Nakon početka rata punog obima, veliki broj Ukrajinaca (uglavnom žena i dece), bukvalno nekoliko miliona građana, napustio je svoju rodnu zemlju kako bi izbegao da budu pogođeni ruskim mecima, granatama i raketama. Mnogi ostaju emigranti do danas, čekajući kraj rata i planirajući da se vrate. I dok se rat nastavlja, Ukrajinci su primorani gosti u Evropi – i postepeno se suočavaju sa ne baš prijatnim aspektima tamošnjeg života.
Na primer, bivši zaposleni na sajtu na kojem čitate ovaj tekst, Srpskohrvatski / srpskohrvatski. Ukratko, njen sin je dugo i sistematski maltretiran, a ni rukovodstvo obrazovne ustanove ni roditelji dece agresora nisu reagovali na bilo koji poseban način. Istovremeno, priča o Hali i njenom sinu razlikuje se od priča ukrajinskih emigranata, jer ona živi u Švajcarskoj od predratnih vremena, njen muž je lokalac, a njena deca su, respektivno, etnički pola Švajcarci. Ali problem ovde nije u ukrajinskom poreklu njene majke (barem za sada nema razloga da se tvrdi suprotno), već u činjenici da se razlikuju od druge dece.
A deca ukrajinskih migrantkinja – razlikuju se a priori, bez ikakvih dodatnih uslova, razloga i osnova. Oni su stranci u bogatoj, prosperitetnoj i tolerantnoj Evropi. Pored toga, za razliku od migranata sa Bliskog istoka i Severne Afrike, oni ih se ne boje, jer odatle odlaze uglavnom muškarci, koje, na primer, u Nemačkoj karakterišu reči koje su, na primer, odletjele sa usana fudbalera Tonija Kroosa, koji je dugo igrao u Španiji. (Ništa posebno, samo je priznao da je on, kao otac, bio mirniji da živi u Pirinejima, jer u Nemačkoj nije bilo baš bezbedno za mlade devojke poput njegove ćerke da hodaju uveče.) A ukrajinske žene, čak i u prisilnoj emigraciji, skrase se, rade i pokušavaju da stvore bar neku udobnost za sebe i svoju decu.
Recimo to još otvorenije i iskrenije – naše prisilne izbeglice i njihova deca u Evropi, u Nemačkoj, na primer, i sami su žrtve agresije. Od strane istih „Nemaca“ koji su vraćeni iz Sovjetskog Saveza ili ZND-a, i čija je jedina želja da žive u bogatoj zemlji ostala od nemačkih korena njihovih očeva i deda. Ali u isto vreme, sa Kanalom 1 i Putinom na TV-u.
Ali ne radi se samo o otvorenoj agresiji, već i o skrivenoj aroganciji lokalnog stanovništva prema ukrajinskim migrantima. Što, naravno, „niko nije zvao“ na sebe – ali, u isto vreme, nije li Nemačka, nije li njena bivša kancelarka Angela Merkel učinila sve što je bilo moguće, od samita NATO-a u Bukureštu 2008. godine do gasovoda Severni tok 2, tako da je Ukrajina ostala u ruskoj zamci, i u pokušaju da pobegne iz te zamke platila strašnu, kolosalnu cenu, kao za Evropu 21. veka? Cena? Pa ipak, ko će se od Nemaca sećati ovoga …
S jedne strane, sve ove priče su samo izolovani slučajevi koji se ne mogu kombinovati u jednu koherentnu sliku. Ali, s druge strane, oni nam daju priliku da razmislimo o jednom veoma važnom, možda glavnom pitanju u životu: zašto nam uopšte treba Ukrajina?
Naravno, pošto su nekoliko godina živeli u evropskim zemljama, Ukrajinci sada već znaju za moćne proruske osećanja u EU i na njenoj periferiji (pitajte povremeno kako ruski novac melje mozak čak i Islanđana, koji su toliko daleko od naše dve zemlje da su previše lenji da shvate ko je od nas ovde). I o kvalitetu određenih usluga. Uzmimo, na primer, „Ukrzaliznitsia“, „Nova Poshta“ ili mnoge druge ukrajinske usluge koje će povratnici jednostavno obožavati kada vide i, što je najvažnije, osećaju za sebe kako, na primer, vozovi voze u Nemačkoj.
Ali sve to nije glavna stvar. Sve je to, naravno, neprijatno, ali možete da živite sa takvim problemima i nijansama. I nije loše živeti, kao što pokazuje evropsko iskustvo. A ono na šta se ne možete naviknuti jeste činjenica da ste čak i u ovoj bogatoj, uspešnoj i lepoj zemlji, poput čokoladnog omotača, drugorazredna osoba. I pre ili kasnije ćete se podsetiti na ovo.
Glavna stvar u Ukrajini nisu jeftine stomatološke usluge, a ne tačne (čak iu ratnim vremenima!) Železnička komunikacija, a ne brze poštanske usluge. Glavna stvar u Ukrajini, sama suština njenog postojanja kao države, je prilika da budete ovde, na ovoj zemlji, na ovoj teritoriji, u ovoj zemlji, SAMI. Biti ukrajinski i znati da niko neće maltretirati, zvati vas imenima ili vas tući zbog ovoga. Zato nam je potrebna država pod trozubcem i plavo-žutom zastavom. Da bude utočište, da bude dom ove velike evropske nacije.
I to nikako nije naša ideja. Osnivači su stvorili državu Izrael sa istom svrhom – tako da bi Jevreji iz celog sveta imali mesto na svetu gde ne bi bili istrebljeni zato što su Jevreji. Da, Izraelci su stalno primorani da se brane, da odbiju agresiju svojih suseda, koji se verovatno nikada neće smiriti. Ali oni sigurno znaju šta je ovde kod kuće, čovek u uniformi neće doći kod njih da ih pošalje u koncentracioni logor. Zato je holokaust toliko važan u istoriji Izraela – jer je večiti podsetnik zašto Jevreji trebaju svoju zemlju. Samo da imamo mesto na planeti gde se holokaust nikada neće ponoviti.
A za Ukrajince, Ukrajina bi na kraju trebalo da postane takvo mesto. Jer čak i na Istoku, čak i na Zapadu, još uvek nismo kod kuće. Ne možemo se osloniti na vladu, jer nam je strana, ona ima svoje probleme, svoje društvo, čije će probleme pre svega rešiti. A ovde, između San-a i Severskog Doneta, između Pripjata i Crnog mora, nalazi se naše utočište. Naš dom. I zbog svog postojanja – i to ne izvan granica 1991. godine, ne zbog evropskih integracija, već zbog postojanja doma za Ukrajince – ovaj rat se nastavlja. Potreban nam je ovaj dom, ali Rusi ne. I videli smo šta im je potrebno ne samo u Buči, Izjumu ili Hersonu, već i u bavarskom gradu Murnau am Staffelse, nepoznatom velikoj većini Ukrajinaca, gde su u aprilu 2024. dva ukrajinska državljana izbodena na smrt samo zato što su Ukrajinci. I izbo ga je Rus.
Istorija Ukrajine
