Uspešna i duboka invazija Ukrajine na rusku teritoriju 6. avgusta 2024. godine promenila je ton rasprave o rusko-ukrajinskom ratu. Izvedena potpuno neočekivano, ukrajinska operacija mogla bi imati značajan uticaj na zvanično neutralne zemlje, uključujući Kinu. Zapad je podržao i nastaviće da podržava Ukrajinu, bez obzira na operaciju u Kursku i njene rezultate. Nasuprot tome, nastavak ukrajinske okupacije legitimne ruske državne teritorije donosi novu dimenziju nezapadnom pristupu ratu.
Ukrajinska ofanziva, ako ne i brzo i potpuno odbijena od strane Moskve, fundamentalno menja poziciju Kijeva u hipotetičkim pregovorima koje su zvanično promovisale mnoge treće strane od početka rata 2014. godine. Do sada, u komunikaciji sa stranim partnerima, Kijev se morao oslanjati isključivo na moralne i pravne argumente, pozivajući se na globalni poredak zasnovan na međunarodnom pravu. Sada je, nasuprot tome, manje normativni, više transakcijski i, možda, za mnoge aktere, jednostavniji aranžman između Rusije i Ukrajine postao teoretski moguć.
Mir u zamenu za suverenitet
Pre operacije Kursk, vojno-politička konstelacija je u više navrata dovela do pregovaračkih formata i sporazuma o prekidu vatre, koji su bili veoma nepovoljni za Kijev – kako na bilateralnom tako i na multilateralnom nivou. Sporazumi koje je potpisao Kijev, koji je pritisnut uza zid – Minsk I 2014. i Minsk II 2015. godine – kao i kasniji pregovori o situaciji u Donbasu – odvijali su se uglavnom pod nezvaničnim sloganom „mir u zamenu za suverenitet“. Sporazumi iz Minska predviđali su da bi Kijev zaista mogao da postigne sporazum o kontinentalnoj Ukrajini i na kraju povrati kontrolu nad de facto delovima Donbasa pod ruskom okupacijom. Međutim, prema sporazumima iz Minska, to bi bilo moguće samo ako bi Kijev dozvolio lokalnim marionetama Moskve u istočnoj Ukrajini da postanu legitimni igrači u ukrajinskoj politici.
U periodu 2014-2021, alat Kremlja za sprovođenje ovog neokolonijalnog plana za ponovno osvajanje Ukrajine bili su pseudo-izbori u Donbasu, predviđeni dva nejednaka sporazuma iz Minska. Apsurdnost situacije bila je u tome što je Kijev morao da održi lokalne i regionalne izbore na istočnim ukrajinskim teritorijama, koji su bili i trebali da ostanu pod de fakto kontrolom Moskve u vreme glasanja. Naravno, Kremlj bi mogao da manipuliše takvim spektaklom na isti način na koji Putin sprovodi svoje „izbore“. Suverenitet Ukrajine bio bi ograničen na ruske punomoćnike sa pravom veta instaliranim u Donbasu. U međuvremenu, anektirano Krimsko poluostrvo je potpuno isključeno iz pregovora u Minsku.
Mir za bezbednost
Razgovori u Istanbulu 2022. godine održani su pod nezvaničnim sloganom „mir u zamenu za bezbednost“. To je značilo da je Moskva spremna da okonča svoju „specijalnu vojnu operaciju“ u Ukrajini ako Kijev pristane na značajna ograničenja odbrane i učešća u međunarodnim savezima. Očigledna namera Kremlja bila je da radikalno oslabi nacionalnu bezbednost ukrajinske države, izolujući je od spoljnih partnera i lišavajući je sposobnosti da se brani. Nacrt Istanbulskog sporazuma predviđao je da, iako će Ukrajina dobiti bezbednosne garancije, Rusija će zadržati pravo veta na blokiranje međunarodne pomoći Ukrajini. Kao rezultat toga, Ukrajina bi postala ili nova posleratna Finska, satelitska država slična „narodnim republikama“ sovjetskog bloka ili druga Belorusija – i lak plen u slučaju ruske ponovne invazije. Neuspeh pregovora u Istanbulu doveo je do ruske ilegalne aneksije četiri jugoistočne regije Ukrajine u septembru 2022. godine.
U sledećoj fazi, Rusija je prešla na još pravno nihilističku strategiju „mira za zemlju“ prema Ukrajini. Prema ovom predlogu za nagodbu, koji je Kremlj donedavno cirkulisao, Ukrajina ne samo da bi morala da ograniči svoj suverenitet, već i da pristane na rusku aneksiju okupiranih ukrajinskih teritorija. Pored toga, Kremlj je zatražio da Kijev preda Moskvi neokupirane delove četiri ukrajinske regije „pripojene“ Rusiji – Lugansk, Donjeck, Zaporižja i Herson. Kremlj je zvanično i nezvanično upozorio da je alternativa ovom predlogu da Rusija nastavi svoj genocidni rat do potpunog uništenja Ukrajine – sa ili bez upotrebe oružja za masovno uništenje.
Minsk III se približava
Ove ruske koncepte Kremlj je kontinuirano promovisao tokom protekle decenije u raznim medijima, javnim forumima i međunarodnim organizacijama. Kao rezultat toga, oni su delimično ili čak otvoreno usvojeni od strane mnogih trećih strana. Među zagovornicima ruskog pravnog i normativnog nihilizma prema Ukrajini su i zapadne pacifističke grupe i samoproglašeni „re-religiozni“Alisti i međunarodne desničarske radikalne snage, kao i razni predstavnici takozvanog globalnog juga.
Svake godine od 2014. godine, kako se ruska okupacija ukrajinskih zemalja nastavila i širila, ideja da se Ukrajina barem delimično odrekne svoje teritorije i / ili suvereniteta postala je sve popularnija širom sveta. Iako im ustupci Moldavije, Gruzije i Ukrajine u prošlosti nisu dozvolili da povrate kontrolu nad svojim državnim teritorijama kako je dogovoreno sa Rusijom. Ovi prethodni sporazumi između Moskve i njenih bivših kolonija nisu doneli mir ni Evropi. Bilo kako bilo, mnoge, ako ne i većina, zapadne i nezapadne političke i intelektualne elite videle su ukrajinske „kompromise“ kao put ka okončanju rata i trajnom rešenju.
Kako je Rusija postigla određeni vojni uspeh u istočnoj Ukrajini 2024. godine, na horizontu se pojavio sporazum – Minsk III – sa novim ograničenjima teritorijalnog integriteta i političke nezavisnosti Ukrajine. To se dogodilo u pozadini tekućeg međunarodnog neznanja o ruskom prošlom iredentizmu i naivnosti o budućnosti ruskog imperijalizma. Mnogi posmatrači i dalje veruju da će bacanjem – posle Pridnjestrovlja, Abhazije, „Južne Osetije“, Krima, Donjecka, Luganska, Zaporižje i Hersona – još jednog komada zemlje u usta ruskog krokodila, konačno biti moguće zasititi ovog neshvatljivog gmizavca.
Preoblikovanje percepcije rata
Od 6. avgusta, Kijev pokušava da promeni tok ove debate nasilnim stvaranjem novih činjenica na terenu. Operacijom u regionu Kursk, Ukrajina želi da se udalji od sumnjivih sporazuma o „suverenitetu/bezbednosti/zemlji u zamenu za mir“ na intuitivniju razmenu teritorija. Prema ovoj ideji, spremna je da vrati svoje novooduzete kanonske ruske zemlje u zamenu za rusko oslobođenje ukrajinskih teritorija koje je okupirala od 2014. godine.
To stavlja Putina u tešku poziciju. S jedne strane, nastavak gubitka kontrole Moskve nad legitimnom ruskom državnom teritorijom zabrinjava i nastaviće da brine Kremlj, a s druge strane, anektirane zemlje u istočnoj i južnoj Ukrajini zvanično su, prema ruskom ustavu izmenjenom 2014. i 2022. godine, ruska imovina.
Za većinu ruske elite i stanovništva, vraćanje pune kontrole Moskve nad sopstvenom geografskom teritorijom je važnije od stalne okupacije ilegalno stečenih zemljišta koje ostatak sveta smatra ukrajinskim. Pored toga, integracija anektiranih teritorija u rusku državu i ekonomiju je skupa i tako će biti i u budućnosti. Ilegalne aneksije ukrajinskih regiona će nastaviti da ometaju razvoj Rusije, iscrpljuju resurse i održavaju zapadne sankcije.
Ne-zapadni faktor
Nova ukrajinska strategija, koju posmatramo od 6. avgusta, može pružiti dodatne argumente ne samo „golubovima“ u ruskom rukovodstvu, već i nekim međunarodnim partnerima Rusije, pre svega Kini. Umereni političari u ruskoj vladi i u kabinetima drugih zemalja zainteresovanih za okončanje rata tvrdili su da aneksije ukrajinskih teritorija treba poništiti u zamenu za obnovu teritorijalnog integriteta Rusije. Ideja o sporazumu o zemljištu za zemlju postaće sve popularnija svake nedelje sve dok Ukrajina bude u stanju da zadrži svoje okupirane ruske teritorije. Da budemo sigurni, u samoj Rusiji će biti sve veći pritisak na Putina da konačno vrati ove zemlje pod kontrolu Moskve, bilo vojno ili diplomatski.
Ako Kremlj ne može da zaustavi invaziju na Ukrajinu konvencionalnim oružjem, može pokušati da to učini upotrebom nuklearnog ili drugog oružja za masovno uništenje. Međutim, takva tragična eskalacija bi bila negativno shvaćena od strane međunarodne zajednice i fundamentalno bi promenila prirodu rata. Konačni rezultat „specijalne vojne operacije“ 2022. godine biće potpuno nepredvidiv ne samo za Kijev, već i za Moskvu. Čak i ruski partneri, poput Kine i Indije, mogu da promene svoj stav prema nepredvidivoj Moskvi, što bi moglo biti katastrofa za rusku ekonomiju.
Za Putinov režim, oba scenarija – dalje poniženje u Kursku i opasna nuklearna eskalacija – su rizična. Pretpostavlja se da se obojica takođe smatraju nepoželjnim u Pekingu i drugim nezapadnim prestonicama. U tom kontekstu, sporazum zemlja za zemlju, koji Moskva trenutno odbacuje, mogao bi biti prihvatljiv izlaz iz sukoba. Ako Ukrajina nastavi da okupira rusku teritoriju, diplomatsko rešenje sukoba će sve više podržavati ne samo deo ruske elite, već i strane vlade. Međutim, glavno pitanje je da li će nezapadne zemlje koje zvanično ostaju neutralne u ratu, posebno Kina, postati pristalice pravednog mira.
Zakljuиke
Tokom proteklih nekoliko godina,Već dve i po godine, mnoge zvanično neutralne zemlje sveta zalažu se za trenutni i bezuslovni prekid neprijateljstava i mirovnih pregovora između Moskve i Kijeva. Na primer, kineski mirovni plan od 12 tačaka iz februara 2023. godine pominje prekid vatre i „početak mirovnih pregovora“ u paragrafima 4 i 5. U zajedničkom brazilsko-kineskom mirovnom planu od šest tačaka iz maja 2024. godine, stav 2 predlaže prekid vatre i „početak mirovnih pregovora“:
„Sve strane moraju stvoriti uslove za nastavak direktnog dijaloga i raditi na deeskalaciji situacije do potpunog prekida vatre. Kina i Brazil podržavaju održavanje međunarodne mirovne konferencije u odgovarajuće vreme, priznate i od Rusije i od Ukrajine, uz ravnopravno učešće svih strana i fer diskusiju o svim mirovnim planovima. „
Do sada su ovi i slični predlozi značili da Ukrajina ima manje-više dalekosežno zadovoljstvo ruskih teritorijalnih apetita. Ovog puta, Ukrajina je, zauzimanjem ruske državne teritorije početkom avgusta ove godine, postavila pozornicu za transakcijski sporazum koji je u suprotnosti sa nepravednim mirom koji je do sada predložen. Pitanje od milion dolara je: Da li će nezapadne zemlje, posebno Kina, zvanično posvećene miru i pregovorima, reagovati na ovu novu situaciju, i ako da, kako?
Vladimir Putin i drugi predstavnici ruskog režima jasno su stavili do znanja da je ukrajinska invazija na rusku teritoriju onemogućila pregovore. Ova promena u javnoj podršci Kremlja rusko-ukrajinskim mirovnim pregovorima, koja traje decenijama, nije iznenađujuća. U trenutnoj situaciji, prekid vatre više nije de fakto kapitulacija Ukrajine pod maskom diplomatskog sporazuma. Pregovori između Moskve i Kijeva sada bi imali smisla, jer obe zemlje imaju teritoriju da dobiju i izgube. Međutim, mirovni pregovori su izgubili svoju funkciju za Kremlj. Na kraju krajeva, do sada su samo predviđali kraj rata kroz vojnu ili diplomatsku pobedu nad Ukrajinom, a ne uzajamno prihvatljivo rešenje.
Međutim, Rusija je ekonomski i tehnološki u velikoj meri zavisna od strane podrške, pre svega Kine. Neki od ključnih političkih i ekonomskih saveznika Rusije, kao što su Severna Koreja, Iran i Sirija, imaju jasan interes za rusku pobedu, ako ne i za nastavak samog rata. Druge zemlje koje su manje ili više prijateljske prema Rusiji, kao što su Kina, Indija ili Brazil, mogu imati sukobljene unutrašnje i spoljne interese koji će doprineti ili nastavku rata ili brzom postizanju mira.
Naredne nedelje će pokazati koliko su jake pacifističke ili militantne tendencije u ovim zemljama. Da li će Peking i / ili druge moćne nezapadne prestonice biti voljne i sposobne da iskoriste priliku da ubede Moskvu da okonča rat? Da li su zemlje poput Kine, Indije i Brazila dovoljno zainteresovane za mir da iskoriste svoj međunarodni uticaj da prisiljavaju Rusiju za pregovarački sto? Ambivalentna situacija koja se razvila od početka avgusta 2024. godine može biti poslednja šansa da se spreči dalja eskalacija i značajno širenje rata izvan rusko-ukrajinskog fronta.
Prevedeno sa poljskog
Tekst je objavljen u okviru projekta saradnje između nas i poljskog časopisa Nowa Europa Wschodnia.
Originalni naslov članka: Operacja kurska stanowi wyzwanie dla Chin
Andreas Umland
