Održavanje referenduma zajedno sa nacionalnim izborima je sasvim uobičajeno, posebno u postkomunističkom prostoru. Organizovanjem referenduma, trenutna vlada pokušava da reši jedno od pitanja na ovaj način: ili da nagne izborne preferencije u svoju korist, ili da progura neophodnu političku odluku pod krinkom izbora. Ili oboje, kao, na primer, na poslednjim predsedničkim izborima u Moldaviji.
Da li je moguće osuditi trenutnu moldavsku vladu zbog toga? Nikako. Barem zato što odluka donesena na referendumu nikako nije štetna za zemlju, već upravo suprotno. To nije bio slučaj, na primer, kao u Ukrajini na referendumu 2000. godine, kada je tadašnji predsednik Leonid Kučma pokušao da obezbedi dodatna ovlašćenja u svom sukobu sa Vrhovnom Radom. Ili, kao u Rusiji 2020. godine, kada je Vladimir Putin „resetovao“ svoje prethodne predsedničke mandate.
Greška sociologije
Na referendumu, koji je održan u Moldaviji paralelno sa predsedničkim izborima, Moldavci su upitani da li podržavaju konsolidaciju u Ustavu Moldavije formulacije o nepovratnosti evropskog kursa zemlje. Cilj je navodno dobar, jer je na taj način sadašnja proevropska vlada pokušala da spreči moguće pokušaje budućih vlada da promene vektor spoljne politike u suprotno, odnosno pro-moskovsko. Međutim, rezultat je bio nešto lošiji od očekivanog.
Činjenica je da su prethodna istraživanja javnog mnjenja predviđala da će najmanje 60% Moldavaca glasati za evropski izbor. Ali tokom referenduma, kako kažu, nešto je pošlo naopako. Preliminarno prebrojavanje glasova pokazalo je pobedu evroskeptika, a evroentuzijasti su stalno morali da sustižu svoje protivnike. Tek kada je broj glasačkih listića premašio 98%, broj pozitivnih odgovora počeo je postepeno da nadmašuje broj negativnih. I na kraju, rezultat je bio 50,46% – za uvođenje evropskih težnji Moldavije u Ustav, 49,54% – protiv.
I premda su evro-entuzijasti i dalje grizli pobedu evroskeptika teškom agonijom, negativan ukus nakon referenduma i dalje je ostao. Zaљto? Da, barem zato što je pobeda bila obezbeđena glasovima dijaspore, koji su, naravno, prebrojani poslednji. To jest, ako uzmemo glasove samo onih građana Moldavije koji još uvek žive u svojoj zemlji, onda bi referendum propao.
Međutim, nije sve tako tužno. Pre svega, zato što pobeda na bodove formalno nije ništa gore od nokaut pobede: u oba slučaja, pobednik dobija isti šampionski pojas. To jest, formalno, moldavske vlasti su dobile mandat narodnog poverenja za dalje procese evropskih integracija. Pored toga, drugi skriveni dragulji referenduma naginju optimizam.
Glavni konkurent Maje Sandu
Ali prvo, obratimo pažnju na rezultate prvog kruga predsedničkih izbora. Lider trke, kao što se i očekivalo, bila je aktuelna predsednica Maia Sandu, sa čak 42,45% birača koji su glasali za nju. Štaviše, ona je dobila čak i više nego što su sociolozi predviđali u završnoj fazi izborne kampanje (35,8%).
Njen glavni rival – zvanično nezavisni, ali proruski bivši državni tužilac Aleksandar Stojanoglo – osvojio je 25,98% glasova. Ovaj rezultat je takođe bio iznenađenje za sociologe, koji su predviđali oko deset odsto podrške za njega. To jest, u relativnom broju, njegov izborni proboj se pokazao mnogo očaravajućim od Maia Sandu. I mada je prethodno mišljenje predviđalo pobedu aktuelnog predsednika nad Stojanoglom u drugom krugu sa rezultatom od 40,6 prema 36,4, čak i tada je anketa ostavila dosta prostora za ispravljanje rezultata – 34% ispitanika je bilo ili neodlučno, uzdržano ili je bilo odlučno da glasa protiv svih. Sada se može pretpostaviti da u drugom krugu, koji će se održati za dve nedelje, Stoianoglo potencijalno ima više šansi od Maje Sandu da pokupi biračko telo drugih kandidata, posebno onih birača koji su skloni protestnom glasanju.
S jedne strane, ovo izaziva određenu zabrinutost da bi Moldavija mogla ponovo skrenuti sa puta evropskih integracija. S druge strane, stvari ne izgledaju tako preteće ako pobliže pogledate Stoianoglove prethodne političke aktivnosti. Da, on nije bio najbolji generalni tužilac, blago rečeno. Zbog korupcijskog skandala izgubio je poziciju. Štaviše, glavni inicijator njegove ostavke bio je predsednik Sandu. Stoga ne čudi što je Stoianoglo žestoko mrzi.
Međutim, vredi pomenuti, na primer, Stoianoglove parlamentarne aktivnosti, kada je još bio član jasno proevropske Demokratske partije i, zajedno sa svojim kolegama iz stranke, uljudno glasao za sve proevropske zakone. Takođe uVredi reći da Stoianoglo poseduje, pored moldavskog, i rumunski pasoš i nikako ruski.
Sve ovo pokazuje da Sanduov glavni konkurent definitivno nije ubeđeni član Kremlja, već osoba koja nije baš principijelna. Na kraju krajeva, čak i sada su svi njegovi govori prilično proevropski. On govori sloganima integracije u zapadnu zajednicu, iako kritikuje vladu zbog „ne takve evropeizacije“. U isto vreme, Stoianoglo voli da vrti svoja uverenja kao rum na suncu. Posebno je vešt u igranju na fobije Moldavaca da budu uvučeni u rusko-ukrajinski sukob, koristeći argumente o „jeftinom ruskom gasu“ i drugim populističkim temama.
I tako, tokom predizborne kampanje, Stoianoglo je pozvao svoje pristalice da na biračkim mestima uzmu samo glasački listić za predsednika, ali ignorišu referendumski listić. Stoga ne čudi što je na referendumu učestvovalo 60.000 manje građana nego na predsedničkim izborima.
Ko su unionisti?
Još jedan ozbiljan igrač na političkom polju Moldavije su „sindikalisti“, odnosno pristalice ujedinjenja sa Rumunijom. Ovi ljudi su želeli da pljunu sa visokog zvonika na bilo kakvu domaću političku buku: da li će klauzule o evropskim integracijama biti uključene u Ustav ili ne, da li će Moldavija ukinuti svoj neutralni status i uključiti se u evroatlantske integracije ili ne. Na kraju krajeva, ime predsednika im se ne čini važnim. Za njih je recept jednostavan – da se ujedine sa Rumunijom (i zapravo da joj se pridruže), i svi problemi će biti odmah rešeni.
Koliko pristalica rumunskosti ima u Moldaviji? Sve zavisi od toga kako računate. Ako uzmemo u obzir „kristalno čiste“ „sindikaliste“, onda ih ima oko 10-15%. Ako vam nije stalo do čistoće, ali računajte one koji, u principu, ne smetaju, onda će se procenat povećati na 50.
Sadašnja moldavska vlada, prema mišljenju stručnjaka, posvetila je kriminalno malo pažnje ovoj kategoriji biračkog tela. Ali uzalud. Bilo je neophodno jasno artikulisati poruku u našim materijalima za kampanju: ako proruske snage pobede, onda možemo zaboraviti na ujedinjenje sa Rumunijom jednom za svagda. Ali sa proevropskom vladom, ujedinjenje će se neminovno dogoditi. Čak i ako ne u okviru jedne države, onda barem u okviru Evropske unije i NATO-a. A ako građanima Moldavije, nakon što postane punopravna članica EU, dominira želja za rumunskošću, onda nikakvi međunarodni zakoni ili rezerve iz Brisela neće moći da spreče potpuno ujedinjenje.
Izborna prostitucija
Međutim, najbolniji problem koji je negativno uticao na rezultate izbora i referenduma bilo je podmićivanje birača za novac Kremlja.
„Moldavija se danas i poslednjih meseci suočila sa neviđenim napadom na slobodu i demokratiju. Kriminalne grupe, zajedno sa stranim snagama, napale su našu zemlju sa desetinama miliona evra, koristeći prljavi novac da našu zemlju pretvore u sivu zonu. Imamo dokaze da je njihov cilj bio da kupe 300.000 glasova, njihov cilj je bio da kompromituju demokratske izbore, njihov cilj je bio da izazovu strah i paniku u društvu. Nećemo odustati od odbrane slobode i demokratije, čekamo konačne rezultate i vratićemo se sa rešenjima“, rekla je Maja Sandu nekoliko sati nakon zatvaranja birališta.
Naša publikacija je u više navrata pisala o neviđenom pritisku Putinove Rusije na Moldaviju u svim pravcima kako bi sprečila ponovni izbor Sandu na ovogodišnjim predsedničkim izborima i njenu proevropsku stranku „Akcija i solidarnost“ (PAS) na parlamentarnim izborima sledeće godine. U Moskvi je stranka Viktorija-Pobeda čak stvorena od proruskih moldavskih političara i velikodušno finansirana. Sigurno je poznato da je najmanje 100 miliona dolara dovedeno u Moldaviju preko izaslanika Kremlja za podmićivanje birača. Iznos, čini se, nije tako velik, ali ne treba zaboraviti da je Moldavija najsiromašnija zemlja u Evropi, a ukupan broj građana zemlje koji su učestvovali u glasanju 20. oktobra dostigao je oko milion i po ljudi. Dakle, čak i ovaj iznos je sasvim dovoljan da podmiti kritičan broj birača. Na primer, 300.000 ljudi o kojima Sandu govori bilo bi joj dovoljno da pobedi na izborima u prvom krugu. Da ne spominjemo činjenicu da bi brojevi na referendumu izgledali mnogo privlačnije evro-optimistima. Ali, nažalost za značajan broj moldavskih građana, „izborna prostitucija“ nije neka vrsta moralnog tabua. Ne shvataju svi da je to način na koji krade svoju budućnost, budućnost svoje dece.
Zašto Maia Sandu treba da bude poražena?
Da budem iskren, Moldavci su imali izuzetno sreće sa predsednikom. Ima odlično obrazovanje, uključujući i diplomu iz John F. Kennedi School of Government na Univerzitetu Harvard. Ima iskustva u zapadnim institucijama, uključujući i Svjetsku banku. Sandu je radio na ministarskim pozicijama u MoldavijiOldoie, koja je bila na čelu vlade, dokazala se kao talentovani reformator. Ona se dosledno i bezuslovno borila protiv korupcije.
Ovo su njeni treći predsednički izbori. Prvu je izgubila 2016. godine od proruskog socijaliste Igora Dodona. Uspeo je da napuni glave Moldavaca populističkim sloganima. Sanda je već pobedila na drugim izborima, 2020. godine, protiv istog Dodona. Očigledno, biračima je sinulo da populistički slogani nemaju mnogo veze sa stvarnošću.
3. novembra, u drugom krugu izbora, neće biti određena samo ličnost predsednika, već zapravo put koji će Moldavija slediti u narednim godinama. Za Ukrajinu, koja se odupire ruskoj agresiji, veoma je važno da naše susedne zemlje formiraju najveći mogući krug prijatelja. Nikada ranije nije bilo tako dobrih odnosa između Kijeva i Kišinjeva kao tokom Sanduovog prvog predsedničkog mandata. Zato se nadamo da će tako i ostati.
Izbori
