Nakon debate između Donalda Trumpa i Kamale Harris, Ukrajinci su dobili mnogo informacija da razmisle o mogućoj liniji podrške Ukrajini od strane nove američke administracije. Na prvi pogled, može se činiti da postoji fundamentalna i duboka razlika između dva predsednička kandidata po ovom pitanju. Ali takav zaključak može biti pogrešan, jer se zasniva uglavnom na rečima, ličnim simpatijama, emocijama, dok u isto vreme izjednačava empirijsko iskustvo.
Kada je moderator debate pitao Donalda Trumpa kako planira da okonča rusko-ukrajinski rat za 24 sata i da li želi da Ukrajina pobedi, republikanac je izbegao direktan odgovor. Umesto toga, počeo je da govori da će samo ozbiljno razgovarati sa Putinom i Zelenskim i sve rešiti snagom sopstvenog autoriteta. Kažu da se Moskva ne boji i ne poštuje Bidenovu administraciju, zbog čega je započela ovaj rat. Ali on će moći da pronađe odgovarajuće reči – i vatra će prestati.
Takođe, Tramp nije rekao da želi da Ukrajina pobedi. „Želim da rat prestane. Želim da spasim živote koji su izgubljeni. Ljudi su ubijeni, milioni. Ima ih na milione. Mnogo je gore od brojeva koje dobijete, a to su lažni brojevi „, rekao je milijarder.
Na pitanje da pojasni da li veruje da je pobeda Ukrajine u ovom ratu u interesu Sjedinjenih Država, ponovo je izbegao da da jasnu odgovor. „Mislim da je u interesu SAD da okončaju ovaj rat, samo ga okončaju, pregovaraju o sporazumu, jer moramo zaustaviti uništavanje svih ovih ljudskih života“, rekao je Tramp.
Bivši predsednik Sjedinjenih Država, naravno, može arogantno da veruje da je u stanju da pronađe ozbiljne argumente za okončanje neprijateljstava i predstavi ih Putinu i Zelenskom. Problem je da li će to biti učinjeno na račun Ukrajine. Jer ako može biti u interesu Sjedinjenih Država da jednostavno okončaju ovaj rat, onda je u interesu Ukrajine da okonča rat pobednički sa naknadnim minimiziranjem ponovljene ruske agresije. Ako Trumpov misteriozni plan znači zamrzavanje sukoba na trenutnoj liniji fronta i fiksiranje nesvrstanog neutralnog statusa Ukrajine, onda nema potrebe da se to naziva „krajem rata“. U takvom scenariju, Rusija ne samo da neće biti kažnjena za agresiju, već će i steći kontrolu nad okupiranim teritorijama. A kolektivni Zapad je moralno poniženje i ozbiljan gubitak međunarodnog autoriteta. Takav mir neće biti stabilan i trajan. Pitanje novog rata će stalno visiti u vazduhu.
Čini se da bi bilo bolje da Kamala Harris pobedi na američkim izborima. Štaviše, tokom debate govorila je o podršci Ukrajini. Možda je tako. Ali nema razloga ni za preterani optimizam u vezi sa demokratskim kandidatom.
Kamali Harris nije postavljeno konkretno pitanje o tome da li želi da Ukrajina pobedi i kako vidi ukrajinsku pobedu. Ali niko je nije sprečio da izrazi svoje mišljenje o ovom pitanju. Međutim, potpredsednik nije iskoristio tako veliku priliku. Možda nije htela. Ili možda ne postoje takve fundamentalne razlike između nje i Trumpa po pitanju podrške Ukrajini i okončanja rata kao što bismo želeli.
U svom govoru, Harris je mnogo i patetično govorila o tome kako su Sjedinjene Države u prošlosti podržavale Ukrajinu. Pokušala je da uznemiri svog političkog protivnika i rekla da će ga Putin „pojesti za ručak“. Ona je optužila Trumpa da je spreman da se preda diktatoru u roku od 24 sata. Govorila je o važnosti podrške NATO saveznicima u Evropi i potrebi da se brine o prijateljima.
Međutim, potpredsednica je ignorisala izuzetno važno pitanje, u kojem su je moderatori zamolili da izrazi svoj stav o podršci Ukrajini. Niti je rekla ništa o tome kako planira da se nosi sa Vladimirom Putinom ako bude izabran. I kako bi se tačno njen stav razlikovao od predsednika Joea Bidena. Umesto toga, Harris je vešto izbegla odgovore i ponovo počela verbalno napadati Trumpa i hvaliti rad svoje administracije na koordinaciji napora za podršku Ukrajini. Takođe je podsetila na sastanak sa Zelenskim pet dana pre ruske invazije i rekla da je Ukrajina i dalje nezavisna zahvaljujući pomoći koju je dobila.
Za sada nemamo pojma kako i na kom nivou tim Kamale Harris planira da podrži Ukrajinu. Nismo čuli od predsedničkog kandidata iz Demokratske stranke uveravanja da je Vašingtonu potrebna pobeda Ukrajine, obnova njenog teritorijalnog integriteta, članstvo u NATO-u i poraz agresora. Može se samo nagađati da će politika Harisove administracije biti manje-više slična politici administracije Joea Bidena. A to znači nastavak strategije dozirane i ograničene vojne podrške Ukrajini, koja je jedva dovoljna čak i za odbranu. Da ne pominjemo sprovođenje velikih ofanzivnih operacija i pobedu nad neprijateljem. I takođe – postiNa primer, u slučaju Sjedinjenih Američkih Država, Sjedinjenih Američkih Država i Sjedinjenih Američkih Država, I odvraćanje samopouzdanijih i manje uplašenih saveznika u Evropi koji su voljni da daju Ukrajini dozvolu da udari duboko u Rusiju.
U ukrajinskom društvu formiran je negativan i oprezan stav prema Trampu. I pozitivniji i optimističniji stav prema Bajdenu i Harisu. Ali ne možemo se zavaravati da su stavovi oba američka predsednička kandidata o Ukrajini radikalno različiti. Samo što je Tramp rekao naglas i bez ulepšavanja ono što većina američke političke elite već misli. Administracija Biden-Harris ne govori glasno o pregovorima sa Kremljem i javno uverava da je to prerogativ samo Kijeva. Ali svojom politikom ograničene pomoći i zakašnjelih odluka, ona neformalno gura Ukrajinu da započne dijalog sa Moskvom.
Vašington ne može a da ne shvati koliko je važno za nas sada da dobijemo pravo da lansiramo raketne napade duboko u agresora. Međutim, ne samo da ne daju takvu dozvolu, već i blokiraju odluke drugih zemalja. I koliko je konstantno kašnjenje u transferu druge vojne opreme i municije koštalo i koštalo Ukrajinu? Sa takvom odlučnom podrškom rečima, ali neodlučnom u delima, teško je zamisliti da će Ukrajina moći da oslobodi bar deo okupiranih teritorija. Ako se politika kontrolisane nege nastavi još nekoliko godina, može se desiti da ćemo biti primorani da pregovaramo sami, na osnovu trenutnog statusa kvo.
SAD su zaista zainteresovane za postizanje mira. Međutim, pitanje pobede Ukrajine, kao i obnova njenog teritorijalnog integriteta i kažnjavanje agresora, za Vašington je prilično sekundarno. Pa čak i nepoželjno, s obzirom na strah od nekontrolisanih procesa u Ruskoj Federaciji kao rezultat njenog poraza u ratu. Ali za neodlučne političare iz Vašingtona iz različitih političkih tabora, bilo bi korisno da održe reputaciju da su jaki i samouvereni. A snažni i samouvereni političari ne mogu pokazati svoju slabost pred agresorom ili direktno gurnuti žrtvu napada na ustupke. Stoga, oni to rade indirektno. Ovo je cinična realpolitika.
Neizvesna pozicija američkih predsedničkih kandidata i stalno oklevanje mnogih evropskih lidera dovode do tužnih zaključaka. I oni potvrđuju vremensku istinu: uvek treba da se oslonite prvenstveno na sopstvenu snagu. Vreme je da shvatimo jednostavnu istinu – interesi Ukrajine i Sjedinjenih Država i vizija dve zemlje o najboljoj opciji za okončanje rusko-ukrajinskog rata možda se ne poklapaju.
Izbori
