Glavni događaj leta 2024. godine bila je, naravno, ofanziva Oružanih snaga Ukrajine (do određene tačke – u režimu „nismo tamo“) na teritoriji Kurske oblasti Ruske Federacije. Ova vojna operacija nije bila samo prva uspešna ofanziva ukrajinskih snaga nakon ofanzive Slobožanski u leto-jesen 2022. godine, ofanziva koja je omogućila pomeranje fronta nekoliko kilometara na istok u prilično kratkom vremenu. Iako ovaj faktor, naravno, ne treba zanemariti – jednog dana će ofanzivu na Kursku analizirati i vojni teoretičari. Ali pošto nismo na specijalizovanom vojnom resursu, pričaćemo o drugom aspektu ove priče.
Vratimo se na januar-februar 2022. godine. I setimo se kako je ruski diktator Vladimir Putin (nazovimo stvari pravim imenom) ucenjivao zapadni demokratski svet, zahtevajući ne samo da mu da Ukrajinu (i, naravno, sve druge bivše sovjetske republike), već i da obnovi status kvo Jalte. To je, u stvari, da se svetski poredak vrati u situaciju iz 1988. godine, kada je deo Evrope bio pod kontrolom imperije Kremlja – a sama ta imperija je bila jedan od centara bipolarnog sveta. (U stvari, naravno, to je bio tripolarni, ali u SSSR-u oni zapravo nisu želeli nezavisnost i subjektivnost Kine, jer ne mogu postojati dva centra moći u socijalističkom svetu ako postoji samo jedan u kapitalističkom svetu).
A Putin je ucenjivao Zapad vrlo jednostavnim argumentom – ratom. Zapravo, svet nije video ništa novo, Evropa je sve to nekako doživela krajem 30-ih godina prošlog veka, kada je drugi diktator, Adolf Hitler, uspeo da zauzme Alzas, Austriju, Sudete i ostatak Češke i Moravske isključivo ucenom. I Poljska, barem delimično, iako smo već morali da se borimo ovde. Ali ova priča je takođe bila dodatni argument i za Hitlerovog mentalnog potomka, Vladimira Putina, i za njegove zapadne protivnike – jer su nacisti ipak pobedili u ratu sa Poljacima. Iako su se dve velike evropske zemlje, Velika Britanija i Francuska, zauzele za Poljsku ili su bar pokušale da se odmah zauzmu za nju.
Dakle, 2022. za Putina je bila Hitlerova 1939. – morao je da se bori. I ova priča, za razliku od poljskih, francuskih i kasnijih kampanja Vermahta, pretvorila se u probleme za rusku vojsku, blago rečeno. Reputacija „druge armije sveta“, reputacija zastrašujućeg i nepobedivog tiranina (da li se sećate ove sekte koja još uvek veruje da je Putin nadigrao sve?) – je patila. Delimično, ali opipljivo.
Ali do određene tačke, Vladimir Putin je i dalje mogao da se oseća pobednikom. On je napao teritoriju strane zemlje, okupirao i anektirao deo regiona ove zemlje – i nije platio za to. To, naravno, nije „ništa“, ali samopoštovanje predsednika Ruske Federacije mu je ipak omogućilo da nastavi da igra ulogu alfa mužjaka, moćnika ovog sveta. I s vremena na vreme da uplaši svet svojim glavnim adutom – nuklearnim oružjem. Koji je, budimo iskreni, gubio svoju moć i zastrašivanje sa svakim mesecom rata punog obima. Ipak, to je bila prava supersila, iako pod sankcijama, iako se suprotstavljala vojsci zasićenoj zapadnom opremom. Ali onda, iznenada, u avgustu 2024. godine, Kursk se dogodio …
I ispostavilo se da su svi strahovi kojih je pun Telegram kanal bivšeg potpredsednika Ruske Federacije Dmitrija Medvedeva – izvinite zbog otvorenosti, vredi sranja. Širenje panike koje je rukovodstvo Kremlja pokrenulo i pre početka rata redovno je koristio ovaj „gopnik argument“ tokom rata na teritoriji Ukrajine. A onda su Oružane snage Ukrajine ušle na međunarodno priznatu teritoriju Ruske Federacije, zauzele deo teritorije Ruske Federacije – mnogo više preteći nacionalnoj bezbednosti…
Ali šta vidimo? I vidimo da nije bilo nuklearnih napada – ni na ukrajinske trupe ni na ukrajinske pozadinske gradove. I, najverovatnije, to se nikada neće dogoditi. Naravno, odbacivanje upotrebe oružja za masovno uništenje može se objasniti na mnogo načina. I ovaj vremenski pritisak nije samo sa Zapada, već i sa Istoka, iz Pekinga. I razumevanje strateške opasnosti za celu planetu, za celu civilizaciju. (Da budem iskren, u ovaj argument je teško poverovati u Putinovoj glavi – ali neka bude.)
Međutim, ostaje činjenica da je nivo pretnje Ruskoj Federaciji i Putinovom režimu dostigao gotovo najviši nivo (ostaje da se vide ukrajinske trupe u Moskovskoj oblasti i napadi bespilotnih letelica i HIMARS na glavni grad carstva). I nismo videli adekvatan odgovor – adekvatan stalnim i brojnim pretnjama koje su se čule iza zidova moskovskog Kremlja.
Šta bi to moglo značiti? Samo jedna stvar. Ispostavilo se da je Vladimir Putin najobičniji gopnik koji je odlučio, u klasičnom stilu Sankt Peterburga, da zastraši žrtvu i opljačka je bez upotrebe sile. I sve se završilo činjenicom da je žrtva ne samo počela da se opire, već je i zakucala gopnik u solarni pleksus istim mesinganim zglobovima koje je poveo sa sobom u „specijalnu vojnu operaciju“.
Na kraju krajeva, čak i uprkos oskudnoj teritoriji koju je okupirala ukrajinska vojska širom Rusije, ovo je veoma bolan udarac. Sami Rusi su počeli da šire temu da je „po prvi put od Velikog otadžbinskog rata, noga agresora kročila na svetu rusku zemlju“. (U stvari, ne po prvi put, uzmite barem priču o Damanskom ostrvu, koje je Kina ponovo zauzela 1969. godine – ali neće se svaki Rus, koji je bio toliko zabrinut zbog „iskonski ruskog Krima“, čak i sećati tog slučaja.) Udarac koji pokazuje svu slabost režima u Kremlju. Ispostavilo se da je Putin suviše slab ne samo da bi se dočepao tuđe – on čak nije sposoban da brani svoju pravnu odbranu. I svako ko ga pažljivo prati nije mogao a da ne primeti ovo.
Slabost javnosti je ono čega se svaki diktator boji. Zbog toga je Lukašenko 2020. godine trčao po Minsku sa mitraljezom (nije ga stavio na sebe da puca – to je bila demonstracija sile). Zato je i sam Putin, znajući fobije Angele Merkel, doveo svog psa na zajednički događaj sa tadašnjom nemačkom kancelarkom. A sada…
A sada je Putin pokazao celom svetu ne samo slabost – to smo videli još 2022. godine, kada su njegove trupe pobegle iz Kijeva, otkrivajući svoje nehumano lice svetu u Buči – već i stvarnu slabost. Diktator, koji se početkom 2022. godine smatrao gospodarom trećine sveta bez tri dana (ili 96 sati, zavisi od toga kako računate), u avgustu 2024. godine ispostavilo se da nije u stanju da spasi svoju teritoriju od strane vojske.
A ovo je Putinov glavni poraz u Kurskoj oblasti. Jer čak i ako Oružane snage Ukrajine napuste Sudžu za mesec ili šest meseci, niko nikada neće zaboraviti da to nije bila moćna Zlatna Horda, ne velika Bonaparta Francuska, ne Hitlerov Treći Rajh, već skromna, mala Ukrajina (koja, kako su rekli ruski propagandisti, „pobedićemo u vrelom ratu za dva dana“) koja je zauzela i kontrolisala ovu teritoriju. A „druga armija sveta“ nije mogla ništa da uradi sa ukrajinskim trupama, koje zapravo nisu postojale 10 godina ranije.
Vladimir Putin
