Svaki put nakon masovnog raketnog napada ruskih agresora na mirne ukrajinske gradove, predsednik Volodimir Zelenski apeluje na zapadne partnere da nam obezbede više sistema protivvazdušne odbrane, više raketa dugog dometa, i što je najvažnije, da im omoguće da pogode rusku teritoriju – aerodrome, vojna skladišta i druge vojne objekte – odakle smo, u stvari, u opasnosti. Dakle, svaki put sa uništenjem civilnih zgrada i infrastrukture, i što je najvažnije, sa gubitkom ljudskih života, Ukrajina dobija moralno pravo da traži pomoć i dozvolu od Zapada.
To ne znači da su zapadni lideri ravnodušni prema našoj tuzi. Na primer, nakon jednog od najsmrtonosnijih napada – napada balističkim projektilom na Poltavu – američki predsednik Džo Bajden, kome su naše molbe za pomoć prvenstveno bile upućene, zvanično je izjavio:
„Jutros su ruske rakete pogodile vojni centar za obuku i bolnicu u Ukrajini, ubivši više od 50 ljudi i ranivši desetine. Osuđujem ovaj užasan napad najoštrijim mogućim rečima.
Ovaj napad je tragičan podsetnik na Putinove stalne i nečuvene pokušaje da slomi volju slobodnog naroda. Ali već dve i po godine, narod Ukrajine je čvrsto stajao. A Sjedinjene Države će nastaviti da stoje uz njega – uključujući i obezbeđivanje sistema protivvazdušne odbrane i sposobnosti koje su mu potrebne za odbranu svoje zemlje.
Da ne bude zabune: Rusija neće pobediti u ovom ratu. Narod Ukrajine će pobediti. I na ovaj tragičan dan, i svaki dan, Sjedinjene Države stoje uz njega. „
Lepe reči, naravno. Ali šef Bele kuće nije pomenuo najvažniju, najočekivaniju stvar – dozvolu za upotrebu američkih raketa za napad na vojne ciljeve na ruskoj teritoriji.
Stoga Zelenski i čitav spoljnopolitički blok ukrajinske vlade sada vide glavni diplomatski prioritet Ukrajine u ubeđivanju Vašingtona i drugih zapadnih prestonica da joj dozvole da napadne vazdušne baze i druge vojne objekte duboko u Rusiji, koji se koriste za napad na Ukrajinu. „Sjedinjene Države, Velika Britanija, Francuska i drugi partneri imaju priliku da nam pomognu da zaustavimo teror“, rekao je ukrajinski predsednik.
Ali ovo naizgled jednostavno pitanje nije rešeno dve i po godine. Štaviše, podelio je zapadne partnere Kijeva. Na primer, Velika Britanija i Francuska navodno dozvoljavaju Ukrajini da svojim oružjem napadne vojne ciljeve duboko na ruskoj teritoriji. Ali Sjedinjene Države su i dalje neodlučne. Nemačka je, s druge strane, generalno protiv toga i ne želi da nam obezbedi rakete BIK.
Iako uz dozvolu Londona i Pariza, nije sve tako jednostavno. Podsetiće se da je Velika Britanija prošle godine obezbedila Ukrajini rakete svoje proizvodnje Oluja senka, i Francuska – u stvari, slične rakete pod nazivom Skalp-EG. I odatle se stalno čuju izjave koje su u suprotnosti jedna sa drugom. Navodno su ove rakete već predate Ukrajini, tako da su već zapravo ukrajinske, a Ukrajinci mogu da ih raspolažu kako žele. Postoji opovrgavanje da niko navodno nije dao dozvolu za raketne napade na rusku teritoriju. Dakle, pokušajte da shvatite ovde.
Sa Sjedinjenim Državama, to je još komplikovanije. Da, dugo očekivane rakete ATACMS Mi smo ga dobili. Voleo bih da mogu da pogode ruske vojne aerodrome, odakle ruski bombarderi polete sa smrtonosnim teretom.
Ukrajina takođe želi pravo da koristi konačno primljene borbene avione F-16, proizvedene u Sjedinjenim Državama, ali ih isporučuju Danska i Holandija, a uskoro i Norveška i Belgija, za bombardovanje ciljeva u Rusiji. A ne možete – Bela kuća ne daje sankcije.
Kijev već duže vreme traži od Berlina nemačke rakete BIK, koji imaju domet od 500 km, što je skoro dvostruko duže od Storm Shadov-a, i što je najvažnije, mnogo moćnija bojeva glava sposobna da potpuno uništi bunkere i mostove. Većina političkih snaga u Bundestagu već se složila da nam obezbedi ove rakete. Ali kancelar Olaf Scholz tvrdoglavo se tome protivi.
Zelenski je još jednom objasnio svojim zapadnim kolegama da bi Kijev trebalo da bude u stanju da pokrene duboke udare preko granice kako bi „zaštitio Ukrajinu od ruskih raketa i vođenih vazdušnih bombi, sprečio transfer ruskih trupa i suprotstavio se pritisku okupatora na ključnim linijama fronta“. A za to je potrebno udariti rakete dugog dometa u vazdušnim bazama, logističkim centrima, kontrolnim centrima i vojnim formacijama.
Iako su Oružane snage Ukrajine, čak i bez zapadne pomoći, već postigle ozbiljan uspeh u napadima na ruske aerodrome, skladišta oružja, skladišta goriva i komplekse protivvazdušna odbrana. Da bi to uradili, Ukrajinci vešto i inventivno koriste domaće trutove. Pre godinu dana, radijus njihovog uništenja bio je ograničen na 500 km, a zatim je dostigao hiljadu, jedan i po. A sada su ukrajinski borbeni dronovi već sposobni da lete sve do Urala.
Međutim, oni nisu u stanju da u potpunosti zamene zapadne rakete. Rakete su brže, preciznije, teže ih je presresti i mogu nositi mnogo veće i korisne terete od bespilotnih letelica.
Oprezni zapadni političari i dalje crtaju neke imaginarne crvene linije u svojim glavama, koje „ni u kom slučaju ne treba prelaziti, kako ne bi isprovocirali Kremlj na brutalan odgovor“. Iako je Ukrajina više puta diskreditovala ove ruske linije, pokazujući celom svetu da one nemaju efekta. Potopili su ruski brod Moskva, pogodili Krim, uništili Kerčki most i napali aerodrom na „kanonskoj“ ruskoj teritoriji. Mali? Onda ćemo prekršiti rusku granicu, zauzeti deo ruske regije Kursk. Pa šta? Gde je taj očekivani „okrutni odgovor“?
Ista je situacija i sa povećanjem vojne pomoći Ukrajini, kada su uplašeni zapadni političari ukazali na rizik od provokacije od strane Kremlja kako bi opravdali nepružanje Ukrajine visoko preciznih raketa, tenkova i borbenih aviona F-16. Ali svaki put kada je ovo oružje na kraju isporučeno, pretnje Moskve nisu izvršene. Možda bi konačno trebalo da shvatimo da Kremlj jednostavno nije sposoban da sprovede ove pretnje.
Ali čak i to nije u potpunosti ubedljivo, oklevanje ostaje. „Naravno, zabrinuti smo zbog eskalacije. I samo zato što Rusija nije odgovorila na nešto ne znači da ne može ili neće odgovoriti u budućnosti „, insistira jedan portparol Bele kuće.
Postalo je poznato da je London nekoliko meseci ubeđivao Vašington da Ukrajina treba da bude u stanju da lansira zapadne rakete dugog dometa na rusku teritoriju. Dao je vrlo pragmatične argumente da je to neophodno ne samo za Ukrajinu, ne samo zbog pobede u ratu, oprostite Rusiji. Zapad ovde ima svoj direktan interes, koji će na taj način moći da istraži sve prednosti i mane ovog oružja u stvarnoj borbenoj situaciji. Na primer, koliko su ove rakete ranjive na suprotstavljanje ruskom sistemu protivvazdušne odbrane, koliko je efikasno rusko elektronsko ratovanje, kakvu štetu rakete mogu naneti trupama, opremi, utvrđenjima itd. A onda odlučite da li da promenite nešto u dizajnu raketa, da napravite neke promene kako biste ih učinili još efikasnijim na bojnom polju.
Dobro je što poslednjih meseci Vašington polako menja svoj stav o napadima na ruske ciljeve, barem u blizini ukrajinske granice. U početku, argument je bio ruski napad na Harkovsku oblast. Tokom ruske ofanzive, Kijev se žalio da mu nije dozvoljeno da koristi zapadnu opremu za odmazdu preko granice. Dakle, SAD su promenile svoju politiku, omogućavajući Ukrajini da napadne granične ciljeve koji podržavaju rusku ofanzivu.
Sada, sa svojom ofanzivom u regionu Kursk u Rusiji, Ukrajina se suočava sa Zapadom sa činjenicom: bez dozvole za napad zapadnim raketama na ruske ciljeve duboko na ruskoj teritoriji, ni jedna pobeda, pa čak ni paritet na frontu, nije vredna razgovora. I sve ukazuje na to da zapadne prestonice to razumeju, ali i dalje oklevaju. Po inerciji.
Vojna pomoć Ukrajini
