Prošle nedelje, izraelska vojska, poznatija kao IDF, izvela je jednu od najupečatljivijih i najuspešnijih operacija trenutnog rata na Bliskom istoku. Kao rezultat vazdušnih napada na objekte terorističke grupe „Hezbolah“ u Libanu, uništen je čitav vrh ove strukture. Glavni uspeh je, naravno, bio eliminacija lidera Hezbolaha Hassana Nasrallaha, koji je bio na čelu ove organizacije 32 godine.
Zanimljivo je da je postao šef Nasralahovog Hezbolaha 1992. godine nakon što je izraelska vojska eliminisala njegovog prethodnika, Abasa al-Mousavija. On je, uzgred, ostao na toj funkciji (formalno se zove generalni sekretar u Staljinu; ni na koji način ne nagoveštavajući uticaj sovjetskih specijalnih službi na formiranje svetskog, a posebno bliskoistočnog terorizma) manje od godinu dana – u maju 1991. al-Musavi je bio na čelu Hezbolaha, a u februaru naredne godine pogođen je izraelskim raketama Apač.
Kao što vidimo, Nasralah je imao sreću da živi u ulozi glavnog libanskog teroriste mnogo više vremena. Međutim, priča se završila na isti način. U stvari, kako bi se drugačije životni put teroriste, iako jedan od najvažnijih, mogao završiti?
Sam po sebi, izraelski rat sa raznim terorističkim grupama nije nešto ozbiljno uočljivo za Ukrajinu – ništa više od još jedne informativne prilike, koja će biti zaboravljena prema kanonima novinarstva već sledećeg dana. Ali Hezbolah, kao i Hamas iz Pojasa Gaze, kao i Huti iz Jemena, otvoreno strše uši Islamske Republike Iran. I ovde već možemo govoriti o određenom ukrajinskom otisku. Tačnije, ukrajinski interes.
Šta je to? Naravno, ne u uništenju Nasrallaha ili čak čitavog vrha Hezbolaha kao takvog. Islamski terorizam još nije stigao do Ukrajine – za razliku od, nažalost, susedne Rusije – (i, nadamo se, nikada neće stići). Interes Ukrajine leži negde drugde. To je u iranskom faktoru.
Nije tajna da glavni cilj teheranskog režima ajatolaha nije razvoj i prosperitet njihove sopstvene zemlje – tamo gde se to traži, ljudi nisu gurnuti u srednji vek i nisu pogubljeni zbog ludih, po standardima 21. veka, „zločina“. Glavni cilj Irana je uništenje države Izrael. I to nisu ničije izmišljotine ili tumačenja – to su zvanične izjave iranskih zvaničnika, počevši od Rahbara, vrhovnog vladara zemlje, Alija Hamneija.
Za to je postavljen čitav državni sistem, posebno vojno-industrijski kompleks. Same bespilotne letelice Shahed koje je Iran počeo da donosi u Rusiju ubrzo nakon neuspeha operacije blitzkrieg stvorene su posebno za napade na Izrael. A isporuka bespilotnih letjelica Teheranu nije samo prilika da se dobije novac ili druge koristi od Moskve (recimo, za nuklearni program), već i da se proveri spremnost ovog oružja u borbenim uslovima. Nema boljeg poligona od našeg rata.
Ali činjenica je da Iran nema zajedničke granice sa Izraelom. Stoga, htjeli-ne htjeli, Teheran je morao da stvori ili preuzme kontrolu nad određenim snagama na periferiji Izraela. Pre svega, Hezbolah. Ali sada je ova libanska teroristička organizacija, ako nije uništena, figurativno govoreći, u komi. A raspoloženje u rukovodstvu Islamske Republike Iran nije ništa bolje. Zato što je Izrael pokazao da je spreman za bilo kakve odlučujuće mere. Nije ni čudo, prema glasinama, samo nekoliko dana pre eliminacije Nasralaha, Iran je odbio da se zauzme (u vojnom smislu) za Hezbolah.
Stoga je vrlo verovatno da će Iran biti barem privremeno umiren – i određeni sporazumi sa Izraelom, već sa Zapadom, koji će, pod svojim bezbednosnim garancijama, barem za Hamneija i njegovu pratnju, zahtevati ustupke na potpuno drugom frontu, ukrajinskom.
Od početka septembra kruže glasine da Iran navodno planira da isporuči ili već snabdeva Rusiju balističkim raketama. Za razliku od severnokorejskog oružja, koje je već uništila ukrajinska protivvazdušna odbrana, iransko oružje ove vrste još nije otkriveno na teritoriji Ukrajine. Štaviše, novi iranski predsednik, Masoud Pezeshkian, direktno je negirao da je Rusiji obezbedio ove rakete. Naravno, ne vredi vjerovati na riječ tako divnim ljudima, ali takva neočekivana miroljubivost iranskog predsjednika (koji je, štaviše, na sastanku Generalne skupštine UN-a rekao da Iran nikada nije podržao rusku agresiju na Ukrajinu) navodi na razmišljanje.
Izraelski napadi na Hezbolah i Hute (a pre toga, na Hamas u Pojasu Gaze) pokazali su da demokratska zemlja takođe ima zube. I ove demonstracije su toliko uplašile Iran da je možda odlučio da se ne bori, već da pregovara. Na ovaj ili onaj način – ali nužno! – takođe će pogoditi saradnju Teherana sa Moskvom.
A Rusija nema mnogo pravih saveznika, a ne takve lepljive ribe kao što je Viktor Orban. Uglavnom, bilo ih je samo dvoje u vojnoj sferi – Iran i Severna Koreja. Ako je jedan od njihNe možete se mnogo boriti samo na raketama Kim Džong Una. A u samoj Rusiji, ekonomska situacija se pogoršava svakog meseca, Centralna banka već gotovo direktno kaže da je moguće održati budžet i ekonomiju tek nakon trenutnog prestanka rata.
Naravno, malo je verovatno da će Putin slušati šefa Centralne banke, Nabiullinu, ali borba protiv zakona ekonomije je skoro kao borba protiv zakona univerzalne gravitacije. Možete, ali rezultat … Stoga, ako Iran bude izbačen iz ove male grupe podrške ruskoj vojsci, razočaravajući (za Putina) kraj će se samo ubrzati.
Dakle, trebalo bi da ukrajinski eliminiše Nasrallaha i njegove pristalice. Globalni svet je globalan jer su čak i ratovi u različitim delovima planete nekako međusobno povezani.
Ruski ratni zločini
