Nedavno se u prostor Jutjuba ruskog govornog područja probio prilično veliki filmski projekat – dokumentarac „Unpast Time“ („Unpast Time“) u režiji Jana Vizinberga, kreativnog direktora međunarodne kompanije Lorem Ipsum, koji sarađuje sa ruskim Jeljcinovim centrom. Film govori o turbulentnim 1990-im u Rusiji, iako je u prvoj epizodi dosta vremena posvećeno Gorbačovljevoj perestrojki druge polovine 80-ih.
Jasno je da je film uglavnom pro-Jeljcin, mada možete videti i uravnoteženu kritiku prvog ruskog predsednika. Stoga se ovaj projekat može shvatiti kao „dostojan odgovor“ na dokumentarni film „Izdajnici“ („Izdajnici“), koji je kreirala opoziciona Ruska fondacija za borbu protiv korupcije, koji je bio oštra kritika i samog Borisa Jeljcina i njegove pratnje, čiji su mnogi predstavnici postali lideri ruske opozicije u egzilu.
Ali svađe i raskola u modernom ruskom opozicionom pokretu su od malog interesa za nas u ovom trenutku, ako samo imajući u vidu praktično zanemarljiv uticaj ruske opozicije na trenutnu političku situaciju u samoj Rusiji. Ali želeo bih da skrenem pažnju na nekoliko zanimljivih (ili bolje rečeno slabih) momenata u filmu „Unpast Tense“. Na primer, propusti u seriji o oružanom sukobu između ruskog predsednika Jeljcina i Vrhovnog sovjeta Ruske Federacije (tada se ruski parlament još uvek tako zvao) u jesen 1993. godine. Dozvolite mi da vas podsetim da se završilo tenkovskim napadom na „Belu kuću“ (kako se zvala zgrada ruskog parlamenta).
U ovoj seriji se pominje da su „naoružani i borbeni Pridnjestrovljani“ stigli da pomognu ruskim poslanicima. Zanimljivo je, film je film od deset epizoda, detaljno opisuje sve važne događaje devedesetih, a onda odjednom – ups, niotkuda, neki Pridnjestrovci sa oružjem i borbenim iskustvom. Gledalac, koji ranije nije bio posebno zainteresovan za istoriju raspada SSSR-a i koji bi pokušao da izvuče sve informacije o tim vremenima iz ovog fundamentalnog filma, uopšte bi bio zapanjen. A sve zato što su kreatori filma stidljivo propustili nezgodni trenutak za Rusiju i za samog Borisa Jeljcina o prvom hibridnom ratu koji je Ruska Federacija vodila na teritoriji nezavisne Republike Moldavije 1992. godine. Da, da, ista liberalna i demokratska Jeljcinova Rusija, koja još nije imala vremena da pravilno napusti uniju, već je već slala svoje „ihtamnete“ u Pridnjestrovlje, izazivajući tamo separatističke akcije, finansirajući rat, naoružavajući militante koji su se trebali boriti sa legitimnom moldavskom vladom. I već 1993. godine, „Pridnjestrovci“, negovani i naoružani od strane Jeljcinovog režima, stigli su u Moskvu da se bore sa istim Jeljcinom.
Sledeća takva epizoda u filmu, koja je trebalo da zapanji pažljivog gledaoca, odnosila se na prvi čečenski rat. Govori o apsolutno katastrofalnom oklopnom napadu u Groznom u decembru 1994. godine. Čečenska milicija je zatim pucala na rusku ofanzivnu jedinicu skoro kao u streljani, lansirajući je u centar grada. Uništeno je oko četiri stotine tenkova i oklopnih transportera. Hiljade ruskih vojnika je ubijeno i ranjeno, a stotine su zarobljene.
Bilo bi logično da autori filma objasne: odakle čečenskim milicijama sve ovo oružje da potpuno porazi rusku tenkovsku armadu? I od samog „hibridnog rata“ koji je Jeljcinova Rusija vodila protiv Gruzije na teritoriji Abhazije 1992-1993. A da ne bi previše zasijali, Rusi su stavili Čečene ispred sebe, pretvarajući se da se tamo bore po sopstvenom nahođenju, „za slobodu naroda Kavkaza“. U stvari, čečenske militante naoružalo je rusko Ministarstvo odbrane, a obučavali su ih instruktori iz Ministarstva bezbednosti, prethodnika FSB-a.
Poznato je da je ključnu ulogu u abhazijskom ratu i pobjedi abhazijskih separatista nad oružanim snagama Gruzije odigrao „abhazijski bataljon“ („bataljon“ je čisto konvencionalna oznaka, u stvari ova borbena jedinica brojala je više od pet hiljada vojnika) pod komandom Shamila Basajeva. Da, isti Basajev, koji će kasnije biti nazvan „terorista broj jedan“ u Rusiji. Šamil Basajev je sa dve stotine svojih boraca izvršio smeli napad od Čečenije do Budionovska u junu 1995. godine, uzeo nekoliko hiljada talaca, držao ih u lokalnoj bolnici, spretno odbio sve napade ruskih specijalnih snaga i na kraju postigao ispunjenje svog ultimatuma od ruskih vlasti. A ultimatum je bio sledeći: kraj rata u Čečeniji i povlačenje svih ruskih trupa odatle.
Zašto se sada sećamo Basajeva, koji je umro 2006. godine? Umro je, ali njegovo ime i sećanje na njega neočekivano su izazvali mali međunarodni sukob. A između koga? Između Rusije i samoproglašene i nepriznate „Republike Abhazije“ pod njenom kontrolom, koja ostaje međunarodno priznata teritorija Gruzije. PronađiPrimećeno je da Abhazi i dalje cene i poštuju svog „nacionalnog heroja“ Šamila Basajeva. Nije ih briga što Rusija ima najnegativniji stav prema njemu, prema njegovom sećanju, da je čak i nakon Budjonovska organizovao seriju terorističkih napada visokog profila na ruskoj teritoriji sa brojnim žrtvama. A u Državnom muzeju Abhazije, obnovljenom 2012. godine nakon rata ruskim novcem, čitava izložba pod nazivom „Heroj Abhazije“ bila je posvećena Basajevu, i shodno tome, njegov portret je visio na istaknutom mestu.
Interesantno je da je izložba posvećena Basajevu organizovana pre više od deset godina, ali tek sada su je primetili Rusi i veoma ogorčeni. U početku su se informacije o tome pojavile na kanalu Hard Blog Telegram, a zatim su o tome počeli pisati ruski z-blogeri, provladini politolozi i aktivisti. Svi su izrazili svoje duboko ogorčenje zbog činjenice da su skoro njihovi domaći Abhazi veličali „teroristu“.
Ali Abhazi nisu nameravali da tako lako odustanu od poštovanja Basajeva. Uprava muzeja je izjavila da neće fotografirati dok ne bude zvanični dekret kojim se militantu oduzima titula heroja Republike. „Tokom Otadžbinskog rata naroda Abhazije, pomogao nam je da pobedimo vojsku Državnog saveta Gruzije. On je deo naše istorije. Nećemo sami fotografirati „, saopštio je muzej.
Na kraju, došlo je do državne note protesta. „Smatramo da je demonstracija portreta Š. S. Basajeva na izložbi Državnog muzeja Abhazije neprihvatljiva“, navodi se u saopštenju ruske ambasade u Abhaziji.
Abhazi su se malo oduprli, ali su na kraju morali da se pokore, jer se nepriznata Abhazija u vojnom i finansijskom aspektu zasniva isključivo na pomoći Rusije. Nekadašnji biser kavkaskog Crnog mora odavno je izgubio status međunarodnog odmarališta. Primorski gradovi propadaju bez turista, nekada bujni sanatorijumi se urušavaju, restorani bankrotiraju. Takva je sudbina praktično svih separatističkih formacija koje je Rusija isprovocirala da preduzmu secesionističke korake.
Abhazija
