Teška situacija na bojnom polju i neizvesnost oko buduće podrške zapadnih saveznika stimulišu Ukrajinu da traži različite alternative koje mogu radikalno promeniti situaciju. Jedan od najprimamljivijih i najuzbudljivijih je obnova sopstvenog nuklearnog potencijala. Nedavno se u medijima ponovo pojavila informacija da ukrajinska strana teoretski razmatra takvu opciju. Međutim, da li je obnova nuklearnog statusa zaista u stanju da spasi Ukrajinu pod trenutnim uslovima? I koliko je realan uspešan razvoj atomskog oružja u budućnosti u relativno kratkom vremenskom periodu?
17. oktobra, Julian Röpke, analitičar nemačkog lista BILD, rekao je da ukrajinske vlasti „ozbiljno razmatraju obnovu nuklearnog arsenala“. Tog dana u Briselu je održan sastanak Evropskog saveta. Na konferenciji za štampu u belgijskoj prestonici, ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski rekao je da bezbednost Ukrajine može biti zagarantovana ili članstvom u NATO-u ili nuklearnim oružjem. Govoreći novinarima, Zelenski je govorio o svom poslednjem sastanku sa Donaldom Trumpom, gde je pokrenuo pitanje NATO-a, Budimpeštanskog memoranduma i loših posledica ukrajinskog odricanja od nuklearnog oružja.
Ukrajina se odrekla svog nuklearnog oružja i dobila garancije teritorijalnog integriteta i suvereniteta unutar međunarodno priznatih granica 1991. godine od zemalja koje su se pridružile Budimpeštanskom memorandumu. Međutim, u 2014. godini postalo je jasno da su ove garancije bezvredne.
„I u razgovoru sa Donaldom Trumpom, rekao sam mu: imamo ovo, koji je izlaz? Ili će Ukrajina imati nuklearno oružje, a onda je to zaštita za nas. Ili bi trebalo da imamo neku vrstu Alijanse. Osim NATO-a, danas ne znamo ni za jedan efikasan savez. Zemlje NATO-a danas nisu u ratu. Zemlje NATO-a nisu u ratu. U zemljama NATO-a, ljudi su svi živi. I zato biramo NATO u odnosu na nuklearno oružje. Mi biramo NATO. I mislim da me je Donald Tramp čuo. Rekao je: ‘Imate poštene argumente'“, ispričao je Zelenski sadržaj dijaloga sa američkim predsedničkim kandidatom.
Formalno, Ukrajina je imala pravo i razumne osnove da obnovi nuklearno oružje nakon kršenja njenog teritorijalnog integriteta 2014. godine. Na kraju krajeva, potpisnici memoranduma nisu ispunili svoje obaveze prema Kijevu. Moralna strana pitanja je takođe na našoj strani. Međutim, što se tiče praktične ravni implementacije ove inicijative, postoje značajni problemi.
Iako novinari BILD-a pišu da Ukrajina može da proizvede nuklearnu bombu za nekoliko nedelja i pozivaju se na reči neimenovanog zvaničnika, ovo je više kao blef koji je dizajniran za osetljivu publiku. Možda zaista postoji neko znanje za to, ali situacija sa materijalima nije baš dobra. U 2010. godini, tadašnji predsednik Viktor Janukovič predao je poslednjih 50 kg obogaćenog uranijuma iz Ukrajine. Uran je otišao u Rusiju kako ne bi pao u „opasne ruke“. I u zajedničkoj izjavi Janukoviča i Baraka Obame, američki predsednik je pohvalio odluku Ukrajine da se oslobodi svih zaliha visoko obogaćenog uranijuma. Obama je takođe odvojeno istakao „jedinstveni“ doprinos Ukrajine nuklearnom razoružanju i uverio da bezbednosne garancije predviđene Budimpeštanskim memorandumom ostaju na snazi. Ali kada je, nekoliko godina kasnije, došlo vreme da se ove moćne garancije stave na probu u akciji, ispostavilo se da one ne vrede ništa.
Međutim, Ukrajina ima značajne rezerve ruda uranijuma. Ali ne proizvodi nuklearno gorivo. A za proizvodnju atomskog oružja potrebni su izotopi uranijuma-235 i 233. Međutim, nije dovoljno samo da ih dobijemo. Još uvek je potrebno postići nivo obogaćivanja uranijuma do 90%. Tek tada će postojati sirovine koje se mogu koristiti za stvaranje atomske bombe.
Nuklearno oružje kao alternativa članstvu Ukrajine u NATO-u je zanimljiva opcija. Ali u njemu ima previše utopizma i kontradiktornih momenata. Čak i ako propustimo aspekt negativne međunarodne reakcije. Ideja da je nekoliko nedelja dovoljno da Ukrajina napravi atomsku bombu zvuči fantastično. To ne znači da Ukrajina nije sposobna da stvori oružje za masovno uništenje. Ali to zahteva mnogo vremena i resursa. Pored toga, značajni iznosi finansiranja projekta, odgovarajući naučni i tehnički potencijal i organizacione sposobnosti na najvišem državnom nivou.
Finansijska situacija u Ukrajini nije baš dobra, blago rečeno. Nema dovoljno novca čak ni za konvencionalno oružje. Vlada pokušava da pokrije budžetski deficit povećanjem poreza. A proizvodnja nuklearnog oružja zahteva ozbiljno i stabilno finansiranje. Ako nema dovoljno novca čak ni za konvencionalne granate ili bespilotne letelice, kako bi onda trebalo da bude dovoljno za atomsku bombu?
Iskreno govoreći, nivo efikasnosti državnog aparata u našoj zemlji nije na nivou. Korupcija, nedostatak profesionalizma i menadžerski haos mogu uništiti sve dobre poduhvate. A takav ambiciozan, složen projekat kao što je proizvodnja nuklearne bombe zahteva veoma ozbiljnu organizacionu Sposobnosti. Bliska koordinacija naučnog i tehničkog osoblja i vlade. Kao i odgovarajući i pouzdani mediji za isporuku. Međutim, još uvek nemamo sopstvene balističke rakete sa dometom od 500 km. Kako ćemo onda isporučiti nuklearni naboj?
Ilustrativan primer nesposobnosti države da efikasno upravlja ljudskim resursima i koristi ih u skladu sa svojim sposobnostima i veštinama je mobilizacija naučnika na prvoj liniji. Na primer, u junu je stigla vest da je 59-godišnji vodeći inženjer Instituta za nuklearna istraživanja, Serhij Čerednik, ubijen tokom obavljanja borbene misije u Donjeckoj oblasti. Ovaj naučnik bi mogao biti koristan za obnovu nuklearnog potencijala Ukrajine. Ali bezdušna državna mašina je odlučila drugačije. I ima mnogo takvih primera. Sa takvim iracionalnim pristupom, da li je moguće nadati se brzom stvaranju atomske bombe? Sumnjam.
Nuklearni status zaista može biti ozbiljno sredstvo odvraćanja i prisiliti potencijalne agresore da odmere sve rizike pre napada. Ali sada smo u fazi rata. Pojava nuklearnog oružja u Ukrajini tokom neprijateljstava verovatno neće imati nikakvog uticaja na njihov kurs. A upotreba oružja za masovno uništenje zahteva političku volju državnog rukovodstva. Da li će Zelenski narediti upotrebu atomske bombe protiv Ruske Federacije? Pogotovo imajući u vidu da neprijatelj ima svoj veoma impresivan nuklearni arsenal. A ako bi se Ukrajina usudila da bude prva koja će upotrebiti nuklearno oružje protiv Rusije, gotovo sigurno bi dobila čin odmazde. Uzajamna masovna razmena nuklearnih udara je neka vrsta perspektive za okončanje rata. Jedina očigledna korist od nuklearne bombe tokom tekućeg vojnog sukoba je sposobnost da se u određenoj meri zaštiti od neprijateljskog nuklearnog napada.
Da je Ukrajina imala nuklearno oružje od 2014. godine, Rusija možda ne bi rizikovala aneksiju Krima. Da smo početkom 2022. imali atomsku bombu, Putin bi možda oklevao pre nego što je naredio invaziju punih razmera. Ali kada se rat nastavi i deo teritorije bude okupiran od strane neprijatelja, pojava atomskog oružja ne garantuje njegov kraj. To je više metoda psihološkog pritiska. Stoga, u ukrajinskom slučaju, nuklearnu bombu ne treba smatrati čudotvornim oružjem koje će odmah zaustaviti rusku agresiju i poslužiti kao najbolja garancija sigurnosti. Ali nakon završetka neprijateljstava, možda bi bilo vredno ozbiljno razmotriti ovu ideju. Tako da kasnije možemo reći: nemamo nuklearno oružje, ali ako je potrebno, upotrebićemo ga.
