Ukrajinci, čije je jedinstvo na početku rata bilo pravi podvig, sada se kreću u suprotnom smeru, što je prepuno ozbiljnih problema nakon rata.
Ukrajinska mobilizacija je došla do novog talasa skandala – jer su „TCC eskadrile“ dostigle (neki od Ukrajinaca su u tom trenutku odahnuli – „konačno!“) na takve značajne događaje kao što su koncerti u glavnim gradskim prostorima. Pored toga, mobilne grupe upozorenja došle su na koncert Okean Elzy, benda, blago rečeno, izvanrednog u istoriji moderne ukrajinske kulture – svi polako zaboravljaju na to nakon renesanse 2015-2018, ali nekada je OE bio gotovo jedini bend koji je govorio ukrajinski koji je slušao ne samo cela Ukrajina, već i okolina, na primer, Rusija.
Ali, naravno, nećemo govoriti o Okean Elzy, ovo je samo prilika da se primeti jedinstvenost događaja – već o samoj činjenici nastavka procesa busifikacije. I to čak ni nastavak, već intenziviranje i širenje. Nakon toga, bilo je čak i informacija o poseti legendarnom karpatskom letovalištu Bukovel (tamo se predsednik Zelenski odmarao sa svojom pratnjom početkom 2022. godine, dva meseca pre rata). Stoga su vlasti odlučile da pojačaju svoje napore u pravcu busifikacije, direktno priznajući da je to jedino moguće sredstvo za dopunu Oružanih snaga Ukrajine svežom krvlju.
(Uzgred, tekst editor Reč, u kojem je napisan ovaj članak, tvrdoglavo ispravio „busifikacija“ u „rusifikacija“. Slučajnost?)
U međuvremenu, nakon početka invazije u punom obimu, bilo je mnogo više ljudi u redovima u teritorijalnim centrima za regrutovanje koji su želeli da brane svoju državu nego što su tada regrutovani (i, očigledno, mogli biti smešteni) u Oružanim snagama. Da ne pominjemo činjenicu da je svake godine u periodu između drugog sporazuma iz Minska i invazije u punom obimu, hiljade muškaraca vojne dobi promenilo mesto registracije – i pažljivo su ih slali vojnim medicinskim komisijama. To jest, TCC treba da zadrži relativno sveže lične podatke i stanje sposobnosti za vojnu službu velikog broja građana. Ali, sudeći po činjenici da se busifikacija nastavlja, ne samo taj predratni (ili bolje rečeno međuratni) proces, već i ovogodišnji proces ažuriranja podataka nije doneo željeni rezultat.
Ali najgora stvar u ovoj priči nije sam proces busifikacije, već kako je društvo reagovalo na njega. Umesto da se za sve krivi vlasti po klasičnoj ukrajinskoj navici (a u ovoj situaciji ove optužbe bi bile bar delimično prikladne), domaće društvo je podeljeno – upravo ili na nečiji podli predlog – na dva dela i počelo da grize jedni druge. I ovde se raskol dogodio ne samo duž granice između vojske i civila, što je jednostavno najočigledniji primer, već i duž državne granice Ukrajine. Ne, ne na istoku, ne na ideji „granica-1991“, ovde su, u principu, svi manje-više ujedinjeni – već na zapadnom. Da bi se razumela ova podela, na društvenim mrežama već su bile optužbe protiv prisilnih emigranata da se ne fotografišu sa ukrajinskom zastavom, jer, kažu, samo oni koji su ostali u zemlji imaju to pravo.
I sve je više i više prigovora ove vrste – kada neki to mogu, a drugi ne mogu – svaki dan. Što dugoročno preti Ukrajini ozbiljnim problemima. Jer rat će se završiti pre ili kasnije – pobedom ili porazom, mirovnim sporazumom ili jednostavnim zaustavljanjem vruće faze, pristupanjem Ukrajine NATO-u ili povratkom u neutralni status, ali će se završiti daljnjim postojanjem Ukrajine. Naravno, ne znamo tačno koje su stvarne granice (formalne će ostati iste, nijedna ukrajinska vlada se neće zvanično odreći svojih regiona, u to možete biti sigurni), ali mislim da i Kremlj razume šta će postojati.
Ali zajedno sa nastavkom postojanja Ukrajine, njena politika će i dalje postojati. I ovde, neočekivano za mnoge, ispada da ne postoji ukrajinsko društvo, čije se jedinstvo pevalo u februaru-martu 2022. godine. A na mestu ovog društva, videćemo čitavu gomilu različitih malih zajednica – ili čak kasta, kao u Indiji. Kaste koje će, prvo, živeti po principu „mi smo dobri, a svi ostali su loši“ (ovo će zvučati posebno ubedljivo u onim kastama koje će biti na vrhu posle rata). I drugo, ovaj proces će dovesti do toga da će već na prvim posleratnim izborima – ako se ne održe mesec dana nakon završetka rata, odnosno u periodu kada su Ukrajinci još uvek pod anestezijom ovog rata – fragmentacija, atomizacija društva i odlučnost da se ne stvara nova zajednička evropska budućnost, već da se traži unutrašnja. Sigurno će biti političkih prevaranata i populista koji će, u stilu Adolfa Hitlera, uprijeti prstom u neku kastu i reći, sigurno će reći sakramental: „To je taj koji čini sve lošim u našoj zemlji!“
Jedino pitanje je ko će postati „ukrajinski Jevreji“. Iako, barem za sada, takva kasta parija To su takozvana „lica odgovorna za vojnu službu“, odnosno sva lica koja su odgovorna za vojnu službu koja nisu u redovima Oružanih snaga Ukrajine. Iako će se svaka trezvena osoba koja je zadržala ostatke kritičkog mišljenja u proteklih pet godina, ili je barem bila zainteresovana za svetsku istoriju, odmah setiti slučaja Paragvaja, zemlje koja se u devetnaestom veku uključila u krvavi 5,5-godišnji rat Trojnog saveza. Posledica ovog rata bila je da je od pola miliona predratnog stanovništva zemlje, samo 25 hiljada ljudi ostalo u Paragvaju. U stvari, Paragvaj je izgubio 90% svoje muške populacije. Naravno, nisu svi poginuli sa oružjem u rukama, ali čini se da je predsednik ove zemlje – usput, još uvek nacionalni heroj – Francisko Solano Lopez bio najbliži ideji koju su proizveli neki ukrajinski vojnici, blogeri i vojni blogeri: „Svi će se boriti“.
Od tada, Paragvaj je ostao jedna od najzaostalijih zemalja u Južnoj Americi. Ali oni su uspeli da prevaziđu čak i kolosalnu demografsku neravnotežu samo nekoliko decenija kasnije, to jest, čak ni posle jedne generacije – i to uprkos činjenici da je natalitet u svetu očigledno bio veći tada nego što je sada u Ukrajini…
Međutim, možda potraga za krivcima neće biti ograničena samo na „regrute“ – i do kraja rata videćemo još jednu kastu parija, koje je većina odlučila da optuži za sve (pre svega) grehe. Kakvu će zemlju takvo „društvo“ na kraju izgraditi, svako može nagađati. Iako je bolje da ne. Već smo eksperimentisali sa „novim licima“, sa pokušajem da „pregovaramo u sredini“. Ispostavilo se da su posledice za Ukrajinu veoma skupe. Naša budućnost možda neće moći da izdrži još jedan okrutni eksperiment. A onda jednostavno neće biti nikoga da se pridruži Evropskoj uniji.
Top vesti
