Da li se sećate čuvenog marša pukovnika Julije Mamčura 4. marta 2014. godine na vojnom aerodromu u Belbeku? Komandant 204. sevastopoljske taktičke vazduhoplovne brigade vodio je svoje nenaoružane podređene pod plavom i žutom zastavom i pevanjem državne himne na teško naoružane „zelene ljude“ koji su blokirali pistu. „Mali ljudi“ su otvorili vatru u vazduhu, ali to nije uplašilo hrabre ukrajinske avijatičare. Ono što je dalo hrabrost našim vojnicima postalo je jasno iz njihovih prvih fraza bačenih prema neprijatelju: „Amerika je sa nama, ceo svet je sa nama!“
Na primer, ukrajinska vojska na Krimu, koja nije izdala svoju zakletvu, imala je nadu u „svemoćnu Ameriku“ koja nam neće dozvoliti da se uvredimo i koja će staviti arogantnu Rusiju na njeno mesto. Da budem iskren, a tada sam bio prilično siguran, Vašington neće dozvoliti Moskvi da okupira, a kamoli da anektira Krim. Na kraju krajeva, bili smo zaštićeni Budimpeštanskim memorandumom. Predviđam da su se nakon čitanja poslednje rečenice mnogi čitaoci nehotice skeptično osmehnuli na licu.
Ali ne, jasno je da sam memorandum kao dokument nije imao ni najmanju pravnu snagu, nije ni na koji način zaštitio Ukrajinu, nije prisilio zemlje potpisnice (a pre svega Sjedinjene Države) da nam požure u pomoć u slučaju spoljne agresije. Međutim, ne zaboravimo da je memorandum potpisan u procesu prenosa čitavog nuklearnog arsenala Ukrajine, pa čak i napuštanja nuklearnog statusa. Na osnovu ove okolnosti, na primer, zaključio sam na sledeći način. Ukrajina je postala prva država koja se dobrovoljno odrekla postojećeg nuklearnog oružja. Veoma zavisi od članova nuklearnog kluba da što manje zemalja ima atomsko oružje na raspolaganju. Zato će učiniti sve da ubede ostatak sveta: ni u kom slučaju ne stvarajte atomsko oružje, ako ste ih već stvorili, možete nam ih bezbedno predati, nećete postati manje zaštićeni od toga, mi ćemo delovati kao garanti vaše bezbednosti i u slučaju napada na vas, mi ćemo vas zaštititi svim našim snagama i sredstvima.
To je apsolutno logično, bio sam ubeđen pre deset godina. Na kraju krajeva, ako Rusija pokuša da okupira Krim, a Sjedinjene Države ne učine sve napore, sve do direktne vojne konfrontacije, da spreče da se to dogodi, koja bi onda budala želela da se odrekne svog nuklearnog arsenala u budućnosti? To znači da čitava globalna politika neširenja nuklearnog oružja, čiji je cilj sprečavanje sticanja nuklearnog statusa od strane država koje ga nisu imale prije 1967. godine, leti ispod repa.
Međutim, Sjedinjene Države, pod vođstvom predsednika Baraka Obame, nisu bile voljne da intervenišu oštrije nego diplomatski. Krim je okupiran i anektiran, tako da je globalna politika neširenja nuklearnog oružja otišla niz kanalizaciju. Tako živimo sa tim.
Ali kuda idem sa ovim? Naravno, na „Plan pobede“ Volodimira Zelenskog. Slažem se sa onima koji tvrde da „Plan“ zapravo nije bilo kakav plan. Samo na Zapadu, ili bolje rečeno u Vašingtonu, tačnije na Kapitol Hilu, već u republikanskoj frakciji Predstavničkog doma Kongresa, a još tačnije u grupi koju kontroliše Donald Tramp MAGA zatražio je da Kijev predstavlja „Plan pobede“. Zato su u Bankovoj ulici odlučili da kažu: „Plan“ je „Plan“.
Prva tačka plana je geopolitička, druga i treća su vojne, četvrta je ekonomska, a peta je posvećena bezbednosti. Prva tačka plana je pristupanje Ukrajine NATO-u, prema Zelenskom, predviđa da nas u bliskoj budućnosti pozove u Severnoatlantski savez.
Druga tačka, očigledno, predviđa pomoć partnera u posadi rezervnih brigada za Oružane snage Ukrajine i uklanjanje ograničenja na udare zapadnim oružjem dugog dometa na vojne objekte duboko u Rusiji, kao i obezbeđivanje Ukrajini odgovarajućim sredstvima za uništenje. Takođe, druga tačka predviđa angažovanje zapadnih partnera u zajedničkom obaranju ruskih bespilotnih letelica i raketa. Pored toga, nastavak operacija Oružanih snaga Ukrajine u velikom broju regiona Rusije „da ojača ukrajinske položaje i uništi ofanzivni potencijal neprijatelja“.
Kao treća tačka, Zelenski predlaže da se na njegovoj teritoriji rasporedi „sveobuhvatan nenuklearni strateški paket odvraćanja koji će biti dovoljan da zaštiti zemlju od bilo kakve vojne pretnje iz Rusije“.
Kao četvrta tačka, Ukrajina predlaže strateškim partnerima da zaključe poseban sporazum o „zajedničkoj zaštiti kritičnih resursa dostupnih u zemlji, zajedničkom ulaganju i korišćenju odgovarajućeg ekonomskog potencijala“. Govorimo o prirodnim resursima i kritičnim metalima, uključujući uranijum, titanijum, litijum, grafit i druge strateški vredne resurse.
I na kraju, peta, bezbednosna tačka je dizajnirana za posleratni period i predviđa zamenu pojedinačnih vojnih kontingenata američkih oružanih snaga stacioniranih u Evropi ako se partneri slože.OPI, ukrajinske jedinice koje imaju realno iskustvo savremenog ratovanja, upotreba zapadnog oružja i saradnja sa vojskom NATO-a. „Ovo ukrajinsko iskustvo treba iskoristiti za jačanje odbrane čitave Alijanse i garantovanje bezbednosti u Evropi“, zaključio je Zelenski.
Kako se situacija pre deset godina razlikuje od sadašnje? S jedne strane, mi, nakon što smo naučili iz gorkog iskustva, već znamo da se ne isplati u potpunosti oslanjati na pomoć Zapada uopšte, a posebno Sjedinjenih Država. S druge strane, Zapad uopšte, a posebno Sjedinjene Države, takođe su shvatili jednostavnu istinu da je efikasnije i jeftinije pomoći Ukrajini na vreme, umesto da pokušavamo, držeći se za glavu, da ispravimo situaciju, da povratimo već izgubljene pozicije. Da, pre dve godine, zaista smo se nadali da „civilizovani svet“ neće dozvoliti agresorskoj zemlji da anektira teritoriju strane evropske države, jer bi tada bezbednosna arhitektura, tako marljivo izgrađena u posleratnom periodu, bila uništena. Sada smo već shvatili da Zapad neće dozvoliti de jure aneksiju, a de facto to može i dozvoliti. A jedina zaštita za Ukrajince je da sami spreče okupaciju svojih teritorija, a ako su to već dozvolili, onda pokušaju da je deokupiraju.
Stoga, uz zdravi skepticizam prema „planu Zelenskog“, postoji i oprezni optimizam u pogledu mogućnosti njegove implementacije. Iako, kao što je već pomenuto, ovo nije plan, već neka vrsta „jahača Zelenskog“, on je, kao uspešan glumac u prošlosti, navikao da pravi takve liste svojih želja. Iako treba napomenuti da „Plan pobede“ ima i tri tajne aplikacije, čiji nam sadržaj nije poznat. Verovatno je da su oni ti koji pretvaraju „jahača“ u „plan“.
Međutim, pokušajmo da procenimo već poznati otvoreni deo dokumenta. Pre svega, pridruživanje NATO-u. Poenta je pomalo čudna, jer se ne tiče napora Ukrajine i Ukrajinaca, već u potpunosti zavisi od dobre volje zemalja članica zapadnog odbrambenog bloka, ali već smo se složili da je naziv „plan“ sasvim uslovan. U čemu je problem sa ovom tačkom? Činjenica da su lideri nekih od zemalja NATO-a već izrazili kategoričko neslaganje sa članstvom Ukrajine, pre svega premijeri Mađarske i Slovačke – Viktor Orban i Robert Fico. Na kraju krajeva, mnogi drugi zapadni lideri (uključujući Joea Bidena) govorili su o mogućnosti prijema Ukrajine u Alijansu tek nakon završetka rata, ili barem neprijateljstava. Iako, ako je pitanje da li je bolesno i umorno za sve, iscrpljujući rat, ili članstvo Ukrajine radi mira, onda će se možda situacija pokrenuti.
Druga tačka izgleda malo realnije da se ispuni. Opet, to uglavnom zavisi od dobre volje Zapada. Ako Oružane snage Ukrajine dobiju priliku da pogode ruske vojne aerodrome, skladišta municije, štab itd., Tada se situacija na frontu može radikalno promeniti u našu korist. Ali kako da nateramo zapadne donosioce odluka da prestanu da crtaju crvene linije u svojim glavama koje se navodno ne mogu preći kako ne bi izložili svet nuklearnoj apokalipsi? To je glavni problem koji mora da reši naše vojno i političko rukovodstvo. Jer do sada, čak ni ofanziva Kurska nije ubedila zapadne partnere da je moguće, bez straha od nuklearnog odgovora, naneti najbolnije udarce Rusiji. I sa sigurnošću možemo reći da do 5. novembra, odnosno pre predsedničkih izbora u Sjedinjenim Državama, neće biti donesene ozbiljne odluke po ovom pitanju.
Treća tačka u vezi sa „strateškim paketom odvraćanja“ takođe u potpunosti zavisi od zapadnih partnera. Ukrajina, sa svoje strane, može učiniti samo jedno: izbrisati iz Ustava klauzulu koja zabranjuje raspoređivanje stranih vojnih baza na njenoj teritoriji.
Četvrta tačka, s jedne strane, može biti od interesa za Zapad u zajedničkom razvoju ukrajinskih minerala. S druge strane, o nečemu sličnom možemo govoriti tek nakon rješavanja paketa svih ostalih problema, garantujući sigurnost na mjestima rudarstva. Jer bez obzira koliko su bogati naši rudnici, niko neće biti zainteresovan za njih ako im preti rusko oružje.
U tom kontekstu, podseća se da su čak i pre izbijanja rusko-ukrajinskog rata, početkom 2010-ih (to jest, tokom predsedavanja Viktora Janukoviča), američke i britanske energetske kompanije Chevron i Shell pokušale da dobiju ugovore za proizvodnju gasa iz škriljaca u Ukrajini. Kompanije su bile spremne da ulože milijarde dolara u ovo. Međutim, suočili su se sa snažnim političkim otporom, pre svega, od opozicionih političkih snaga. U to vreme, stranka Svoboda se opirala dolasku Amerikanaca i Britanaca na ukrajinsko tlo. Na kraju, potencijalni investitori su se umorili od ovih političkih igara.
I to je daleko od jedinog slučaja kako su naši birokrati i političari zašili zapadne investitore. I to se dogodilo ne samo za vreme predsedavanja Janukoviča. Zamislite na trenutak da će svi oni dobiti „zeleno svetlo“ da osnuju svoja preduzeća ovde. To nije toliko nas sada, skOni bi zahtevali da njihove vlade podrže Ukrajinu svom snagom i sredstvima.
I poslednja, peta tačka. Ovo je opet „mamac“ za Zapad, kao i tačka četiri. I opet, implementacija je moguća tek nakon završetka neprijateljstava.
Generalno, „Plan pobede“ je, kako stručnjaci s pravom tvrde, pre svega, PR kampanja (čak i neka vrsta nežnog PSYOP-a) čiji je cilj sprečavanje zapadne pomoći Ukrajini. Ali šta možemo da uradimo, čak ni za pobedu, već za opstanak, pre svega moramo da dokažemo našim partnerima svu opasnost koju predstavlja pobeda Rusije. Čak ni pobeda, ali njen uspeh je manje-više primetan. I ovde ne govorimo samo o uništenju globalne bezbednosne arhitekture, već i o opasnosti od potpunog haosa u međunarodnim odnosima, odsustvu bilo kakvih pravila i konvencija. To jest, sve na čemu se zasnivao civilizovani svet.
Vojna pomoć Ukrajini
