Rezultati parlamentarnih izbora u Gruziji nisu nas mogli ostaviti ravnodušnim. Dugo smo voleli Sakartvelo, voleli smo bujnu prirodu zemlje, njene izuzetne arhitektonske spomenike, gostoljubive ljude, njihove zapaljive pesme i plesove, gruzijsku kuhinju. Nismo zaboravili kako su još 1989. godine Gruzijci bili među prvima koji su primili bolan udarac bolnog SSSR-a, u obliku saperskih lopata okupatorskih vojnika. Sećamo se kako su branili svoj suverenitet u Abhazijskom ratu, koji je zapravo bio rusko-gruzijski hibridni rat. Nismo zaboravili direktnu rusku okupaciju Gruzije u avgustu 2008. godine.
Stoga, niko ne sumnja da je Gruzija bratska zemlja za nas, u duhu i iskustvu u odbrani nezavisnosti. Barem to nije bilo tako davno. Na kraju, on ima šansu da ponovo postane. Međutim, rezultati nedavnih izbora pokazuju da to nije perspektiva za naredne godine.
U ukrajinskom sektoru društvenih medija u proteklih nekoliko dana vodile su se žestoke rasprave o gruzijskoj temi. Konkretno, oko pitanja popularnosti provladine i lojalne Rusiji stranke „Gruzijski san“. Šta je bio ključ njene pobede na izborima – u masovnim falsifikovanjima ili u izbornoj naklonosti stanovništva?
U svakom slučaju, ova politička snaga je lider. Čak i ako uzmemo kao polaznu tačku izlazne ankete koje su sproveli nezavisni sociološki centri (gde Gruzijski san gubi od stranaka ujedinjene opozicije), jaz između Gruzijskog sna i sledeće stranke na listi dostiže više od tri desetine procenata.
U jednoj od diskusija na Fejsbuku, u kojoj sam i ja učestvovao, poznati ukrajinski politički posmatrač kritikovao je gruzijsko društvo zbog takvog izbornog infantilizma i uveravao da je ovako nešto nemoguće u modernoj Ukrajini. Da stranka koja će biti lojalna Rusiji, bilo otvoreno ili latentno, neće imati nikakve izglede. Dozvolio sam sebi da se usprotivim, podsećajući na trnovit 30-godišnji ukrajinski izborni put. Na primer, tri godine nakon sticanja nezavisnosti, kada bi se činilo da je Komunistička partija trebalo da se spusti daleko na marginu političkog života, ili čak da se samoeliminiše, postala je najmoćnija politička snaga u Vrhovnoj Radi. Podsetio je kako je nakon Narandžaste revolucije, kada bi se činilo da su snage proruske osvete izgubile javnu podršku i administrativne resurse, proruska Partija regiona postala lider simpatija birača, bivši kriminalac Viktor Janukovič vratio se u stolicu premijera, a tri godine kasnije pobedio je na predsedničkim izborima i postao kvazi-diktator Ukrajine. On je podsetio kako, pet godina nakon aneksije Krima i invazije na Donbas, proruska stranka OPFL gotovo otvoreno dobija drugu poziciju na parlamentarnim izborima. I to bez glasova najproruskijeg dijela stanovništva, koji je ostao na privremeno okupiranim teritorijama Krima, „DPR“ i „LPR“, te stoga nije učestvovao na izborima.
Na sve gore pomenute argumente, moji protivnici na Fejsbuku dali su mi konkretan kontraargument: „U Ukrajini je sve bilo pre, u Gruziji je bilo posle.“ Odnosno, u Ukrajini je to bilo pre invazije Rusije u punom obimu, a sada, nakon invazivne injekcije, verovatnoća povratka proruskih stranaka popularnosti je nula. Ali u Gruziji se ovakvo izborno sranje dešava nakon direktne invazije Rusije. Kako se Gruzijci sada ne stide, ai-iai-iai.
Kakav je bio moj odgovor? Iskreno sam priznao da sam se čak plašio da pomislim šta će se desiti u Ukrajini „posle“. To jest, ono što će naš društveni, politički, ekonomski i kulturni život postati. Do kakvih izbornih rezultata će nas to odvesti. Voleo bih da grešim u svojim predviđanjima, ali iz nekog razloga čini mi se da nema mnogo šanse za optimizam. Da se naša situacija, raspoloženje ukrajinskog stanovništva može pokazati još gorim nego što je sada u Gruziji.
Kakve osnove imam za pesimizam? Pa, pogledajmo rezultate istraživanja javnog mnjenja o pitanju evropskih integracija, koje je nedavno sprovela sociološka grupa „Rejting“. Na prvi pogled sve izgleda sjajno: 91% ispitanika podržava pridruživanje Evropskoj uniji (u decembru 2022. bilo ih je 79,4%, u januaru 2024. – 84,3%). Međutim, evropski entuzijazam nije ono što je nekada bio. Dakle, 43% ispitanika se slaže sa tezom da „Ukrajina definitivno mora da se pridruži EU“. Istovremeno, čak 48% veruje da se Ukrajina možda neće pridružiti Evropskoj uniji, već samo ojačati veze sa njom. To jest, oni navodno nisu protiv pristupanja, ali, u principu, moguće je bez njega. A zašto je to tako? Lako je pogoditi: kako bi se istovremeno obnovio istočni vektor saradnje. I upravo ova klimava, ali mnogoljudna izborna grupa može postati dobro tlo za sejanje proruskih osećanja.
I tako, kako peva Slavko Vakarčuk, „kada dođe dan, rat će se završiti…“. I malo je verovatno da će se dobro završiti za nas. I to postaje jasno svima koji prate trenutni razvojm događaja na frontu i na međunarodnoj sceni. Nažalost, to se neće završiti dugo očekivanom pobedom sa kažnjavanjem agresora, obnovom pravde, povratkom izgubljenih teritorija pod kontrolom i primanjem reparacija. Nažalost, sama žrtva može biti kažnjena, a ne napadač.
I u takvoj situaciji, koja je daleko od najpovoljnije za Ukrajinu, konačno će početi dugo očekivani izborni proces. Zastrašujuće je kada zamislite oko kojih će se slogana formirati nove političke snage u Ukrajini kada uđu u izbornu trku. Gotovo da ne sumnjam da će biti novih stranaka, jer su se sve sadašnje diskreditovale, tako da će se samo politički samoubici usuditi da izađu na birališta pod starim brendovima. A ako se ne formira novi politički projekat, onda će barem biti potrebno prefarbati kako ne bi izleteo iz parlamentarnog bazena.
Deo stranačko-političkog spektra će sigurno biti propredsednički. Izvinjaće se za slavna dostignuća Volodimira Zelenskog, koji „nije pobegao“, koji je uspeo da mobiliše ukrajinski narod da se odbrani od mnogo jačeg agresora koji je uspeo da ujedini ceo civilizovani svet, ubeđujući ga da je jedina šansa za njega odlučna i velikodušna pomoć Ukrajini.
Drugi deo će biti beskompromisni kritičari Zelenskog i trenutne vlade uopšte. Predsednik će biti upamćen po svom sudbonosnom govoru „roštilja“, njegovoj nevoljkosti da se aktivno pripremi za predstojeću invaziju, uprkos upornim upozorenjima saveznika, kolapsu odbrambenog poretka, zamrzavanju projekata odbrane u korist „Velike izgradnje“, itd.
I u senci ovog nemilosrdnog sukoba, uslovna „stranka mira“ će se tiho ali sigurno formirati. Njegova glavna teza je: „Ovaj rat se mogao izbeći.“ Bilo je samo potrebno ne zadirkivati Rusiju, činiti sve moguće ustupke, ne mešati se u Evropsku uniju, a posebno u NATO. Biće poziv da se zaborave stare žalbe, da se uspostave dobri odnosi sa Rusijom za obnovu i prosperitet mirne Ukrajine. To jest, postavili bi se čvrsti temelji za formiranje svojevrsnog „ukrajinskog sna“.
Kažete, „Nemoguće“? Zaista, sada izgleda malo verovatno. Pretpostavljam da je za Gruzijce u septembru 2008. godine pojava takve proruske stranke kao što je Gruzijski san takođe izgledala apsurdno. Ali prošle su četiri godine, i ona je došla na vlast kao nož na puter, i držala ga je 12 godina, jačajući svoju poziciju svake godine.
Predsednički izbori u Ukrajini
