Ne tako davno, francuski predsednik Emanuel Makron uspešno je odbio ofanzivu krajnje desničarskog Nacionalnog okupljanja, a onda su nevolje došle u ujedinjeni evropski prostor iz drugog pravca – Nemačke.
U glavnoj zemlji Evropske unije, prvog dana jeseni 2024. godine, održani su lokalni izbori u dve istočne države. I ova dva faktora – da su izbori lokalni i da se savezne države nalaze na istoku, u bivšem DDR-u – važni su za razumevanje situacije. To jest, oni neće ni na koji način promeniti rezultate glasanja, ali će pomoći da ih bolje i tačnije razumemo.
Dakle, izbori za Landtags (lokalne parlamente) Saksonije i Tiringije. U oba ova regiona, kao što se i očekivalo, krajnje desničarska, evro- i ukrajinsko-skeptična, proruska Alternativa za Nemačku dobila je veliki broj glasova. A u Tiringiji, najbeznadežnijoj saveznoj državi u smislu podrške uglednim, umerenim snagama levog i desnog centra, Alternativa je čak pobedila.
Ovo je zaista prva pobeda nemačke krajnje desnice na fer izborima od marta 1933. godine. Podsetimo se da je u januaru te godine, Nacionalsocijalistička nemačka radnička partija, stranka Adolfa Hitlera, osvojila prvo mesto na izborima za parlament Slobodne države Lipe (sada deo pokrajine Severna Rajna-Vestfalija), a u martu – na svenemačkim izborima za savezni parlament, Rajhstag. Svi naredni izbori – u novembru 1933, 1936. i 1938. – bili su najčešće falsifikovanje i manipulacija totalitarnog režima nacista.
Inače, nakon Drugog svetskog rata, razne vrste post-nacističkih, krajnje desničarskih stranaka, začudo, učestvovale su u izbornom procesu. Na primer, na prvim posleratnim izborima u bivšim zapadnim okupacionim zonama (koje su postale osnova Savezne Republike Nemačke), jedna od stranaka koja je učestvovala bila je Nemačka desna stranka, koju su, u stvari, stvorili bivši članovi NSDAP-a. Ali onda su dobili samo 1,81% glasova. A četiri godine kasnije, to je bilo 1.07%. Međutim, Alternativa za Nemačku osvojila je samo 4,7% na svojim prvim nacionalnim izborima, 2013. godine, i nije ušla u Bundestag. (A Nacistička partija 1928. godine – samo pet godina pre dolaska na vlast – imala je 2,63% i neupadljivo deveto mesto među svim nemačkim političkim snagama.)
A sada je pobeda u Tiringiji (32 od 88 mesta u Landtagu, najbliži konkurenti, CDU, imaju 23), skoro pobeda u Saksoniji (41 od 120 mesta, CDU je na prvom mestu sa 42 mandata). Koji se zaključci mogu izvući iz ovih izbora, osim alarmantnih povika „Nacisti su se vratili“?
Prvo, setimo se da je ovo istok. Bivši DDR. Takozvani „ossi“. Dok su početkom devedesetih hrišćanske demokrate samouvereno porazile ujedinitelja nemačkih zemalja, Helmuta Kola – ali krajem decenije, u pozadini apsolutno besmislene sa praktične tačke gledišta nostalgije za „dobrim starim vremenima“ (ekonomski, čak i najslabije savezne države Savezne Republike Nemačke žive mnogo bolje od najbogatijih regiona DDR-a; nema Staze, niko vas ne sprečava da idete bilo gde, nema Berlinskih zidova) – bivši istočnonemački socijalisti počeli su da dobijaju značajne procente. koja se transformisala u Partiju demokratskog socijalizma, a zatim u levicu.
Međutim, levica nije uspela da preraste u ozbiljnog konkurenta glavnim političkim snagama Nemačke. I zamenili su ih političari iz drugog krila političkog spektra – umesto ultra-levičara, glasovi krajnje desnice počeli su da se okupljaju 2010-ih. Ovo nije čisto nemački problem, to se dešava širom Evrope. A zemlje bivšeg DDR-a su pravo plodno tlo za radikale. Gde su porasli na prvo mesto na lokalnim izborima. A levica, čak i brat blizanac Alternative za Nemačku, Unija Sarah Vagenknecht, ne može se pohvaliti ovim. Možda u budućnosti, ali najverovatnije samo umesto Alternative, jer ultraradikali jednostavno neće okupiti toliko pristalica.
Naravno, velike stranke će uzeti u obzir ove rezultate. I oni će prilagoditi svoje političke stavove na osnovu njih. Ovo posebno važi za SPD, koji potpuno propada u trenutnom izbornom ciklusu. Iako je malo verovatno da će izgledati tako apokaliptično kao što kažu neki stručnjaci, rekavši da se desni centar takođe radikalizuje na zahtev biračkog tela. Pre svega, to neće doneti rezultate, kao što smo videli u Francuskoj, gde je deo „republikanaca“ pokušao da se igra sa retorikom Bardeglija i kompanije. Drugo, zašto CDU radikalizuje one koji glasaju za Alternativu?
Stoga ne treba očekivati nikakve posebne promene u retorici barem samopouzdanog lidera na federalnom nivou (CDU + CSU dosledno ima više od 30% podrške, a poslednjih meseci samo raste; a Alternativa za Nemačku je imala više od 20%, sada pokušava da dostigne barem 20%). Pored toga, veoma je važno sa stanovišta razumevanja situacije ne toliko izbora u Tiringiji koliko glasanja u SackuNa primer, u slučaju Sjedinjenih Američkih Država
9. jula u Nemačkoj su održani izbori za Evropski parlament. Savezna država Saksonija tada je glasala na sledeći način: Alternativa je dobila 31,8%, CDU tačno 10% manje. Prošlo je skoro dva meseca. A na lokalnim izborima situacija je drugačija. Krajnja desnica, kao i svi ostali (Levica, SPD, Zeleni, Unija Sarah Vagenkneht), jedva da je promenila svoj učinak – čak i nešto manje glasala za AfD, 30,6%. S druge strane, Hrišćansko-demokratska unija je napravila pravi proboj – završivši sa 31,9%.
U stvari, ovde sam malo neiskren, jer je anketa uvek pokazivala pokazatelj 30+ za CDU. Ali na izborima za Evropski parlament to nije ništa značilo – birači nisu glasali. Ali na lokalnom glasanju, ispostavilo se da CDU i dalje ima podršku. I ovaj put su birači došli na biračka mesta. Naravno, ovo ne izgleda tako sjajno kao politička finta Emmanuela Macrona, ali činjenica je da je za dva meseca desni centar dodao 10% glasova i zaobišao, u stvari, krajnju desnicu na tuđem polju.
Pokazujući im da je prerano govoriti o opštoj pobedi „kolektivnog Hitlera“. Štaviše, na Zapadu, Alternativa za Nemačku tradicionalno dobija mnogo puta manje glasova. Jedina jedinstvena brojka je u državi Hesen, gde je Alternativa, zahvaljujući velikom ratu u Ukrajini (nagli porast gledanosti, koji je počeo u proleće 2022. godine, a zatim porastao na 18% u nekoliko faza – to nije slučajnost, ovo je posledica) skočila na drugo mesto, zaobilazeći SPD i Zelene.
Ali Nemačka će morati da iskusi još jednu alternativu za Nemačku trijumf za tri nedelje. Tamo će, 22. septembra, pobediti i krajnja desnica, iako neće dobiti sopstvenu vladu – prema trenutnim rejtingima, čak i u tandemu sa Unijom Sarah Vagenknecht (u Tiringiji, usput, CER je odbio da se udruži sa AfD-om, usput) dobijaju 41%. Istovremeno, samo dve velike stranke, CDU i SPD, čine 39%. A ako dodamo 5% Zelenih i levice (oni su nedavno prihvaćeni u koaliciji kao manjinski partneri, to nije imalo nikakve posebne negativne političke i izborne posledice), onda je očigledno da ultraradikali ovde neće vladati.
A na federalnom nivou, kao što je već pomenuto, Alternativa za Nemačku nakon pada u prvoj polovini 2024. godine ne može se popeti na 20 procenata. I može izgubiti na sledećim svenemačkim izborima (oni će se održati u oktobru 2025.) čak i od socijaldemokrata. SPD sada, naravno, trpi ozbiljne izborne gubitke zbog svoje neodlučne pozicije na početku velikog rata u Ukrajini – još u martu 2022. stranka Olafa Šolca bila je prva, a već u avgustu te godine izgubila je skoro 10% od svojih glavnih protivnika iz CDU. Hrišćanski demokrati su tada, podsećamo, zauzeli mnogo čvršći stav (čemu je pomoglo i to što su bili u opoziciji, naravno) – i sada samouvereno vode, izjednačavajući posledice privremenog neuspeha leta 2023. godine.
Tiringija i Saksonija su bili upozorenje sa svojim lokalnim izborima. Signal. Svetionik. I svi učesnici u političkom procesu moraju čuti ovaj signal kako ne bi ponovili tužnu sudbinu bivših stubova Pete Francuske Republike, socijalista i republikanaca, koji su još uvijek u dubokoj krizi (i koji će se sada sjetiti da su prije Macrona predsjednici zemlje bili socijalist Hollande, a prije njega republikanac Sarkozi).
I na kraju, napominjemo da je rat u Ukrajini takođe šansa za evropske ultraradikale. Ozbiljna šansa. Možda glavni u njihovim životima. Dakle, kraj rata – u ovom ili onom obliku, barem na nivou prestanka neprijateljstava i raketnih i bespilotnih napada Ukrajine, povratak Ukrajinaca kući (a ima ih mnogo u Nemačkoj) – značiće izbacivanje ovog tla ispod nogu „kolektivnog Hitlera“, koji pokušava da postane alternativa Nemačkoj, ali je do sada samo pokazao sposobnost da parazitira na privremenim problemima zemlje i društva. Zapravo, kao što je to bilo u prethodnoj istorijskoj eri, kada je Nacionalsocijalistička radnička partija došla na vlast tek kada je Nemačka bila pogođena velikom ekonomskom krizom.
Mir u Ukrajini značiće kolaps glavnog aduta Alternative za Nemačku (i Unije Sarah Vagenknecht), iako će ova levičarska stranka, kao i svaka levičarka, imati druge teme u svojoj zalihi; ali, kao što je istorija levice pokazala, oni nisu uspeli da postignu ništa posebno). I uspeh trenutno provladinog SPD-a, koji će verovatno izgubiti poziciju kancelara sledećeg oktobra, ali će barem moći da se vrati u status druge političke snage u zemlji. A biti drugi u velikoj koaliciji uopšte nije tužno gledati trijumf krajnje desnice. Iako u jednoj od najsiromašnijih zemalja u zemlji.
(OznakeToTranslate)Top vesti
