„Podrška Zapada nepravednom miru ne sluti na dobro za stabilnost u istočnoj Evropi, jer ohrabruje Moskvu da ponovi isti trik u budućnosti“, rekao je Andreas Umland, istaknuti nemački politolog, u intervjuu za Joanie Rottig.
– U intervjuu sa francuskim novinarima, ukrajinski predsednik je rekao da je Kijev spreman za pregovore sa Moskvom. Koliko ozbiljno može da se shvati ova nova izjava Zelenskog?
– Nedavna demonstracija spremnosti Ukrajine da pregovara sa Rusijom je, između ostalog, pokušaj da se promeni samoprezentacija Kijeva stranim partnerima. Ovo je signal koji se prvenstveno šalje zapadnim zemljama, jer ne samo sa globalnog juga, već i sa zapada, bilo je optužbi da se Ukrajina protivi pregovorima o okončanju rata. Sada je jasno rečeno da je Kijev spreman za pregovore. To ne znači da će se suština ukrajinske pozicije promeniti.
Kijev će biti spreman da pregovara sa Moskvom o uslovima i fazama potpunog povlačenja ruskih trupa iz Ukrajine. U tom kontekstu, vredi se prisetiti stare ideje o kojoj se raspravlja od 2014. godine: mirovne snage UN mogle bi biti raspoređene u prelaznom periodu na teritorijama istočne i južne Ukrajine pod ruskom okupacijom. Kijev bi takođe mogao da obustavi svoje napore da se pridruži NATO-u, jer je malo verovatno da će se Ukrajina uskoro pridružiti savezu. O nečemu sličnom razgovaralo se u Istanbulu u proleće 2022. godine. U to vreme, Kijev je tražio alternativne bezbednosne garancije za Ukrajinu od Zapada, privremenu alternativu članstvu u NATO-u. Nedostatak spremnosti Zapada da pruži takve čvrste garancije bio je jedan od mnogih razloga zašto su razgovori propali.
– Nedavno je Zelenski rekao: „Ne moramo da se vraćamo (vojnim sredstvima – ur.) sve teritorije. Mislim da se to može postići diplomatski. “ Šta to znači?
„Čak i ako ima više Ukrajinaca koji su spremni da žrtvuju teritorije, većina ukrajinskog društva je i dalje protiv toga. Stoga izjava Zelenskog najverovatnije znači da želi da diplomatijom vrati okupirane teritorije bez pribjegavanja njihovom oslobođenju vojnim sredstvima. U prošlosti je Kijev ponekad preoštro odbacivao bilo kakve pregovore sa Moskvom. To je dovelo do neosnovanih optužbi sa Zapada za nekonstruktivnu militantnost Ukrajine. Ono što se sada dešava je promena tona javne formulacije zvaničnog stava Kijeva o Rusiji. Ali ne i promena u sadržaju.
– Da li ukrajinski strahovi o mogućoj Trampovoj pobedi utiču na stil komunikacije i spremnost za pregovore?
– Promena retorike ukrajinskih lidera može biti povezana sa mogućom budućom preorijentacijom američke politike pod Trampovim drugim predsedavanjem. Ovo može biti pokušaj da se približi republikanskom taboru. Odnosi između Zelenskog i 45. predsednika Sjedinjenih Država bili su napeti. Konkretno, kroz proceduru opoziva Trumpa, pokrenutu telefonskim razgovorom između njega i Zelenskog. „Ako budući predsednik Tramp želi da reši sukob sa Rusijom kroz pregovore, mi smo spremni za njih“, možda je to ono što Kijev želi da prenese republikancima. Naravno, ukrajinska spremnost za pregovore, u principu, oduvek je postojala, samo što se to nije tako često javno naglašavalo.
– Zašto je do sada postojao takav prazan zid između ukrajinskog i ruskog predsednika?
„Pregovori su apsurdni za obojicu u ovom trenutku. Krim i četiri jugoistočna regiona Ukrajine, koje je Rusija delimično okupirala, već su sadržani u ruskom ustavu kao nove teritorije pseudo-federacije. Prema Ustavu Ukrajine, naravno, granice do 2014. ostaju na snazi. Aneksirane teritorije su pravno i legitimno ukrajinska državna teritorija. U tom kontekstu, ni Zelenski ni Putin ne mogu voditi nikakve suštinske pregovore. Niko od njih ne može da napravi kompromis oko nečega što je u suprotnosti sa ustavima njihovih zemalja. U suprotnom, oni će se smatrati nelojalnim svojim narodima kod kuće.
Na stranu sve moralne presude, oba predsednika su zarobljenici svojih osnovnih prava. Na kraju krajeva, oni su garanti ustava u svojim zemljama. Ako ne uspeju da ispune ovu ulogu i zaštite zvaničnu teritoriju svojih zemalja, suočit će se sa unutrašnjim političkim previranjima. Postoji rizik da će biti optuženi za izdaju i da će se patriotski deo društva okrenuti protiv njih. Stoga će hipotetički pregovori između dva predsednika ili ministara spoljnih poslova u ovom trenutku doneti malo.
– Da li je spremnost za pregovore koju je proglasio ukrajinski predsednik takođe domaći politički signal?
– Verovatno Zelenski reaguje na isti način na promenu raspoloženja među običnim Ukrajincima. Ljudi su umorni, a neki su čak i toliko iscrpljeni da bi želeli da se vrate u situaciju iz februara 2022. godine – pre početka invazije punog obima. Do tada, neki odtrpi stvarni gubitak istočnog Donbasa i Krima. To, naravno, nije bilo dobrodošlo, ali u to vreme takvo stanje stvari – to jest, ruska aneksija ovih teritorija – postojalo je skoro osam godina. Sada se čini da neki žele povratak na status kvo 2021. godine. Ali još uvek postoji veliki deo ukrajinskog društva koji ne želi nikakve ustupke.
Podsticanje tenzija između različitih grupa Ukrajinaca – jastrebova i golubova – deo je ruske strategije. Moskva je nastojala – iako nikada nije uspela – da izazove građanski rat u Ukrajini od 2014. godine. Njegov cilj je da se ukrajinski „jastrebovi“ i „golubovi“ okrenu jedni protiv drugih raspravljajući o ukrajinskim teritorijalnim ustupcima. Ako Moskva uspe da zapali pravi građanski rat između Ukrajinaca (a ne pseudo-građanski rat, kao 2014-2021 između Ukrajinaca i ruskih agenata raznih vrsta), Rusija može brzo da zauzme celu Ukrajinu.
– Nije li izjava Zelenskog o njegovoj spremnosti za pregovore prekretnica?
– Za komunikaciju Kijeva sa Zapadom, ublažavanje trenutnog oštrog stava prema Moskvi, barem javno, moglo bi biti korisno. To bi moglo, na primer, ukloniti vetar iz jedara nemačkih pacifista. Takvi dobronamjernici, koji ne razumeju ruski imperijalizam, vole da se pozivaju na citate u kojima ukrajinski političari odbacuju bilo kakve pregovore sa Putinom.
Rastuća spremnost običnih Ukrajinaca da pregovaraju je izraz umora. U izvesnom smislu, Ukrajina se vraća u 2014-2015. Tokom razgovora u Minsku, Ukrajina nije zvanično priznala samoproglašene „LPR“ i „DPR“, već ih je prihvatila kao partnere u pregovorima iz straha od Rusije. Istovremeno, Kijev se mirno pomirio sa činjenicom da je Krim potpuno izostavljen iz sporazuma.
Uskoro bi se moglo pojaviti isto pitanje kao i tada: kako bi se Zapad trebao ponašati u takvoj situaciji? Na kraju krajeva, Zapad ne bi trebalo da pristane ni na delimično koristan mir za Rusiju. Ako bi Zapad danas podržao ustupke Ukrajine Rusiji, to bi bilo ravno ratifikaciji primitivnog kršenja međunarodnog prava. Baš kao kada je Zapad podržao sporazume i pregovore iz Minska. Sporazumi iz 2014. i 2015. godine, koje je Kijev potpisao na nišanu, bili su sami po sebi skandalozno iskrivljavanje međunarodnog prava.
Ako Ukrajina ponovo pristane na sumnjive sporazume pod pritiskom rata, kao što je to učinila 2014. i 2015. godine, to se može razumeti u nekim aspektima, na primer, u kontekstu nuklearnih pretnji Kremlja. Kao i 2014. i 2015. godine, mnogi na Zapadu danas mogu pomisliti da bi to bila dobra stvar, jer bi neko vreme moglo doći do primirja.
Međutim, takvo prisilno primirje ponovo će biti postignuto po cenu devalvacije međunarodnog prava i podsticanja ruskih ekspanzionističkih ambicija. Održavanje još jednog prisilnog mira ne bi bilo mudro i iz regionalne i iz geostrateške perspektive. Podrška Zapada nepravednom miru ne sluti na dobro za stabilnost u istočnoj Evropi, jer će ohrabriti Moskvu da ponovi isti trik u budućnosti. Štaviše, to bi gurnulo druge revizionističke države širom sveta da repliciraju rusku strategiju u svom regionu. To bi takođe pretvorilo Zapad u pristalicu genocidnog ruskog okupacionog režima sa svojim ubistvima, otmicama, mučenjem, lišavanjem imovine, deportacijom dece itd.
Istovremeno, pitanje je koliko će stabilan biti takav novi mir. Nakon prvog sporazuma iz Minska u septembru 2014. i privremenog napuštanja Krima i Donbasa u Ukrajini, Rusija nije izgubila želju da nastavi sukob. Početkom 2015. godine pokrenula je još jednu veliku eskalaciju, a nekoliko godina kasnije započela je još dublja invazija na Ukrajinu. Novi mir koji će biti pobednički za Rusiju najverovatnije neće biti kraj moskovske antiukrajinske kampanje, već samo period pregrupisanja za novi, još veći napad. U takvom scenariju, mir nije vreme posle rata, već vreme pre rata.
Prevedeno sa poljskog
Tekst je objavljen u okviru projekta saradnje između nas i poljskog časopisa Nowa Europa Wschodnia.
Originalni naslov članka: Zełenski zmienia ton
Andreas Umland
