U aprilu 2019. godine, preduzetnik, glumac i šoumen Volodimir Zelenski izabran je za šestog predsednika Ukrajine, dobivši nešto manje od 75% glasova. Preuzevši dužnost 20. maja 2019. godine, dobio je najveći broj glasova koje je ikada dobio predsednički kandidat na izborima. Četrdesetjednogodišnji Zelenski bio je i najmlađi i najmlađi šef države u istoriji Ukrajine, što je bio odlučujući faktor njegovog izbornog uspeha.
U jesen 2024. godine Zelenski izgleda mnogo starije. Njegovi izrazi lica i gestovi su izgubili svoju nekadašnju lakoću. Za razliku od 2022. godine, predsednik se teško šali. Osmeh mu je postajao sve teži. Zelenski pati od rata ništa manje od svih Ukrajinaca.
Bivši šoumen snosi teret vođenja zemlje koja se suočava sa egzistencijalnom pretnjom. Od 2022. godine, ruski portparoli su u više navrata jasno stavili do znanja da odbacuju postojanje Ukrajinaca kao nezavisne kulturne zajednice i državne nacije. Da bi se postigao ovaj cilj, ogromni resursi teritorijalno najveće države na svetu su mobilisani u roku od dve i po godine. U tom kontekstu, Zelenski mora svake nedelje donositi moralno teške i često nepopularne odluke. Njegov glavni zadatak danas je da ubedi saveznike da ne napuste Ukrajinu i da joj obezbede dovoljno oružja i novca.
Bivši zaposleni opisuju Zelenskog kao brzog učenika, radoznalog uma i može donositi brze odluke. Uprkos svim promenama, on odiše nepokolebljivom odlučnošću, kao što je to učinio prvog dana rata. Ali danas je ukrajinski predsednik nepopustljiviji i ozbiljniji nego na početku svog mandata. U 2019. godini, u svom inauguracijskom govoru u parlamentu, izjavio je: „U narednih pet godina učiniću sve, dragi Ukrajinci, da ne plačete.“ Danas se radi o opstanku.
Da li je vlada Zelenskog legitimna?
Petogodišnji mandat Zelenskog kao predsednika istekao je u maju 2024. godine. Međutim, ukrajinsko zakonodavstvo, kao i zakonodavstvo drugih zemalja, ne predviđa nacionalne izbore u ratu. Nacionalna anketa sprovedena u februaru 2024. godine, kada je trebalo da počne predizborna kampanja, pokazala je da je 67% ispitanika odbacilo održavanje predsedničkih izbora u ratno vreme – 49% je odgovorilo „definitivno ne“, a 18% je odgovorilo „radije ne“.
Ankete pokazuju da Ukrajinci cene svog predsednika zbog njegovog otpora ruskoj agresiji i međunarodnim naporima u podršci Ukrajini. Međutim, popularnost Zelenskog, koja je naglo porasla u proleće 2022. godine, ponovo je pala u poslednje dve godine. U anketi sprovedenoj krajem maja 2024. godine, 56% je pozitivno ocenilo dostignuća Zelenskog, dok 37% u potpunosti ili delimično nije odobravalo njegov rad. Oko polovine Ukrajinaca takođe kritikuje činjenicu da predsednik nije ispunio sva svoja izborna obećanja. Mnogi vide razlog za to kao korupciju ili nesposobnost ljudi u njegovom timu. Drugi neuspehe pripisuju punoj ruskoj invaziji od 2022. godine (31%), nedostatku iskustva Zelenskog (27%) i uticaju oligarha (26%).
Master of Communication
Kao bivši umetnik, Zelenski se pokazao kao odličan komunikator za svoju zemlju i njen cilj, posebno u prvoj godini invazije u punom obimu. Nakon početka rata punog obima 24. februara 2022. godine, koristio je društvene medije još aktivnije nego ranije kako bi direktno komunicirao sa svojim narodom i inostranstvom. Bekstvo iz Ukrajine nije dolazilo u obzir. Naprotiv: predsednik i njegov tim demonstrativno su se snimili ispred zgrade vlade u Kijevu. U Ukrajini, gotovo svakodnevna video komunikacija šefa države stvara osećaj zajedništva, borbe i svrhe između političke elite i javnosti. Govori Zelenskog na međunarodnoj sceni i pred parlamentima mnogih zemalja postali su legendarni. Zanimljivo je da se u tom kontekstu govor Zelenskog u izraelskom Knessetu u martu 2022. smatra jednim od njegovih najslabijih govora u pogledu spoljne politike i retorike. To je uprkos činjenici da je Zelenski jevrejskog porekla i sa majčine i sa očeve strane i da je izgubio značajan deo svoje porodice tokom holokausta.
Iako Zelenski i danas uspešno komunicira sa stranom publikom, njegove komunikacijske prakse u njegovoj zemlji sve su više kritikovane od 2023. godine. Ukrajinski novinari ga optužuju da previše komunicira sa stranim, a ne ukrajinskim medijima i izbegava teške teme kao što su vojna mobilizacija ili energetska bezbednost. Vodeće ukrajinske novine, Ukrajinska pravda, suočile su se sa neprijateljskom reakcijom predsednika na njegovoj poslednjoj konferenciji za štampu 27. avgusta zbog pitanja o njegovoj pratnji.
Takođe je optužen za oblačenje prozora registracija Ukrajine u vezi sa poslednjom sveobuhvatnom promenom vlasti početkom septembra 2024. godine. Zelenski je govorio o obnovi i naglasio: „Veoma je važno da državne institucije sada rade što je moguće aktivnije – čak i aktivnije nego ranije. Na svim nivoima.“ Međutim, novi ministri nisu nova lica. Većina njih je ranije bila na visokim pozicijama u vladi, predsedničkoj administraciji ili regionalnim administracijama. Neki ministri koji su otpušteni iz vlade preselili su se u predsedničku kancelariju, stičući politički uticaj umesto da ga izgube. Ovaj nesklad između retorike i prakse podstiče nepoverenje.
Oko Zelenskog
U nedavnoj knjizi o bivšem vrhovnom komandantu Oružanih snaga Ukrajine Valeriju Zalužnom („Gvozdeni general“), njegova savetnica za strateške komunikacije Ljudmila Dolhanovska opisuje Zalužnijevu vojnu karijeru. Prema autoru, Zalužni nije mnogo komunicirao sa ukrajinskim medijima tokom svoje komande kako bi izbegao sukob sa predsednikom, koji je relativno mladog general-majora imenovao za vrhovnog komandanta 2021. godine. Kancelarija predsednika stalno prati rejting i želi da bude sigurna da ne postoji politička konkurencija za sadašnjeg šefa države. Međutim, popularnost Zalužnog naglo je porasla od početka ruske invazije 2022. godine, uprkos njegovom niskom medijskom profilu. Mnogi sumnjaju da je to bio razlog za Zalužnijevo otpuštanje iz vojne službe u februaru 2024. godine i njegovo upućivanje u London kao ambasadora Ukrajine.
Prema nekim novinarskim teorijama, bivši ministar spoljnih poslova Dmitro Kuleba takođe je razvio popularan imidž tokom svog mandata 2020-2024. Takođe je stekao previše publiciteta, zbog čega je zamenjen. Međutim, on ima posebno poštovanje u inostranstvu, a ne kod kuće, i – za razliku od Zalužnog – nije preterano popularna ličnost u Ukrajini. On je više javni intelektualac nego potencijalni tribun naroda. Nakon četiri i po godine, Kuleba je drugi ministar spoljnih poslova sa najdužim stažem. U tom smislu, on je drugi samo iza bivšeg ministra spoljnih poslova Pavla Klimkina sa svojim nešto više od petogodišnjeg mandata (od 2014. do 2019. godine).
Novo rukovodstvo zemlje
Uspon Zelenskog na vlast 2019. godine bio je posebno složen, jer je postao prvi ukrajinski predsednik čija je stranka takođe osvojila apsolutnu većinu u ukrajinskom jednodomnom parlamentu, Vrhovnoj Radi. U početku je to omogućilo Zelenskom da ignoriše opoziciju. Međutim, frakcija predsedničke stranke „Sluga naroda“ je propala, a novi izbori su bili nemogući od 2022. godine zbog vanrednog stanja. Stoga je, kao i njegovi prethodnici, Zelenski sada prisiljen da traži većinu za donošenje zakona kroz situaciona frakciona udruženja.
Najkontroverznija figura u Zelenskijevoj pratnji danas je Andrij Jermak, šef Kancelarije predsednika od februara 2020. godine. Godinama se ukrajinsko rukovodstvo suočava sa sve većim kritikama da Jermak koncentriše moć u svojim rukama – barem prema mnogim novinarima i komentatorima. Jermak tvrdi da radi samo ono što mu predsednik naredi, a Zelenski je to potvrdio. Međutim, u Ukrajini postaje sve raširenije mišljenje da je zvaničnik postao njegov tajni vladar.
Velika rekonstrukcija u vladi u septembru 2024. takođe se tumači kao jačanje Jermakove kontrole nad vladom. Istraživački novinar Jurij Nikolov napisao je o nedavnoj rekonstrukciji vlade: „Danas niko ne govori o tome čija je osoba (tj. Koji oligarh) zadužen, ko koga imenuje ili ko kontroliše protok (novca). Debata se sada vrti samo oko stepena lojalnosti Jermaku.“ Međutim, neki mogu videti pad uticaja rivalskih poslovnih tajkuna kao rezultat koncentracije moći kao pozitivan razvoj.
U nekim slučajevima, čini se da profesionalno iskustvo ne igra ulogu u imenovanju na pozicije. Na primer, Mikola Tochytskii, diplomata i bivši zaposleni u predsedničkoj administraciji, postao je ministar kulture i strateških komunikacija, iako nema gotovo nikakvog iskustva u kulturnom sektoru. Vitalij Koval, koji je prešao iz Fonda za državnu imovinu u Ministarstvo agrarne politike, stekao je barem neko iskustvo u poljoprivrednom sektoru, jer je pet godina vodio kompaniju za trgovinu žitaricama.
Razrešenje šefa državne energetske kompanije Ukrenergo, Volodimira Kudritskog, možda je najkontroverznija kadrovska odluka poslednjih nedelja. Kudritskii se smatra kompetentnim stručnjakom koji je izgradio transparentnu državnu kompaniju i efikasno sarađivao sa zapadnim partnerima. Pitanje je da li će njegov naslednik biti u stanju da popuni ovu prazninu.
S druge strane, neki od novih ministara imenovanih u septembru pohvaljeni su u ukrajinskoj štampi zbog svojih organizacionih sposobnosti. Među njima je i Herman Smetanin, bivši šef državnog koncerna Ukroboronprom, imenovan minOleksij Kuleba (nije povezan sa Dmitrom Kulebom), bivši zamenik šefa predsedničkog Odeljenja za regionalnu politiku u dobrom stanju, imenovan je za ministra gradova, teritorija i razvoja infrastrukture.
Irina Vereshchuk prešla je sa mesta potpredsednika vlade i ministra za reintegraciju okupiranih teritorija u kancelariju predsednika kao osoba odgovorna za socijalna pitanja. Ona je jedna od retkih ukrajinskih vladinih zvaničnika sa relevantnim iskustvom u lokalnoj politici. U periodu 2010-2015, Vereshchuk je bila gradonačelnica svog rodnog grada Rava-Ruska na ukrajinsko-poljskoj granici.
Olha Stefanishina, zamenik premijera za evropske integracije, takođe dobro poznat na Zapadu, sada je ministar pravde. To je povećalo ne samo obim njenog mandata, već i njenu sposobnost da promoviše pristupanje Ukrajine EU preko svog ministarstva. Ohrabrujuće je da su dva istaknuta ukrajinska političara, Vereshchuk i Stefanishina, preživeli političku rekonstrukciju u vladi i uspeli da ojačaju svoje pozicije.
Održivo upravljanje
Rat je očvrsnuo ukrajinskog predsednika, što je lako vidljivo iz njegovog lica i govora tela. Iskustvo Zelenskog kao TV zvezde odigralo je korisnu ulogu u inspirisanju međunarodne podrške i ukrajinskog otpora. Ali sada kada se odbrambena borba pretvorila u rat iscrpljivanja, potrebna je drugačija vrsta liderstva. Najvažnija stvar je uravnotežena mobilizacija i upravljanje resursima. Da bi to učinio, Zelenskom je potreban drugačiji aparat nego pre tri godine. Da li će nedavna promena rukovodstva biti u stanju da odgovori na ovaj izazov je ključno pitanje za Ukrajinu.
I sam Zelenski mora postati drugačiji lider nego što je bio na početku rata. Većina javnosti ga i dalje podržava zbog njegove neosporne nepokolebljivosti i javnog prisustva. Međutim, rastu sumnje u to da li je Zelenski pravi izbor za šefa države za dugu konfrontaciju sa Rusijom. Ovaj skepticizam je izražen, između ostalog, u velikoj popularnosti generala Zalužnija. Do sada je Zelenskijeva sposobnost učenja i prilagođavanja bila korisna. Možda će mu i ona dozvoliti da se ostvari u novoj ulozi vođe.
Prevedeno sa poljskog
Tekst je objavljen u okviru projekta saradnje između nas i poljskog časopisa Nowa Europa Wschodnia.
Originalni naslov članka: «Zrobię wszystko, abyście przestali płakać»
Valerij Zalužnij
