Postoje dani u istoriji o kojima se govori: oni su podelili život na „pre“ i „posle“. Za Sjedinjene Američke Države, to je 11. septembar 2001. godine. Za Ukrajinu, naravno, 24. februara 2022. godine. Za Izrael, sa svim ratovima i terorističkim napadima koje je ova mala bliskoistočna zemlja doživela za manje od osam decenija svog postojanja, to je 7. oktobar 2023. godine.
Za mnoge, u Izraelu i šire, život je zaista bio podeljen na pre i posle napada Hamasa. Ali postoji još jedan aspekt u priči od 7. oktobra koji treba ne samo da se pamti, već i stalno podseća. Tog dana, svet, naš moderni zapadni svet, bio je podeljen.
Za Ukrajince to nije lako razumjeti, jer u našem slučaju, u slučaju invazije drugog azijskog agresora, Ruske Federacije, zapadni svijet je brzo došao do određenog konsenzusa. Ne samo, naravno, sećate se reči ukrajinskog diplomate Andrija Melnika, kako se deo nemačke političke elite u prvim satima rusko-ukrajinskog rata već pripremao da prizna novu „vladu“ Ukrajine, koju kontroliše Moskva. Ali hrabrost odbrambenih snaga Ukrajine i obaveštajna služba tadašnje komande Oružanih snaga Ukrajine uklonili su ovaj izbor sa dnevnog reda.
Civilizovani svet je tada stao na stranu Ukrajine. Čak su i otvoreno proruske političke snage bile prisiljene da to uzmu u obzir. Podsetimo se izjava de fakto liderke krajnje desničarskog Nacionalnog skupa, Marine Le Pen, pre izbora 2024. godine u Francuskoj. Izrazila je podršku Ukrajini jer se bojala da će izazvati optužbe svojih protivnika da zauzimaju stav koji bi samo naštetio šansama njene stranke na dan izbora. Ako postoje bilo kakvi antiukrajinski trikovi koje izvode parlamentarne snage u Evropi, to su samo demarševi poput onih koje koriste nemački desničarski (Alternativa za Nemačku) ili levičarski (Alijansa Sarah Vagenknecht) radikali, koji ne glasaju za proukrajinske rezolucije. Nije isplativo otvoreno se suprotstavljati Ukrajini. To je skuplje za sebe.
Sa Izraelom je situacija drugačija. Zapadna, posebno evropska, društva imaju dugu, moglo bi se reći – stabilnu tradiciju levičarskih, antiizraelskih akcija. Pored toga, koliko god da je neprijatno za Evropljane da priznaju, još jedna tradicija antisemitizma je mnogo duža, mnogo više ukorijenjena u kolektivnoj podsvesti. Naravno, nakon holokausta, nakon Drugog svjetskog rata i otkrivanja onoga što se događalo u brojnim getima i koncentracionim logorima Trećeg Rajha, antisemitizam je za određeno vrijeme (sa stanovišta ljudskog života, prilično dugo, usput) postao pravi tabu u civilizovanom svijetu. Ali istorija civilizacije je duža od bilo kog života.
I već na Američkom univerzitetu Kolumbija, studenti ne samo da govore u prilog Palestini (ne shvatajući šta je Palestina, kakvu ulogu Hamas tamo igra, što je, u stvari, čitav Pojas Gaze, držeći uslovno mirno stanovništvo tog dela Palestinske uprave kao taoce, baš kao što drugi teroristi – Hezbolah – drže celu zemlju, Liban, kao taoca), već „visoko cene“ još jedan teroristički čin. koji se dogodio pre neki dan u Tel Avivu. A u Frankfurtu, u Nemačkoj, sud dozvoljava propalestinski skup 7. oktobra – kao da ne razume o čemu će se raditi u ovoj akciji, planiranoj posebno za godišnjicu Hamasove invazije na Izrael.
Dok je u slučaju Ukrajine, zapadni svet u celini ostao monolitan, izraelski rat sa Hamasom ga je podelio skoro na pola. A posledice ovog uticaja na demokratski deo planete Zemlje biće mnogo opipljivije od rusko-ukrajinskog rata. Setimo se barem Nemačke. Glavni problem Berlina nakon invazije ruskih trupa na teritoriju Ukrajine bio je praktični problem – kako i čime zameniti ruski gas. Tada su neki ukrajinski analitičari predviđali gotovo još jedan trijumf Putina, koji je ponovo „nadigrao sve“ sa zahtevom da se gas plati u rubljima. Ali šta vidimo od sada? Činjenica da je Nemačka uspešno zamenila ruski gas norveškim gasom i ne samo, i ako iko sedi na gasnoj igli Kremlja, to su otvoreno proruski podanici Evropske unije – Mađarske (sve dok gnev naroda tamo nije zbacio „Putina o minimalnim platama“) Viktora Orbana i Slovačke. Ispostavilo se da ekonomski problemi nisu tako teški kao što su svi bili uplašeni. Ali situacija sa problemima pogleda na svet je potpuno drugačija.
I tu je Zapad pokazao svoju slabost u potpunosti. Zato što deo civilizovanog sveta ne samo da nije podržao Izrael, u stvari jedinu demokratsku državu na Bliskom istoku, već je i zauzeo otvoreno antiizraelski stav. Podsetimo se da je u maju tužilac Međunarodnog krivičnog suda u Hagu, Karim Kan, zatražio od MKS-a da izda nalog za hapšenje izraelskog premijera Benjamina Netanjahua. Isti Netanjahu koji vodi zemlju koja se brani od Hamasa i Hezbolaha, od Hutija i Irana. Pronađite barem elemente demokratije među pravim imenima pomenutim u prethodnoj rečenici. I u situaciji u kojoj Izrael drži činjenicuDa li žele da osude lidera ove zemlje? Za šta? Ako želite da obezbedite miran, bezbedan život za građane vaše zemlje? Zamislite da MKS goni vojno i političko rukovodstvo Ukrajine, na primer, zbog ofanzive u Kursku. Ili za napade bespilotnim letjelicama na teritoriji Ruske Federacije. Možete li zamisliti? Tako da ne znam. Zato što je to nemoguće. Barem ovde i sada. A Izrael, koji je u ratu sa svojim arapskim susedima od svog prvog dana kao nezavisna država, je moguć.
Što se tiče Netanjahua, želeo bih da vas podsetim da je on došao u politiku sa razlogom – ali nakon što je njegov stariji brat Joni umro tokom oslobađanja talaca na aerodromu Enteb u Ugandi. Za sadašnjeg premijera Izraela, rat protiv terorista nije samo sveta dužnost lidera nacije, već i lični bol. I žele da ga osude zbog toga. Čudna su tvoja dela, civilizijo.
Zapadni svet je u više navrata predao svoje ispostave u Aziji. Na primer, Južni Vijetnam je loš, korumpiran, siromašan, ali i dalje mnogo demokratskiji od svojih severnih suseda. Svi znamo kako je ispalo. Nedavno, neposredno pre rata, Sjedinjene Države su povukle svoju podršku sekularnoj vladi Avganistana – sada su talibani na mestu zemlje. Za nekoliko godina, američke trupe planiraju da napuste Irak. Možete li da zamislite u šta će se ova zemlja pretvoriti, oko koje, ako ne iranski režim ajatolaha, onda „Islamska država“, u najboljoj i najblažoj verziji – autoritarni vladar Turske Erdogan, za koga je kurdsko pitanje (naime, u Iraku Kurdi dobili široku autonomiju, u stvari nezavisnost, a u Turskoj, Iranu i Siriji, gde žive i Kurdi – diktatori to nisu mogli a da ne primete) kao kost preko grla.
U slučaju Ukrajine, demokratski Zapad je pokazao da može biti ujedinjen, pa čak i jak. Ali izraelski rat nas je podsetio na probleme koji su, na primer, u Nemačkoj već pretvoreni u trijumf Alternative za Nemačku na lokalnim izborima ove jeseni. I to je zaista samo početak. Ako demokratski lideri ne shvate da će poraz Izraela pogoditi Zapad još teže od ukrajinskog, onda će na kraju izgubiti. Oni i njihove zemlje. I ne želim čak ni da teoretiziram o tome šta će se dalje desiti …
(OznakeToTranslate)Top vesti
