Plavo telo bez nogu i ruku. Lice mu je u zavojima. Žena sedi u mračnoj sobi pored kreveta. Iz naslova saznajem da je ovo ukrajinski vojnik koji je izgubio udove i vid. Ali on je preživeo. Njegova žena sedi pored njega.
Ne znam da li bih mogao da pronađem ovu fotografiju na internetu. Ali to je onaj koji mi je najviše urezan u sećanje na hiljade ratnih fotografija koje su novinari snimili tokom dve tragične godine koje su počele punom ruskom agresijom na Ukrajinu. Još jedna fotografija, koja je takođe letela širom sveta, takođe će zauvek ostati sa mnom. Prikazuje posledice ruskog raketnog napada na Dnjepar u januaru 2023. godine. Visoko u ruševinama srušene stambene zgrade, u blizini pocepane kade, sedi mlada, uplakana žena koja je čudesno preživela. U danima koji su usledili, saznali smo više o njoj. Njeno ime je Anastasija, a njen partner, Vlad, bio je vojnik i umro je na frontu.
Ratni zamor
Svako jutro otvaram stranice ukrajinskih medija. „U Odesi su tri osobe ubijene kao rezultat napada bespilotnih letelica Shahed“ – obično dan počinje takvim informacijama. Ukrajinski novinar sa kojim se dopisujem napisao je pre nekoliko dana izvinjavajući se što nije odgovorio na moje poruke nekoliko sati: „Morao sam da se oporavim od granatiranja. Pored toga, imam decu kod kuće, nisu išli u školu jer su prozori škole razneseni udarnim talasom. “ Još uvek ne znam prave reči za ove situacije.
Kada sam primio ovu vest, setio sam se članka za Dan deteta, objavljenog u Ukrajinskoj pravdi. Jedan od urednika ispričao je kako uči svoju decu da žive u glavnom gradu zemlje, iznad kojeg lete neprijateljske rakete. I u tom procesu, on kroti svoj strah. Dakle, ona je izračunala da je u Kijevu u to vreme rizik od umiranja usled saobraćajne nesreće, na primer, udara automobila, i dalje mnogo veći nego od ruske rakete ili njenih fragmenata. I odlučio sam da zadržim tu svest.
Čujem od prijatelja da su hronično neispavani. U jesen se rusko granatiranje intenziviralo, sirene za vazdušni napad oglašavale su se svake noći i spuštali su se u skloništa, kao u prvim danima rata punog obima. Onda su se vratili, onda su otišli dole, onda su se vratili. Iako rakete i bespilotne letelice iz Rusije ponekad padaju ispred njihovih domova, mnogi Ukrajinci više nemaju snage da se sakriju. Oni odlaze da spavaju na podu, u hodnicima i kupatilima, jer ta mesta daju najbolje šanse za preživljavanje ako zgrada bude pod vatrom. Ovako izgleda ratni umor, koji je postao svakodnevna stvarnost za Ukrajinu.
Rat nije trebalo da traje dugo
Međutim, za one koji žive u zoni fronta, problemi Lavova ili Kijeva izgledaju kao bajka. Tamo se dešava pravi pakao, a smrt, strah i patnja su se tamo naselili zauvek.
Pre dve godine, nismo hteli da verujemo da će ovaj rat trajati. Bilo je previše šokantno, previše nepravedno, previše okrutno da ne ulijeva nadu da će neko ili nešto konačno zaustaviti ovo ludilo. Ali to se nije dogodilo i danas smo svedoci rata bez jasnog i konciznog kraja. To je paradoks prvih meseci nakon ruske invazije u punom obimu. S jedne strane, bilo je toliko tragedija, kao što su ruski zločini u Buči, Irpinu, Borodjanki i agonija u Mariupolju, a s druge strane, bilo je toliko vere u dobar kraj, entuzijazma i međunarodne solidarnosti.
Danas naše društvene mreže više nisu pune besmislenih video snimaka o nespretnim ruskim vojnicima, više ne delimo Rusiju i ne pratimo smrtonosne bolesti ruskog diktatora. Dve godine kasnije, takođe znamo da ukrajinsko junaštvo, kojem smo se toliko divili 2022. godine, ima visoku cenu. Vojnici to plaćaju svojim životima, zemlja to plaća stalnom krizom, a buduće generacije ukrajinskih žena i muškaraca verovatno će platiti generacijskom traumom. Dve godine kasnije, ukrajinski rat koji se brani od Rusije više ne liči na herojski ustanak, već na iscrpljujuće i nezahvalno titansko delo, čiji rezultati ostaju neizvesni.
Borba za državu
Ukrajinska vojska na frontu se bori za očuvanje ukrajinske državnosti, iako je vojna podrška saveznika slaba, a pretnje iz inostranstva od Donalda Trumpa, u kombinaciji sa sebičnim stavom dela Republikanske stranke, koja je blokirala paket pomoći Kijevu, izazivaju veliku zabrinutost zbog daljeg toka neprijateljstava.
Ukrajinska ekonomija se bori za opstanak. Kada sam pre manje od godinu dana razgovarao sa kijevskim biznismenom u štamparskoj industriji, on je iskreno priznao da sa stanovišta profitabilnosti aktivnosti njegove kompanije nemaju smisla. Ali ekonomski cilj je ustupio mesto socijalnom, jer daje i njemu i njegovim zaposlenima osećaj relativne stabilnosti, razlog da ujutro ustanu iz kreveta. Osećaj dužnosti i potražnjeA imati pouzdano sidro u opasnoj stvarnosti dominira željom za ostvarivanjem profita.
Ukrajinska vlada i ukrajinsko civilno društvo takođe se bore, ponekad rame uz rame, a ponekad jedni protiv drugih. Poverenje u državne strukture narušavaju korupcijski skandali, koje redovno razotkrivaju istraživački novinari, a koji se odvijaju na najvišem nivou, posebno u Ministarstvu odbrane. Korupcija, kao i pre ruske agresije, ostaje jedan od najvećih problema Ukrajine. Zapadne institucije i strukture zahtevaju od kijevskih vlasti da ulože konkretne napore u borbi protiv nje, ali u uslovima rata, koji uvek deluje kao katalizator korupcije, teško je postići izvanredne rezultate. Stoga su do sada novinari i aktivisti u tome efikasniji od posebno imenovanih državnih službi. Primjer korupcije savršeno pokazuje klinč u kojem se Ukrajina nalazi, a za koju se, u uslovima redovnog rata koji je zahvatio sve sfere života, očekuje da poboljša funkcionisanje državnih institucija, decentralizuje i ubrza procese demokratizacije. Rat tradicionalno izaziva suprotne trendove, a danas Ukrajina pokušava da kombinuje ova dva vektora. Stabilizacija krhkog sistema mogla bi se prvenstveno postići informisanim, organizovanim civilnim društvom.
Podrška erozije
Na drugu godišnjicu ruske invazije na Ukrajinu u Poljskoj, videli smo eroziju podrške koja je u februaru 2022. izazvala veliki javni preokret u našoj zemlji. Tada mi se činilo očiglednim da će pre ili kasnije to morati da izbledi, da ćemo se vratiti svojim poslovima, inflaciji, otplatama kredita ili unutrašnjim političkim borbama u kojima smo, bojim se, nepovratno zaglibili. Ali u isto vreme, bio sam ubeđen da je podrška Ukrajine u njenoj odbrani od Rusije, diktirana raison d’état, konsenzusom ogromne većine političkih snaga i javnosti, naš prioritet. 22. februar je datum koji će zauvek ostati u mom sećanju kao zemljotresa u svetu kakav sam poznavao. Trenutak kada bi Rusija uspela da pokori Ukrajinu bio bi njen kraj.
Protesti poljoprivrednika i prevoznika koji su se održali na poljsko-ukrajinskoj granici izgledali su kao foto negativ tih slika prvih dana i nedelja nakon početka rata u punom obimu, kada su se hiljade volontera, uz podršku nevladinih organizacija, lokalnih vlasti, kao i poljskih službi, okupile kako bi pružile najbolju moguću negu ukrajinskim izbeglicama koje su stigle u Poljsku. Otvorili smo granicu što je moguće šire, tako da svako kome je potrebna može naći utočište u Poljskoj.
Danas su razne razočarane profesionalne grupe pretvorile ukrajinsku granicu u instrument političkog pritiska. Njihovo razočaranje je legitimno, kao i protest na koji svako od nas ima pravo da brani svoja prava i interese. Međutim, običnim Poljacima postaje sve teže da shvate o čemu se radi u ovom protestu, koji se zahtevi postavljaju i kako se oni mogu sprovesti. Zašto poljoprivrednici protestuju ako je vlada Ujedinjenih prava uvela ograničenja na uvoz ukrajinskih proizvoda još u aprilu prošle godine? Da li žito i uljana repica koje bacaju na železničke pruge nisu morali da prolaze kroz Poljsku u tranzitu, ili se i dalje prodaju na domaćem tržištu? Kako je Zeleni dogovor povezan sa problemom robe koja ulazi na evropsko tržište iz Ukrajine? Da li je činjenica da je cena nafte pala sa 10 zlota na 4 zlota rezultat jeftinijih ukrajinskih sirovina? Da li je moguće konzumirati ovo ulje kada čujemo sa svih strana da je ukrajinska hrana toksična? Hitno su nam potrebni odgovori na ova i druga pitanja, koja se umnožavaju pre nego što se osećaj da je Ukrajina krivac za sve naše nevolje proširi čitavim društvom, a ultraradikalne parole na agrarnim protestima, kao što su pozivi Putinu da se pozabavi Ukrajinom i Briselom, uđu u glavni tok društva.
Da, pregovori sa Ukrajinom o trgovinskim pitanjima nikako nisu laki. Kijev je odlučio da se bori za najbolje uslove za sebe. Teško je očekivati da će argument rata prestati da igra ulogu u ovim pregovorima kada se u Ukrajini odvija rat i postojanje države kao takve je u pitanju. Takva pitanja treba rešiti na radnom nivou i tamo treba razviti odgovarajuće pravne lekove. Međutim, moramo imati na umu da bez Ukrajine svaki protest – bilo od strane poljoprivrednika ili drugih industrija i profesionalnih grupa – može biti besmislen.
Potrebni su nam simboli i nova solidarnost
Kao odgovor na izveštaje o događajima na protestnom skupu poljskih poljoprivrednika, koji se održao nekoliko dana pre godišnjice ruske agresije, Volodimir Zelenski pozvao je poljske vlasti da se hitno sastanu na granici. Donald Tusk je odgovorio da će se sastati sa ukrajinskom vladom. Ali kada je to planirano, to jest, krajem marta. Nažalost, front i ruske ofanzivne akcije nisu dozvolile da se ovaj datum ispuni.
Poljski premijer je tada rekao da neće biti sastanka na granici, jer „ne treba nam simbolika u našem odnosu.“ Tusk je dodao da „ceo svet vidi koliko smo odlučni da pomognemo Ukrajini i da više nisu potrebni akti solidarnosti“.
Tačno je da Donald Tusk redovno naglašava podršku Ukrajini, barem na konferenciji za štampu sa Ursulom von der Leien, koja je došla u Varšavu da najavi ceremoniju deblokiranja sindikalnih fondova. Ali istina je i da Donald Tusk nikada nije cenio važnost simbola u javnom životu, a zatim je nehotice stvorio simbol u kojem je njegov stav zgusnut, naime čuvenu „toplu vodu u slavini“ (Ciepła woda w kranie – inicijativa poljskog premijera, koja je bila žestoko kritikovana u društvu zbog svoje populističke prirode – za nas). Ovo nije bila najpametnija politika.
Zato se u osnovi ne slažem sa Donaldom Tuskom čak i sada. Čak i ako iza njih stoji nepremostiva ekonomska konkurencija ili neizbežne međuljudske tenzije, čak i ako se zbog njih pojave nove poteškoće, u poljsko-ukrajinskim odnosima danas su nam zaista potrebni simboli koji će nam kao čitavom poljskom društvu pokazati pravac i podsjetiti nas ko je naš prijatelj, a ko neprijatelj.
Međutim, slažem se da nam nisu potrebni „očigledni akti solidarnosti“. Danas, u našim odnosima sa Ukrajinom, sa našim susedima ukrajinskog porekla ovde u Poljskoj, i sa ukrajinskim društvom uopšte, potrebna nam je formula Nove solidarnosti zasnovana na podršci u dugom ratu. I o otpornosti poljskog društva.
Prevedeno sa poljskog
Tekst je objavljen u okviru projekta saradnje između nas i poljskog časopisa Nowa Europa Wschodnia.
Originalni naslov članka: «Trzymajmy się razem, nie dajmy się podzielić!»
Ruski ratni zločini
