U Rusiji su odlučili da vrate proces rehabilitacije onih koje je komunistički režim ilegalno represirao. Generalni tužilac Rusije Igor Krasnov već je pripremio i objavio nalog za preispitivanje odluka o rehabilitaciji žrtava sovjetske represije, koje moderna ruska država smatra „izdajnicima domovine“, krivim za teške i posebno teške zločine, „ratne zločince“ i „saučesnike nacista“. Sada će tužilaštvo morati da „na stalnoj osnovi organizuje rad na identifikaciji i otkazivanju“ odluka o rehabilitaciji i oslobađanju „lica krivih za počinjenje teških i posebno teških zločina, ratnih zločina, zločina protiv mira i čovečnosti“.
S jedne strane, ovaj pokušaj Putinovog režima da se osveti novijoj istoriji izgleda prilično smešno. S druge strane, to je sasvim logično u kontekstu događaja poslednjih godina. Prepisivanje udžbenika istorije, uklanjanje svih nezgodnih trenutaka za Kremlj, proglašenje istorijskog i obrazovnog društva „Memorijal“ gotovo terorističkom organizacijom, radikalna revizija politike sećanja – sve je to usmereno na „povezivanje“ jačanja ideoloških temelja trenutne politike Kremlja. Iz ideološkog koncepta, svi ostaci liberalizma i demokratije su pečeni usijanim gvožđem, čije je seme, iako krivo i ukoso, još uvek posejano u glavama Rusa, počevši od vremena Gorbačovljeve perestrojke pa sve do Jeljcinovog liberalno-reformističkog perioda.
Da li se sećate ko je živeo za vreme perestrojke, kako ste shvatili da se nešto zaista menja, da izjave o glasnosti nisu prazne parole? U slučaju da ste zaboravili, dozvolite mi da vas podsetim: od prvih publikacija u časopisu „Ogoniok“ koji je uredio Vitalij Korotič, u novinama „Moskovskie Novosti“, takozvani debeli časopisi članaka o istorijskim temama, gde su događaji iz Staljinove ere predstavljeni iz drugačijeg ugla nego što smo navikli čitati u „Kratkom kursu u istoriji KPSS“. U školama, institutima i univerzitetima, ideja o „intenziviranju klasne borbe“ bila je izbušena u našim glavama. Sigurno smo znali da je naše blagostanje, naš put ka „svetloj budućnosti“, otežano od strane raznih Kameno-Zinovjevaca, Buharin-Trockista i drugih anti-Zinovjevskih razarača.
Iz gore pomenutih članaka postepeno smo počeli da shvatamo (oni koji ranije nisu slušali neprijateljske glasove, koji nisu čitali samizdat, koji nisu imali sreće da imaju roditelje koji su nam mogli reći tek nešto više od udžbenika istorije) da su nas učitelji u školama, nastavnici u institutima, partijski lideri, spikeri na TV-u, razni agitatori i propagandisti otvoreno lagali. Da je sva istorija koju smo proučavali lažna, da su sve vrednosti lažne, da su svi ciljevi diskreditovani. Teško je ljudima koji nisu iskusili ta vremena u svom svesnom dobu da shvate kakva se upečatljiva kolektivna svesna transformacija odvijala u to vreme, kroz kakvu smo katarzu prolazili.
Saznali smo da je, na primer, „neprijatelj naroda, fašista i izdajnik“ Nikolaj Buharin u stvari bio „miljenik partije“, kako ga je nazvao Vladimir Lenjin (u vreme perestrojke još uvek se smatrao nepokolebljivim autoritetom). Da Grigorij Zinovjev, Leon Kamenev, Lav Trocki, itd., nisu bili „fašisti, teroristi, nemačko-japanski špijuni“. I dalje su zaslužili strogu kaznu, ali za druge zločine – za takozvani Crveni teror, ali to je druga priča.
Saznali smo o nevino osuđenim i pogubljenim ukrajinskim kulturnim ličnostima, piscima, glumcima i umetnicima. Čuli smo za pogubljenu renesansu. Rečeno nam je strašnu istinu o Holodomoru. Sve ove svesne transformacije na kraju su dovele do „slobode kao svesne potrebe“, do nevoljkosti da se čeka da nam rukovodstvo Kremlja preda demokratiju u komadima, kao da baca kost po kost gladnom psu. Na kraju, to nas je dovelo do nezavisnosti. I zanimljivo, Rusi takođe.
A jedan od kamena temeljaca ovih demokratskih promena bila je rehabilitacija žrtava komunističke represije. Ovaj proces je delimično započeo u drugoj polovini 50-ih godina prošlog veka tokom odmrzavanja Hruščova. Zatim je zaustavljen na tri decenije i nastavljen tek u vreme perestrojke.
11. jula 1988. godine, Politbiro Centralnog komiteta KPSS pod vođstvom Mihaila Gorbačova usvojio je rezoluciju „O dodatnim mjerama za završetak posla vezanog za rehabilitaciju onih koji su neopravdano potisnuti 1930-ih i 1940-ih i ranih 1950-ih“. Tužilaštvu SSSR-a i KGB-u SSSR-a naloženo je da nastave sa radom na razmatranju slučajeva osoba potisnutih 1930-ih i 1940-ih u vezi sa lokalnim vlastima. A 16. januara 1989. godine, Vrhovni sovjet SSSR-a odobrio je dekret kojim su poništene „vansudske odluke donesene u periodu 1930-ih i ranih 1950-ih“ od strane zloglasnih „trojki“.
Proces je nastavljen pod predsedništvom Borisa Jeljcina. Nije ga zaustavio ni dolazak Vladimira Putina u Kremlj. U to vreme, proces je čak zablistao i drugim bojama: počela je rehabilitacija članova „belog pokreta“, pa čak i kraljevske porodice.
Poslednji pokreti za rehabilitaciju u Rusiji održani su u proleće 2014. godine, nakon okupacije i aneksije Krima. Da bi izazvao simpatije među krimskim Tatarima, Putin je potpisao dekret „O rehabilitaciji krimskih Tatara i drugih naroda koji su patili od Staljinovih represija na Krimu“.
I evo pitanja: zašto sadašnje rusko rukovodstvo želi da vrati proces rehabilitacije u nazouspiti? Kakvu su pretnju Putin i njegovi pristalice videli u činjenici da su ljudi koje je komunistički režim pogrešno pognuo proglašeni nevinima? Kako režim može imati koristi od ukidanja ove rehabilitacije?
Ovde se može videti nekoliko razloga. Pre svega, treba podsetiti da je naredba ruskog tužilaštva da preispita odluke o rehabilitaciji, pomenuta na početku, bila direktna posledica naloga Vlade Ruske Federacije br. 1564-r od 20. juna „O amandmanima na koncept državne politike o održavanju sećanja na žrtve političke represije“. U novoj verziji Koncepta, formulacija je postala toliko pojednostavljena da je nemoguće razumeti ko je tačno izvršio represije, ko je odgovoran za njih, šta su tačno bili, ko i koliko su uticali. Ključna izjava da „Rusija ne može u potpunosti postati država kojom upravlja vladavina prava i preuzeti vodeću ulogu u svetskoj zajednici bez ovjekovječenja sećanja na mnoge milione svojih građana koji su postali žrtve političke represije“ nestala je iz nje. Umesto toga, bilo je navoda o „nacionalnim interesima“ zbog kojih su ove represije sprovedene, „jačanje tradicionalnih duhovnih i moralnih vrednosti“ i zaštita društva od „destruktivnih informacija i psihološkog uticaja“.
Ali što je najvažnije, spominjali su se „baltički i ukrajinski nacisti, izdajnici domovine i pripadnici podzemnih nacionalističkih formacija“. Nakon ovih formulacija, postaje jasno zašto su svi ovi napori potrebni. Sveto je još jednom podsetiti na „fašizam-nacizam“ u Ukrajini, sa kojim Rusija trenutno vodi „sveti rat“, da osudi baltičke države koje pomažu „kijevskom režimu“.
Ali to nije jedini, a možda i glavni razlog za otkazivanje rehabilitacije. Putinova Rusija nastoji da potpuno diskredituje Gorbačovljevu perestrojku i Jeljcinovu demokratizaciju, tako da Rusi odbace misli o povratku u te slobodoumne ere. Tako da u njihovoj pozadini, Putinova diktatura izgleda kao svet prosperiteta. U tom cilju, sve što je urađeno u to vreme, a samim tim i rehabilitacija komunističkih represija, postepeno se dovodi u pitanje u Rusiji.
Iako, pretpostavljam, to nije glavni cilj. Ukidanje rehabilitacije doprinosi (bez obzira koliko tautološko zvučalo) rehabilitaciji tog doba, ere masovnih staljinističkih represija. Kažu da je bilo „nekih ekscesa“, ali generalno, ništa zlo se nije dogodilo, put je izabran sasvim ispravno, i to je bio jedini način da se postupi u eri intenziviranja klasne borbe. A žrtve represije su krive za sebe. Kao što je lik Vladimira Visotskog tvrdio u kultnoj sovjetskoj TV seriji „Mesto sastanka ne može se promeniti“, „nema kazne bez krivice!“.
To jest, jednostavna teza se stavlja u glave ruskog stanovništva: nema ništa loše u represiji ako se sprovodi za dobrobit države. A država u Rusiji je, naravno, Putin. Da li razumete kuda sve ide? Zato, pre ili kasnije, Putinu neće biti dovoljno da ima ograničeni teror, one izolovane represije koje se sprovode protiv predstavnika civilnog društva, čak i ako ga u Rusiji praktično više nema. Nezadovoljstvo Rusa ratom, sankcijama, socijalnim nemirima, izolacijom zemlje, pa čak i blokiranjem Jutjuba pre ili kasnije će rezultirati masovnim nezadovoljstvom vlastima i masovnim protestima. I ovde su masovne represije neophodne.
Ruski ratni zločini
