Gruzijski san, koji je na vlasti više od decenije, želi da ostane vladajuća stranka po svaku cenu. Ona se ne zaustavlja ni pred čim. Uništava nezavisne medije, nevladine organizacije koje prate poštovanje vladavine prava, svađa se sa ključnim partnerima i sponzorima zemlje: Evropskom unijom i Sjedinjenim Državama, pa čak i zataškava krivicu okupatorske sile – Rusije. Da li će stranka ići toliko daleko da namešta izbore 26. oktobra?
„Čim dobijemo ustavnu većinu, zabranićemo (opozicioni) Nacionalni pokret i njegove satelite ili naslednike i privesti ih pravdi u najvećoj mogućoj meri zakona“, rekao je Bidzina Ivanišvili, osnivač i neformalni lider Gruzijskog sna, u Kutaisiju u subotu, 19. oktobra, nedelju dana pre izbora.
Vladajuća stranka redovno govori o potrebi dobijanja ustavne većine na oktobarskim izborima. Samo na taj način, po njenom mišljenju, biće moguće ne samo zabraniti stranke na ovaj ili onaj način povezane sa bivšim predsednikom Mihailom Sakašvilijem, već i obnoviti teritorijalni integritet Gruzije. Političari govore o tome, a provladini TV kanali šire njihove reči. Prema istraživanjima javnog mnjenja koje je Gorbi sproveo na zahtev provladinog TV kanala Imedi TV, Gruzijski san može računati na 59,5% glasova. Međutim, prema anketi Edison Research koju je naručio opozicioni TV kanal Formula TV, samo 33% ispitanika namerava da glasa za vladajuću stranku.
Govor Bidzine Ivanišvilija u Kutaisiju bio je pun kontradikcija, kao i sve aktivnosti Gruzijskog sna poslednjih godina. Osnivač stranke stajao je ispred logotipa stranke, u kojem je za predizbornu kampanju utkan motiv zvezda EU, i uveravao da je „Gruzija bila, jeste i biće domovina slobodnih ljudi, gde se niko nikada neće usuditi da uspostavi autoritarni režim. Ljudi ovde dišu slobodno, bez straha od političkog progona.“
Problem je u tome što Gruzija o kojoj govori Ivanišvili ne postoji – i to zbog njega.
Gruzijski san milijardera
Bidzina Ivanišvili je milijarder, najbogatiji čovek u zemlji, obogatio se tokom ruske privatizacije. Od tada još uvek ima prijatelje među ruskim oligarsima. On takođe ne bježi od poslovanja sa ruskim kompanijama i kupovine nekretnina u Moskvi. On ne voli da otkriva svoje bogatstvo i, kao i mnogi drugi, krije ga u poreskim oazama.
Godinama je odbacivao spekulacije da želi da se bavi politikom. Sve dok 2012. godine nije osnovao Gruzijski san i ponudio Gruzijcima zemlju bez predsednika Mihaila Sakašvilija. Ni njegove veze sa Rusijom ni želja da se obogati nisu ometale njegovu političku karijeru. Naprotiv, njegovo bogatstvo je bilo mera preduzetništva. Bidzina Ivanišvili je trebalo da vodi Gruziju kao svoj posao, to jest, efektivno, povećanje njenog bogatstva i obezbeđivanje dobrobiti Gruzijaca – sve bez izuzetka. Ko će, ako ne najbogatija osoba, filantrop, filantrop, sponzor nauke i kulture, najbolje voditi zemlju ka prosperitetu, navodi se u izbornom programu. Stranka Gruzijski san pobedila je na parlamentarnim izborima 2012. godine uz podršku 55% birača. Ujedinjeni nacionalni pokret predsednika Sakašvilija dobio je 40% glasova. Ovo je bilo prvo i do sada poslednje demokratsko preuzimanje vlasti u istoriji Gruzije.
Ivanišvili je igrao aktivnu politiku kao premijer samo godinu dana. U 2013. godini, kada je Sakašvilijev drugi mandat završio i Gruzijski san je takođe preuzeo predsedništvo, milijarder se povukao u senku. On je predao vlast ljudima koji su mu bili lojalni. Međutim, on je ostao glavni donositelj odluka, i svake godine je sve više preuzimao kontrolu nad državom, zapošljavajući Kancelariju glavnog tužioca, specijalne službe, Centralnu izbornu komisiju, komisije koje kontrolišu medije, Narodnu banku Gruzije, kao i povećavajući svoju kontrolu nad društvom i proširujući zaposlenost u javnom sektoru na rekordan nivo (36% radne snage u Gruziji je podržano od strane države).
To je promaklo širokoj pažnji međunarodne zajednice, jer je u isto vreme Gruzijski san formalno integrisan u Evropsku uniju. Gruzija je 2014. godine potpisala Sporazum o pridruživanju sa EU (stupio je na snagu 2016. godine). Tri godine kasnije, za gruzijske državljane uveden je bezvizni režim putovanja u EU. Iste godine, integracija sa EU i NATO-om je sadržana u ustavu kao cilj državnih institucija.
Međutim, vremenom je demokratski put razvoja koji je predložio Zapad počeo da postaje sve nezgodniji za gruzijski san. Ivanišvili nikada nije bio političar i nije imao nameru da to postane; Nije želeo da uđe u dijalog sa društvom, objasni svoje postupke ili da se izvinjava(a) U mjeri u kojoj je to dozvoljeno odredbama ovog T Isto je očekivao i od svojih premijera. Oni koji su imali drugačije mišljenje bili su na kraju primorani da odu. Poslednjih godina na vlast u zemlji došli su samo ljudi lojalni Ivanišviliju, kao što je Irakli Garibašvili, čija je celokupna poslovna i politička karijera povezana sa Ivanišvilijem, ili sadašnji premijer Irakli Kobačidze, bivši izvršni sekretar Gruzijskog sna.
Ćutanje kritičara počelo je medijskom kampanjom mržnje protiv organizacija koje rade u oblasti vladavine prava i skreću pažnju na slučajeve korupcije, aktivista za zaštitu životne sredine koji ukazuju na kršenje imovinskih prava, aktivista LGBTQ+ zajednice koji ukazuju na brutalnost službenika za sprovođenje zakona. Provladini mediji objavili su svoje privatne podatke, fotografije članova porodice, kućne adrese i nazvali ih neprijateljima naroda.
Kritike nisu jenjavale, pa je Gruzijski san zategnuo vijke. Nakon masovnih protesta i upozorenja EU i Sjedinjenih Država, u junu 2024. godine usvojen je Zakon o transparentnosti stranog uticaja, koji se obično naziva „ruski zakon“. Kao i Putinov zakon, on stigmatizuje sve organizacije koje imaju najmanje 20% stranog finansiranja, nazivajući ih subjektima stranog uticaja. U oktobru, u nastojanju da zadovolji uticajnu gruzijsku crkvu i još uvek uglavnom konzervativno društvo, Gruzijski san je usvojio zakon o zaštiti porodičnih vrednosti koji direktno cilja na LGBTK + zajednicu. Prema novom zakonu, ova zajednica bi trebalo da potpuno nestane iz javnog prostora. Ne možete pričati, pisati, pevati ili učiti o tome.
Nedelju dana pre izbora, teško je zamisliti zemlju o kojoj je govorio Bidzina Ivanišvili, gde se niko ne plaši da izrazi svoje mišljenje. Za mnoge, kopiranje ruskih odluka identifikovalo je Gruzijski san sa Vladimirom Putinom i izazvalo oštru reakciju zapadnih saveznika. Evropska unija, koja je od 2014. godine u Gruziju uložila više od milijardu evra, dosledno je blokirala dalje finansiranje i obustavila sve sastanke na visokom nivou sa gruzijskim vladinim zvaničnicima. Sjedinjene Države su otišle još dalje i, pored zamrzavanja finansijske podrške (skoro 149 miliona dolara samo u 2023.), nametnule su sankcije onima „odgovornim za podrivanje demokratije u Gruziji ili saučesnicima u podrivanju demokratije u Gruziji“.
„Po mom mišljenju, ono što Gruzijski san radi u potpunosti je usmereno na ostanak na vlasti. Sa takvim ciljem, ona automatski postaje partner Rusije, jer zadržavanje vlasti po svaku cenu znači autoritarne tendencije. Ne možete dozvoliti slobodne, poštene izbore ako želite da zauvek ostanete na vlasti“, objašnjava Levan Kačišvili, istraživač gruzijske političke scene na Švajcarskom federalnom institutu za tehnologiju u Cirihu, dodajući: „Kada želite da ostanete na vlasti, stavljate na kocku odnose sa zapadnim partnerima koji ne tolerišu autoritarne tendencije. Stalno vas kritikuju. Mislim, na primer, na inhibiciju procesa integracije u EU. Šta treba da uradite? Kako se opravdati društvu? Možete optužiti ovog Zapada da je nedosledan, da ima dvostruke standarde ili da je izmanipulisan od strane Ujedinjenog nacionalnog pokreta – i to je upravo ono što Gruzijski san radi. Dakle, to dolazi iz želje da ostane na vlasti. I, po definiciji, to se veoma dobro uklapa u ruske interese, jer oba režima žele istu stvar, svaki u svom kontekstu. Autoritarni režimi postaju prirodni partneri, sarađuju kako bi oko sebe imali druge autoritarne zemlje.“
Ali približavanje Rusiji nije samo kopiranje Putinovih odluka. Gruzijski san sve više zataškava krivicu Rusije. Ranije je to činio uglavnom u kontekstu Ukrajine, ali sada i u slučaju same Gruzije. Od početka ruske agresije 2022. godine, Tbilisi nije nedvosmisleno stao na stranu Kijeva i nije nazvao Rusiju agresorom u ovom sporu. Na samitu UN-a o budućnosti u septembru, premijer Irakli Kobakhidze rekao je da se Gruzija odlično razvija, uprkos okupaciji. Međutim, nikada nije spomenuo Rusiju. Kada sam pitao o tome, predsednik parlamentarnog odbora za spoljne poslove, Nikoloz Samcharadze, objasnio mi je da, na kraju krajeva, svi znaju ko je okupirao Gruziju, i nema potrebe da to naglašavam.
Rusija koristi priliku da redovno komentariše situaciju u Gruziji, izražavajući ili divljenje ili spremnost da podrži vlasti u Tbilisiju ako „neprijateljske snage žele da se mešaju u izborni proces u Gruziji“. Vladimir Putin je nedavno liberalizovao bezvizno putovanje za Gruzijce. U maju prošle godine ruski predsednik ukinuo je zabranu letova za Gruziju, a uveo je i mogućnost ulaska do 90 dana bez vize. Njegov najnoviji dekret ukida ovo ograničenje i potrebu za radnom vizom za Gruzijce. „Odnosi između država su jedna stvar. Humanitarni odnosi su različiti kada govorimo o dijalogu između ljudi iz dve zemlje. Pretraživanjen nikada nije prestao. Imamo veliku gruzijsku dijasporu, naši turisti putuju u Gruziju“, objasnio je portparol Kremlja Dmitrij Peskov.
I sve se to moglo nazvati samo ruskom provokacijom, na kraju krajeva, ovo je ruska provokacija. Ali problem je u tome što je narativ Kremlja veoma sličan onome što kaže Gruzijski san: da nedefinisana „globalna ratna stranka“ (navodno o Zapadu, ali nije sasvim jasno ko tačno) želi da utiče na izbore, da želi da uvuče Gruziju u rat. Stoga, protivnici moraju biti ućutkani.
Gruzijski san je upravo najavio početak još jedne procedure opoziva protiv predsednice Salome Zurabišvili. Još jednom, Gruzijski san nije voleo strane posete šefa države (posebno Poljskoj), tokom kojih je otvoreno kritikovao vladu i podsetio na prozapadne težnje gruzijskog društva. Uostalom, prema istraživanjima javnog mnjenja, oko 90% Gruzijaca je za integraciju u EU.
Izbori svega
Čak i sada, teško je zamisliti predstojeće parlamentarne izbore u Gruziji osim kao borbu za sve. Gruzijski san tvrdi da će 26. oktobra Gruzijci birati između mira i rata. Pobeda Gruzijskog sna je, u svom sopstvenom tumačenju, mir, pobeda opozicije – rat. Glavni narativ vladajuće stranke podržan je vizuelnom kampanjom. Bilbordi su se pojavili na ulicama Gruzije. S jedne strane, postoji slika bombardovane Ukrajine, s druge strane, tu su obnovljeni gruzijski spomenici.
„Ovo je priča o ratu 2008. godine i optužbi tadašnjeg predsednika Sakašvilija da je izgubio rat od Rusije“, objašnjava Levan Kachishvili. „Ovo je poruka usmerena na one koji obično podržavaju gruzijski san. Izborna kampanja vladajuće stranke bila je osmišljena da ojača jezgro biračkog tela. To je stranka koja je došla na vlast kao opozicija Sakašviliju, njegovoj – prema Gruzijskom snu – „krvavoj i okrutnoj vladavini“. Gruzijski san insistira da je jedina vladajuća stranka koja nije uvukla Gruziju u bilo koji rat. Ovo je u oštroj suprotnosti sa opozicionim Ujedinjenim nacionalnim pokretom. Zato što je ta stranka bila na vlasti u avgustu 2008. godine, kada je Gruzija izgubila kontrolu nad Abhazijom i Južnom Osetijom. Problem je u tome što ako sledimo logiku da ni Ukrajina ni Gruzija nisu imale izbora, onda ne možemo kriviti Ujedinjeni nacionalni pokret. Gruzijski san odbacuje takvo razmišljanje. Ona pokušava da ubedi ljude da je rat 2008. mogao biti izbegnut, da su bili na vlasti, to se ne bi dogodilo. Ako ubedite svoje biračko telo u ovo, onda postoji efekat grudve, a takav jednostavan motiv postaje osnova izborne kampanje. „
Za opoziciju, to je takođe sve-u igri, izbor između prozapadne demokratije i zemlje koja vodi po liniji Putinove Rusije. Izbori 26. oktobra će se održati po prvi put po proporcionalnom sistemu sa izbornim pragom od 5%. Ovaj institucionalni okvir naveo je opozicione stranke da sarađuju, formiraju blokove i usvoje zajedničku deklaraciju. Osnova za ovu asocijaciju treba da bude Povelja Gruzije, potpisana na inicijativu predsednice Salome Zurabišvili. U slučaju pobede, predviđa se formiranje zajedničke opozicione vlade i sprovođenje neophodnih reformi u roku od godinu dana, uključujući ukidanje „ruskog zakona“ da se Gruzija vrati na put demokratizacije i integracije u EU.
Prema anketama, stranka „Za Gruziju“ bivšeg premijera „Gruzijskog sna“ Giorgija Gacharije i tri izborna bloka imaju realnu šansu da uđu u parlament:
1) „Jedinstvo. Spasimo Gruziju“ je Ujedinjeni nacionalni pokret (UNM), koji je pre mnogo godina osnovao bivši predsednik Mihail Sakašvili, i Agmashenebeli strategija, kao i manje stranke koje su se koncentrisale oko njih;
2) „Koalicija za promene“ – ujedinjeni blok koji uključuje grupe bivšeg šefa „Ujedinjenog nacionalnog pokreta“ Niki Melia i novinara Niki Gvaramia pod nazivom „Akhali“ („Novi“ na gruzijskom), kao i „Girchi“ i „Droa“;
3) „Jaka Gruzija“ – blok sa strankama kao što su „Lelo za Gruziju“ i „Za narod“, koje se pozicioniraju jednako daleko od „gruzijskog sna“ kao i od „Ujedinjenog nacionalnog pokreta“.
„Gruzijski birač vidi situaciju ovako: Gruzijski san, Ujedinjeni nacionalni pokret bivšeg predsednika Sakašvilija i svi ostali“, kaže Levan Kačišvili. “ – Pošto mrzite i Gruzijski san i Ujedinjeni nacionalni pokret, nema drugog izlaza nego da ne izađete na birališta. To je ono što ljudi misle. Stoga je potrebna alternativa, a „svi ostali“ moraju da formiraju zajednički blok. Bivši premijer Gacharia je takođe alternativa jer birači vole političare koji imaju iskustva. On je verovatno taj koji ima najbolje šanse da privuče glasače Gruzijskog sna.
Prema gore navedenim anketama, opozicija može računati na ukupno više od polovine glasova, koji su raspoređeni na sledeći način: 19% zaBlok „Jedinstvo“, Blok „Spasimo Gruziju“ – 13%, „Koalicija za promene“ – 12%, „Jaka Gruzija“ i „Za Gruziju“ – 11%. Stoga je potrebna široka koalicija da bi se gruzijski san uklonio sa vlasti. Njeni garanti bi trebalo da budu predsednik Zurabišvili i gore pomenuta „Povelja Gruzije“, koja predviđa stvaranje tehničke vlade na godinu dana. Međutim, nije sigurno da će takve različite političke stranke moći da formiraju vladu, izaberu premijera i sprovedu neophodne reforme.
U kontekstu izbora 26. oktobra, međutim, čini se da ključno pitanje nije ko će pobediti na izborima, već ko će na kraju ostati na vlasti. Političke tenzije rastu, jer je nejasno da li će prisustvo misije OEBS-a / ODIHR-a i javnih posmatrača vršiti dovoljan pritisak na političke snage kako bi se osiguralo da se izbori održe na pošten i transparentan način. Da li će Gruzijski san po svaku cenu težiti željenoj parlamentarnoj većini i da li će prihvatiti moguću pobedu opozicije, ostaće misterija još nekoliko dana.
Kao i posledice moguće pobede gruzijskog sna. Mogući su različiti scenariji. Ivanišvilijeva stranka može vjerovati da je njena pozicija osigurana za naredni mandat i zaustaviti kontroverzne akcije. Barem dok se ne objave rezultati američkih predsedničkih izbora, jer će pobeda Donalda Trampa, prema Gruzijskom snu, značiti kraj talasa kritika iz Vašingtona.
Međutim, teško je poverovati da će spirala mržnje prema protivnicima, koju su promovisali političari sadašnje vlade, sada biti zaustavljena. Stoga je scenario u kojem bi se Gruzijski san odmah okrenuo predizbornim pretnjama, kao što je zabrana opozicije povezane sa bivšim predsednikom Sakašvilijem, verovatan. Na ovaj način, to će odvratiti pažnju birača od stvarnih problema – nezaposlenosti i visokih troškova života. Sa parlamentarnom većinom i osećajem potpune nekažnjivosti, Gruzijski san će moći da radi šta god želi.
Prevedeno sa poljskog
Tekst je objavljen u okviru projekta saradnje između nas i poljskog časopisa Nowa Europa Wschodnia.
Originalni naslov članka: Gruzińskie wybory o wszystko
Rat u Gruziji
