Sa svakim satom koji je prošao od njegovog početka, postalo je sve jasnije da ukrajinski napad na zapadnu rusku oblast, koji je počeo 6. avgusta, nije bio manji incident. Iznenađujuća operacija Kijeva na teritoriji Ruske Federacije mogla bi zauvek promeniti prirodu rusko-ukrajinskog rata. Štrajk ukrajinske vojske u Kurskoj oblasti uvodi nove elemente u njega najmanje na pet nivoa.
Nove karakteristike rata nakon 6. avgusta
Prvo, ovo je klasična vojna ofanziva koju u velikoj meri sprovode Oružane snage Ukrajine. Prethodne pešadijske napade na rusku teritoriju izvodile su male, poluregularne jedinice – Legija slobode Rusije i Ruski dobrovoljački korpus – sastavljene od ruskih građana koji se bore na strani Ukrajine. Nasuprot tome, avgustovsku kopnenu invaziju na rusku teritoriju izvršile su velike, redovne, mehanizovane i pomoćne ukrajinske jedinice. Ova razlika ima i praktično i simboličko značenje. Za razliku od prethodnih, trenutnu ofanzivu ne vode proukrajinski militanti poreklom iz Rusije, niti je to ograničena ili kratkotrajna invazija na rusku teritoriju. Ovo je velika ukrajinska vojna operacija koja uključuje velike kadrovske rezerve i upotrebu širokog spektra oružja.
Prethodni napadi Legije slobode Rusije i Ruskog dobrovoljačkog korpusa takođe su bili neprijatni za Moskvu. Međutim, na kraju, oni su bili samo kratak ubod igle od strane malih paravojnih jedinica sa ograničenim brojem i vrstama oružja. Sada, redovna ukrajinska vojska radi Rusiji na mnogo načina ono što ruska vojska radi Ukrajini od 2014. godine. Simbolika avgustovske ofanzive je izuzetno jasna, barem Ukrajincima, Rusima i drugima u istočnoj Evropi.
Drugo, rani dani ukrajinske kopnene ofanzive protiv Rusije doneli su Kijevu neočekivani uspeh. Ukrajinske trupe su uspele da brzo zauzmu više od 300 kvadratnih kilometara strateški važne ruske teritorije, gotovo bez gubitaka u ljudstvu i opremi u ovoj početnoj fazi. Ukrajinske snage zauzele su 11 naselja, uključujući Sudžu, centar administrativnog okruga. Uprkos činjenici da je to mali grad sa populacijom od više od 5 hiljada stanovnika, Sudža je bila važan logistički centar za rusku vojsku do 6. avgusta. Vredi se prisetiti da je tokom carskog perioda, pre revolucije 1917. godine, Sudža bila pretežno naselje ukrajinskog govornog područja. Godine 1918. grad je bio prvi glavni grad novostvorene Ukrajinske Sovjetske Socijalističke Republike oko mesec dana.
Sudža je takođe dom Gazpromove stanice za merenje gasa, kroz koju prolazi sav ruski gasovod koji se transportuje u EU. Ova činjenica izazvala je nervoznu reakciju na evropskim tržištima, gde su cene gasa naglo porasle od 6. avgusta. Međutim, strahovi od ovog rasta izgledaju neosnovano. Gas koji se pumpa kroz Sudžu neprekidno je tekao kroz Ukrajinu do Slovačke, a odatle u Centralnu Evropu tokom rata, počevši od 2014. godine. I Moskva i Kijev su do sada bili i verovatno će ostati komercijalno zainteresovani za održavanje ovog poslednjeg kanala trgovine gasom između Rusije i EU. To je značilo i može značiti u budućnosti da vojni razvoj oko transportne infrastrukture Gasproma – bilo na ukrajinskoj ili ruskoj teritoriji – po definiciji nije prepreka uzajamno korisnim tokovima gasa.
Još tri inovacije
Treće, ukrajinska invazija na Rusiju, pokrenuta 6. avgusta, rezultirala je najvećom i najbržom promenom na liniji fronta rata od poslednjeg ukrajinskog napada na teritoriju pod kontrolom Rusije u ukrajinskim regionima Harkov i Herson u jesen 2022. godine. Do nedavno su svi teritorijalni dobici i gubici Rusije i Ukrajine bili mnogo manji i manje značajni nego što su sada. Po prvi put nakon dugo vremena, mapa fronta između Rusije i Ukrajine radikalno se promenila.
Četvrto, invazija na Kursku oblast može se posmatrati kao zakašnjela implementacija ukrajinske kontraofanzive o kojoj se mnogo raspravljalo, koja je dostigla pat poziciju 2023. godine. Pre godinu dana, ukrajinska ofanziva izvedena na ukrajinskom tlu pokazala se neefikasnom. U međuvremenu, sada – barem na početku ofanzive – to bi moglo biti mnogo bliže sprovođenju na ruskoj teritoriji. Sa relativno dubokom invazijom ukrajinskih trupa na zapadnu Rusiju, rat je postao manje kao okršaj, a više kao manevarski rat.
Peto, i možda najvažnije, kopneni rat između Rusije i Ukrajine, sa invazijom ukrajinskih trupa u Kurskoj oblasti, pretvorio se iz sukoba koji se odvijao gotovo isključivo na ukrajinskoj teritoriji u sukob koji se odvijao na državnim teritorijama obe zemlje. Od prvih dana, ofanziva je postala izvor ozbiljnihTo je problem za Kremlj, odvlačeći pažnju ruskih vlasti sa drugih delova fronta. Ovo će biti posebno tačno ako se ispostavi da ukrajinska ofanziva protiv Rusije nije samo kratka epizoda, već postane dugoročna pojava. U ovom slučaju, preorijentacija Kijeva na odbrambene akcije protiv Rusije na njenoj teritoriji neće biti samo operativna ili taktička, već i paradigmatska i strateška.
Novi izazovi za Kremlj
Za Moskvu, nova strategija Kijeva, čak i sa dosadašnjim ograničenim dostignućima, komplikuje dalje planiranje i vođenje ekspanzionističkog rata protiv Ukrajine. Suočena sa ukrajinskom ofanzivom, koja je počela 6. avgusta, Rusija će biti primorana da održava i raspoređuje više trupa na svojoj teritoriji. Odbijanje, sprečavanje i odvraćanje ofanzivne operacije Kursk i mogućih drugih ukrajinskih kontraofanziva na ruskoj teritoriji postao je novi strateški zadatak ruskog Generalštaba. Kao instrument spoljne politike Moskve, ruske oružane snage su donedavno bile fokusirane na borbu za strane teritorije i na stranom tlu, bilo u Moldaviji, Gruziji, Siriji, Ukrajini ili negde drugde. Ovaj isključivo ofanzivni, intervencionistički i / ili iredentistički period korišćenja ruskih oružanih snaga protiv njenih spoljnih neprijatelja je završen. Zamenjuje ga novi izazov koji kombinuje odbranu ruske državne teritorije sa ekspanzionističkim operacijama na teritoriji bivšeg Sovjetskog Saveza.
Nove namere Kijeva
Za Kijev, invazija na Kursku oblast je pre svega diverzantski manevar za vezivanje pograničnih trupa u zapadnom regionu Rusije, koje bi inače mogle napasti, opustošiti i terorizirati Ukrajinu. Ukrajinska motivacija za napad takođe može biti u želji da se utiče na unutrašnje poslove Rusije i njene spoljne odnose. Kijev očigledno pokušava da potkopa političku reputaciju, propagandnu strategiju i informacionu politiku Kremlja kako među ruskim stanovništvom, tako i na međunarodnom nivou. Ukrajinska vlada se nada da će ruske greške, koje su doprinele ukrajinskom vojnom uspehu na ruskoj teritoriji, postati problematične za Putinovu poziciju, posebno unutar ruske političke elite, kao i u proruskim krugovima širom sveta. Većina Putinove domaće i međunarodne podrške samo je neznatno posledica privlačnosti Putinove ideologije, verovanja u ruske narative o opasnostima širenja NATO-a, „ukrajinskog fašizma“, sabotaže Zapada i tako dalje. Ova podrška se zasniva na ciničnom aplauzu za očigledni uspeh Putinovog nemilosrdnog, nihilističkog i navodno efikasnog ponašanja u zemlji i inostranstvu. Neočekivano duboka i do sada uspešna invazija Ukrajine na Rusku Federaciju oslikava sliku poraza Moskve u sukobu sa Kijevom, stvarajući kognitivnu disonancu u ruskoj i proputinovskoj publici.
Ukrajinski napad još jednom je istakao stratešku neadekvatnost Rusije, administrativne nedostatke i materijalnu slabost. Ovi nedostaci postali su očigledni još 2022. godine, tokom neuspelog ruskog napada na Kijev u proleće i uspešnog ukrajinskog kontranapada u Harkovskoj i Hersonskoj oblasti na jesen. Trenutna operacija još jednom podriva popularni narativ o navodnoj nepobedivosti i nadmoći Rusije – fatamorgana koja se često proteže na podršku ruskom Zigfridenu (pobedničkom miru) sa ukrajinskim teritorijalnim ustupcima kao uslovom za okončanje rata.
Kraj stabilne konstelacije snaga
Nova ukrajinska ofanziva, podržana spremnošću da se napravi veliki korak, nije toliko reakcija na tekuću rusku agresiju koliko rezultat 30-mesečnog stanja neizvesnosti u vezi sa globalnom pomoći Kijevu. Iračka aneksija Kuvajta 1990. godine brzo je zaustavljena od strane međunarodne koalicije. Devedesetih godina prošlog veka, iredentizam Srbije je, nakon izvesnog oklevanja, odlučno ugušen od strane misije NATO-a izvan njene teritorije. Za razliku od ovih događaja, međunarodna podrška Ukrajini u proteklih 10 godina bila je ne samo indirektna, već i iskreno slaba.
I to uprkos takvim nečuvenim događajima na početku ruske agresije kao što je aneksija Krima od strane Rusije 18. marta 2014. i obaranje malezijskog leta MH17 od strane ruskih militanata 17. jula 2014. godine sa 298 civila u avionu, uključujući 80 dece.
Tačno je da su zapadne ekonomske sankcije protiv Rusije i vojna podrška Ukrajini značajno porasle od 2022. godine. Međutim, oni su i dalje nedovoljni da zaštite teritoriju Ukrajine, građane i infrastrukturu od ruskih genocidnih napada. Da stvar bude gora, mnoge zemlje na globalnom jugu indirektno podstiču ruski rat trgovinom sa agresorom. Zauzvrat, zapadne odluke u prilog odbrani Ukrajine donose se polako, neodlučno i bez ubeđenja. Posle dve i po godine smrti i patnje, Kijev sada traži fundamentalnu promenu konteksta.
U budućnosti, Kijev će pokušati da koristi različita sredstva, da pokaže međunarodnom javnom mnjenju da razvoj i kraj rata ostaju otvoreno pitanje i da je pretpostavka o neupitnoj ruskoj superiornosti lažna. Širi geopolitički kontekst ukrajinske strategije povezan je sa potencijalnim pregovorima sa Kremljom o teritorijalnim pitanjima. To bi takođe mogle biti pripreme za veće multilateralne pregovore, kao što je planirana druga velika međunarodna konferencija na tu temu nakon prvog mirovnog samita u Švajcarskoj u julu 2024. godine. Pored toga što nastavlja da iznosi moralne, normativne i pravne argumente, Kijev može – ako uspe da zadrži osvojene ruske zemlje – da zauzme novi pristup.
I u direktnoj komunikaciji sa Moskvom i na međunarodnim konferencijama, ukrajinski lideri mogu da predlažu dogovore, predlažući razmenu oduzete ruske zemlje za anektirane ukrajinske teritorije. Naravno, novi pristup Kijeva nosi rizike i za ukrajinsku i za međunarodnu bezbednost. Ukrajinska invazija na Rusiju 6. avgusta 2024. godine je, po rečima Vladimira Putina, „provokacija velikih razmera“. Oni međunarodni posmatrači koji se slažu sa Putinovom definicijom trebalo bi prvenstveno da krive svoje zemlje za nedostatak interesa ili ograničenu pažnju na suverenitet i teritorijalni integritet Ukrajine. Nedostatak spoljne pomoći Ukrajini u obnavljanju njenih granica od 2014. godine naveo je Kijev da pređe sa odbrambene na ofanzivnu poziciju.
Bez obzira na ishod trenutne ukrajinske operacije u Kurskoj oblasti, Kijev će nastaviti da traži slabosti duž čitave linije kontakta sa Rusijom, kao i sa svojim saveznicima i agentima. Rusija će morati da investira u utvrđivanje svoje granice sa Ukrajinom i posveti više pažnje drugim ratištima, a ne istočnim i južnim delovima Ukrajine. Uspešna ofanziva Ukrajine na ruskoj teritoriji podriva percepciju široko rasprostranjenu u Rusiji, kao i u svetu, o navodno statičnoj liniji fronta, stabilnoj ravnoteži snaga i predvidljivom toku sukoba.
Prevedeno sa poljskog
Tekst je objavljen u okviru projekta saradnje između nas i poljskog časopisa Nowa Europa Wschodnia.
Originalni naslov članka: Wielki zwrot w wojnie rosyjsko–ukraińskiej
Vojna pomoć Ukrajini
