ovaj usrani film i gadan zvuk neusklađenog političkog klavira nastavlja.
Volodimir Zelenski
