U poslednje vreme, mnogi politolozi, politički posmatrači i publicisti stalno govore o Trećem svetskom ratu. Neko govori o njegovoj verovatnoći, neko insistira na njenoj neizbežnosti, neko tvrdi da je već počela, ljudi to samo još nisu shvatili ozbiljno, kao što u jednom trenutku niko nije doživljavao Hitlerov napad na Poljsku kao početak globalne hekatombe. U tom kontekstu, nehotice sam se prisetio knjige našeg sunarodnika Volodimira Rizuna, poznatijeg pod pseudonimom Viktor Suvorov.
U poslednjoj predratnoj godini, 2013, objavljena je njegova sledeća istorijska i popularna knjiga „Njeno ime je Tatjana“. Preveden je na ukrajinski i objavljen u izdanju izdavačke kuće Green Dog. Štaviše, desilo se da je ukrajinska verzija knjige objavljena ranije od ruske. I njega sam imao čast da predstavljam na Forumu izdavača u Lavovu, zajedno sa braćom Kaprenov. Zašto me je izdavač pozvao da učestvujem u prezentaciji? Teško je reći. Pretpostavljam da sam od ranih devedesetih ostao odani obožavalac dela Viktora Suvorova i s vremena na vreme objavljujem svoje utiske o knjigama koje sam pročitao.
U ovoj knjizi, Suvorov prvo analizira situaciju u posleratnom Sovjetskom Savezu. I on izvlači sledeći zaključak: opstanak ove ogromne zemlje, koja je upravo pobedila nacizam, ali nikako socijalno siromaštvo i ekonomska zaostalost, bio je moguć samo ako se ostvari jedan od dva scenarija. Prvi su radikalne ekonomske reforme poput onih koje je Kina preduzela nakon smrti Mao Ce-tunga. Drugi je da se sprovede svetska revolucija, to jest, da se smanji društveno-ekonomski razvoj zapadnih zemalja na sovjetski nivo. A za to je Treći svetski rat bio očajnički potreban.
Staljin je, nakon što su Amerikanci demonstrirali borbenu moć atomskih bombi u Hirošimi i Nagasakiju, zaključio da je za njega bolje da se ne svađa sa Amerikom i sa kolektivnim Zapadom uopšte, da ne započne novi rat. A reforme nisu za njega. Sa ovim pesimističnim mislima, otišao je na drugi svet.
Staljinov naslednik, Lavrentij Berija, prema određenim posrednim dokazima, navodno je bio spreman da krene na radikalne reforme. Mnogi profesionalni pristalice alternativne istorije sugerišu da bi, da je Lavrentij Pavlovič ostao na vlasti, onda bi „perestrojka“ u SSSR-u počela 30 godina ranije. Ali nije uspelo, Berija je svrgnut i upucan. Nikita Hruščov je došao na vlast.
Uprkos činjenici da se sada sećamo Nikite Sergejeviča uglavnom zbog „odmrzavanja“, kritike Staljinovog kulta ličnosti i pokreta šezdesetera, on je mogao postati osoba koja bi mogla da oslobodi Treći svetski rat. Znajući predratne „podvige“ Nikite Sergejeviča u njegovoj borbi protiv „neprijatelja naroda“, možemo zaključiti da mu ne bi nedostajalo odlučnosti za još jednu ljudsku mašinu za mljevenje mesa i sigurno ga ne bi mučilo kajanje.
Jasno je da je, nakon što je postao gospodar Sovjetskog Saveza, Hruščovljeva prva naredba bila da očisti arhive, uništavajući sve tragove svoje preaktivne borbe protiv „neprijatelja naroda“. I o tom aspektu aktivnosti inicijatora „odmrzavanja“ današnji istoričari mogu suditi samo vrlo indirektno.
I čim je prvi zadatak završen, Hruščov je krenuo u drugi – pripremu svetske revolucije. Kao saučesnik u ovom slučaju, uzeo je „maršala pobede“ Georgija Žukova. Hruščovu se očigledno dopalo što je Žukov, s jedne strane, tretirao tuđe živote kao nešto bezvredno, a s druge strane, demonstrirao je svoju efikasnost u borbi protiv moćnih neprijatelja – carskog Japana i Hitlerove Nemačke.
Posle rata, Žukov je pao u nemilost sa Staljinom i prebačen je na sekundarne pozicije. Tako je Hruščov vratio ratnog heroja iz zaborava u Kremlj i dao mu zadatak da razmisli o strategiji Trećeg svetskog rata. A ovaj drugi, kako se ispostavilo, već je imao spreman plan.
Žukovljev plan je bio da kombinuje ofanzivno iskustvo Drugog svetskog rata sa snagom najnovijeg nuklearnog oružja. Ako su ranije hiljade topova korišćene za probijanje fronta, koji su se trebali satima koncentrisati na „peglanje“ neprijateljskih položaja, sada se, prema Žukovu, sve moglo uraditi brže i efikasnije: otvoriti prazninu u neprijateljskoj odbrani uz pomoć jedne moćne atomske bombe. I već u tom proboju, kopnene trupe mogu biti poslane, i to bez odlaganja, tako da neprijatelj nema vremena da zakrpi rupu.
Ali pre primene ovog plana na pravom bojnom polju, bilo je neophodno testirati njegovu efikasnost na poligonu. Pod vođstvom maršala Žukova, koji je u to vrijeme bio zamjenik ministra odbrane, u strogoj tajnosti pripremale su se velike vojne vježbe, na kojima je planirano da se napravi proboj neprijateljskog fronta koristeći nuklearni potencijal. Vežbe pod ljubaznim imenom „Gruva“ održane su 14. septembra 1954. godine na poligonu Totski, koji je u Orenburg region.
Vredi napraviti jedan kratak istorijski izlet ovde. Još dvadesetih godina prošlog veka, sovjetsko rukovodstvo je dozvolilo nemačkim vojnim hemičarima da testiraju hemijsko oružje na poligonu Totskog. Takva sovjetsko-nemačka saradnja bila je predviđena Rapalskim ugovorom iz 1922. godine. Kasnije će Treći Rajh aktivno koristiti hemijsko oružje testirano na poligonu Totskog tokom Drugog svetskog rata, uključujući i protiv Crvene armije.
Međutim, ovaj poligon je izabran za nuklearne vežbe ne samo zbog toga, a ne kao počast istorijskim tradicijama, već upravo zato što područje tamo podseća na tipičan reljef zapadne Evrope. A redovni vojnici Kremlja, naravno, planirali su da započnu Treći svetski rat u zapadnoj Evropi, najverovatnije, na granici novoosnovanog DDR-a i Nemačke.
Šema vežbi bila je približno sledeća: bombarder Tu-4 je ispustio nuklearnu bombu RDS-4 kapaciteta 38 kilotona sa visine od 8000 m (bomba Fat Man bačena na Hirošimu imala je prinos od samo 21 kilotona). Bomba je eksplodirala na visini od 350 metara. Nakon toga, hiljadu ofanzivnih korpusa bačeno je u proboj nastao eksplozijom, koji je brojao, posebno, 600 tenkova, 600 oklopnih transportera i 320 aviona.
Informacije o ovim vežbama su strogo klasifikovane već duže vreme. Pojavio se tek nakon raspada SSSR-a 1991. godine. U dokumentima, koji u to vreme još nisu bili uništeni, navodi se da je obuka bila „uspešna“. To jest, „uspešno“ za efemernu svetsku revoluciju, ali nikako za direktne učesnike i lokalnu ekologiju.
Kao rezultat vežbi, 45.000 vojnika i 10.000 civila primilo je različite doze radijacije. Najdramatičniji trenutak za vojnike – mlade dečake, od kojih većina više nije mogla da postanu roditelji – bio je taj što im nije bilo obezbeđeno potpuno lečenje, a onda su im uskraćene i beneficije koje pripadaju invalidima sovjetske vojske. Na kraju krajeva, svi su potpisali ugovor o neotkrivanju podataka o vojnim tajnama vežbi za 25 godina. Zbog toga lekari nisu bili u stanju da uspostave tačnu dijagnozu.
Godine 1994., za vreme predsedavanja Borisa Jeljcina, na poligonu Totskog u epicentru eksplozije podignut je spomen znak – stela sa zvonima, čija zvonjava podseća na sve žrtve radijacije. Inače, stratezi Trećeg svetskog rata nazvali su bombu bačenu na poligon „Tatjana“, otuda i naslov Suvorovljeve knjige.
Zašto se onda Sovjetski Savez, uprkos uspehu Tatjane, nije usudio da pokrene Treći svetski rat, nakon čega je trebalo da bude usledila svetska revolucija? Postoji nekoliko razloga za to. Prvi razlog je taj što su se članovi tandema Hruščov-Žukov obožavatelja svetske revolucije 1957. godine okupili u brutalnom klinču borbe za vlast. Maršal, koji je do tada postao ministar odbrane, na kraju je poražen. Dana 29. oktobra 1957. godine, plenum Centralnog komiteta KPSS, posvećen „unapređenju partijskog i političkog rada u sovjetskoj vojsci i mornarici“, odredio je da je „G. K. Žukov prekršio Lenjinove partijske principe rukovodstva oružanim snagama, sprovodio politiku ograničavanja rada partijskih organizacija, političkih organa i vojnih saveta, eliminišući rukovodstvo i kontrolu nad vojskom i mornaricom od strane partije, njenog Centralnog komiteta i vlade…“ Krivac je smijenjen iz Predsjedništva Centralnog komiteta KPSS i razriješen sa mjesta ministra odbrane.
Drugi razlog je povezan sa kubanskom raketnom krizom 1962. godine. Događaji na Kubi u to vreme pokazali su da su pripreme za Treći svetski rat još uvek u toku, čak i uprkos Žukovljevom neučešću u njemu. I da nije bilo čvrstog stava Sjedinjenih Država u sprečavanju sovjetskih raketa da uđu na Kubu, ko zna kako bi se sve završilo. Možda isti nuklearni proboj fronta na Floridi.
Treći razlog bila je Hruščovljeva ostavka 1964. godine. Ako je Nikita Sergejevič ostao na vlasti, onda se ne može isključiti takav scenario prema kojem bi Zapadu i dalje pokazivao „Kuzkinu majku“.
Četvrto, sovjetski međunarodni eksperti kasnih 1950-ih i ranih 1960-ih nisu mogli a da ne shvate da je situacija u Zapadnoj Evropi u to vreme bila radikalno drugačija od međuratne situacije. Globalna ekonomska kriza je završena, Velika depresija je odavno zaboravljena, zapadne zemlje su uspešno gradile prosperitetna društva, dok zemlje koje su bile dovoljno „srećne“ da padnu u zonu uticaja Moskve nisu mogle da izađu iz posleratnih ruševina. Umesto toga, revolucije su pretile komunističkom kampu. Na kraju su izbili jedan za drugim: u DDR-u (1953), Mađarskoj (1956), Čehoslovačkoj (1968), Poljskoj (1980).
Stoga je sovjetsko rukovodstvo nakon Hruščova odlučilo, ako ne i zaboraviti, onda odložiti ideju svjetske revolucije na neodređeno vrijeme uz pomoć Trećeg svjetskog rata. A da bi spasili SSSR, smislili su radikalno drugačiju taktiku: da nadoknade neefikasnost socijalističke ekonomije izvozom energetskih resursa kroz gasovod i naftovode u Evropu. Zahvaljujući tim „cevima“ komunistička država je uspela da odloži svoju smrt još tri decenije.
Ali hajde da se vratimoNa primer, u slučaju Sjedinjenih Američkih Država, Sjedinjenih Američkih Država i Da li Putin sada neguje snove o Trećem svetskom ratu? U najmanju ruku, ova opcija ne bi trebala biti potpuno odbačena i trebali biste biti spremni za nju tako da vas ne iznenadi. Iskustvo poslednje dve decenije pokazuje da se od ruskog diktatora može očekivati svaka neočekivana gadost. Istovremeno, razvoj događaja nakon ruske invazije na Ukrajinu pokazao je potpunu nesposobnost hvaljene ruske vojske da sprovede velike vojne operacije ako se suoči sa manje ili više jakim neprijateljem. Stoga su šanse da će Putinova Rusija odlučiti o Trećem svetskom ratu mnogo niže nego što su bile pod Hruščovljevim SSSR-om. Iako još uvek nije nula.
Rat i životna sredina
