Transformaciju Putinove autokratske pseudo-federacije u totalitarnu kopiju SSSR-a (ideja o porezu na djecu potiče iz Staljinovog vremena, a taj porez, usput, postojao je do 1. januara 1992.) karakteriše proces kroz koji je dio ruskog društva prošao prije stotinu godina. Govorimo o bekstvu, relativno govoreći, opozicije prema Evropi – bilo od progona vlasti, ili jednostavno za bolji, mirniji život.
U to vreme, ruski emigranti su vodili različite stilove života – neki su se bavili biznisom, neki su pisali memoare, a bilo je i takvih likova koji su pokušavali da organizuju neke društveno-političke strukture. Slična je situacija u trenutnom talasu emigracije iz Ruske Federacije (mada možemo reći „iz Moskve“ i ne biti posebno pogrešni).
U stvari, današnji ruski opozicionari su mnogo aktivniji – barem na nivou stvaranja događaja vrednih vesti – što se objašnjava modernim tehnologijama. Ako dvadesetih godina dvadesetog veka forum bivše elite bivšeg carstva nije mogao biti od interesa za bilo koga u zapadnim medijima, sada internet platforme omogućavaju širenje informacija velikih razmera. Međutim, kvantitativni pokazatelji sami po sebi ne znače ništa (osim ako nisu sami po sebi cilj ruske opozicije). Ali ono gde su tadašnja i sadašnja ruska politička emigracija slične je u njihovoj nemoći. Iako su neki od istorijskih prethodnika današnjih begunaca iz zemlje FSB-a pokušali da deluju u stvarnosti – na primer, jedan od lidera Socijalističke revolucionarne partije, Boris Savinkov, čak se tajno vratio u SSSR (gde je, međutim, uhapšen, jer je ceo njegov plan razvijen od početka do kraja u sirotinjskim četvrtima GPU).
Trenutna opozicija, koja se čini da se suprotstavlja Putinovim potomcima iz Kancelarije glavnog tužioca, preferira da deluje izvan zemlje. Na primer, ovako se ponaša Julija Navaljna, koja je ove nedelje bila na naslovnici časopisa Papel sa patetičnim sloganom „Želim da budem žena koje se Putin najviše plaši“. I o tome je vredno detaljnije razgovarati.
Pre svega, iza ovog slogana nema ničeg ozbiljnog – to je samo samopromocija. Kako ja to znam, možete pitati. A činjenica je da Julija Navaljna nije prvi „političar“ ove vrste na postsovjetskom prostoru. Njena prethodnica bila je Svetlana, supruga beloruskog opozicionara i političkog zatvorenika Sergeja Tihanovskog. Jedina razlika između ove dve žene je u tome što je Sergej Tihanovski, za razliku od Alekseja Navaljnog, još uvek živ. Barem ni režim Aleksandra Lukašenka ni mala beloruska opozicija nisu prijavili smrt Tihanuskog u zatvoru. Druga razlika je u tome što je geopolitički značaj Belorusije mnogo manji od obima Rusije, tako da je Svetlana Tihanovskaja, koja je bila malo izložena na sastancima sa zapadnim političarima, iskreno, na političkoj margini.
Sa Navalnom je situacija drugačija – barem za sada. Ali generalno, ako ne govorimo o tome konkretno (nesumnjivo će dobiti svoje dividende), već o ruskoj opoziciji, sve je veoma loše. Činjenica je da je, za razliku od Belorusije, Rusija i dalje imala svoju opoziciju, posebno u relativno demokratskoj Jeljcinovu eri. Belorusko anti-Lukašenkovo društvo nije imalo nijedno manje ili više poznato i popularno lice, dok se ruska opozicija, čak i nakon ubistva Nemcova, može pohvaliti da u svojim redovima ima bivšeg premijera Mihaila Kasjanova, bivšeg svetskog šahovskog šampiona Garija Kasparova, bivšeg poslanika Državne dume (već u vreme Medvedeva i Putina-povratnika) Ilju Ponomareva, itd.
Istovremeno, ulogu glavnog junaka u ruskoj opoziciji igra Julija Navaljna, čije je jedino dostignuće (osim nespretnog cosplaia scene iz ksenofobičnog filma „Brat-2“, onog u kojem „donesite nam votku, odletjet ćemo kući“) to što je bila udata za pravog opozicionistu. Kao i Svetlana Tihanovskaja.
A šta radi ruska opozicija? I ona, kao i pre sto godina, deli kožu nezaklanog medveda. Navaljnijeva fondacija za borbu protiv korupcije organizuje skandal istragom o aktivnostima Leonida Nevzlina (bivšeg partnera Mihaila Hodorkovskog u kompaniji Jukos), a zatim poznati ruski opozicioni vloger Maksim Kac objavljuje istragu protiv FBK na IouTube-u… Jednom rečju, politički emigranti su radili ono što su radili članovi kraljevske porodice, koji su uspeli da prežive i pobegnu iz Rusije – da saznaju ko je od njih ispravniji, istinitiji i legitimniji potomak. Na primer, potomak Navaljnog kao lidera opozicije.
U sovjetskoj kinematografiji postojala je takva istočnjačka serija o „neuhvatljivim osvetnicima“. Naravno, kao i svaki istorijski film tog vremena, nije lišen propagandnih nota. Ali autori trećeg dela filma, nazvanog „Kruna Ruske imperije“, vrlo precizno su pokazali nemoć i besmislenost aktivnosti tadašnje opozicije, koja nije bila u stanju da shvati elementarno pitanje ko je od njih vođa antikomunističkog pokreta. Baš kao i sada, ruska opozicijaOni ne mogu čak ni da odluče o ličnosti lidera, dajući tu ulogu Juliji Navaljni, koja bi, da joj muž nije umro u Putinovom najnovijem Gulagu, ostala „supruga decembrista“.
Zaista, takva opozicija je pravi poklon Vladimiru Putinu. Kao i pre jednog veka, ruska politička migracija bila je poklon Josifu Staljinu. Vreme prolazi, ali situacija u Rusiji se ne menja ni u vladi, koja žuri u totalitarizam prvom prilikom, ni u opoziciji, koja iznova i iznova pokazuje svoju nemoć, pretvarajući se u podsmijeh.
(OznakeToTranslate)Top vesti
