6. avgusta ukrajinske trupe neočekivano su ušle na teritoriju Ruske Federacije u Kurskoj oblasti. Za samo nekoliko dana, Ukrajinci su zauzeli taktički važan grad Sudžu, sedište okružne vlade, a nedelju dana nakon početka ofanzive, već su imali 1000 km2 ruske teritorije u svojim rukama – više nego što su Rusi uspeli da zauzmu ove godine. Do danas vlasti u Kijevu nisu predstavile konkretne ciljeve ove operacije, ali već možemo govoriti i pisati o njenim posljedicama.
Kada su se prvi put pojavili izveštaji o preraspoređivanju ukrajinskih trupa, to je shvaćeno kao još jedan deo racija koje je organizovala Glavna obaveštajna direkcija Ministarstva odbrane Ukrajine. Međutim, 6. avgusta postalo je jasno da su ovaj put trupe koje su ušle na teritoriju Rusije bile redovne jedinice Oružanih snaga Ukrajine. Pored toga, brojali su ne nekoliko stotina, već hiljade vojnika. Niti je to bila operacija „lažne zastave“. Stoga je po prvi put od 1941. godine neprijateljska vojska ušla u rusko tlo.
„Neverovatna“ operacija
I pomenuta činjenica i posledice ukrajinske ofanzive šokirale su mnoge na Zapadu, ali i izazvale ne manje entuzijazma. Poslednja emocija bila je još izraženija u Ukrajini. Udar na Kursku oblast i postignuti uspjesi značajno su poboljšali moral civilnog stanovništva i vojnika. Istovremeno, vratilo se poverenje da vojna komanda na čelu sa generalom Oleksandrom Sirskim još uvek ima akcioni plan i da je u stanju da nametne borbene uslove neprijatelju. To takođe utiče na poboljšanje imidža komandanta Oružanih snaga Ukrajine, koji se izražava, na primer, u značajnom smanjenju slučajeva kada ga civilno stanovništvo na društvenim mrežama naziva „mesarom“ koji navodno ima živote svojih podređenih za ništa.
Koje su vojne prednosti operacije Kursk za Ukrajinu? Prvo, ako Ukrajinci prošire svoje dobitke, moći će da poravnaju liniju fronta, čineći je mnogo kraćom od one koja se proteže duž granice dve zemlje. Ako jedinice Oružanih snaga Ukrajine takođe napreduju na teritoriju susedne Belgorodske oblasti, koja se nalazi nasuprot Harkova, linija fronta može biti smanjena za više od 200 km. To će omogućiti da se neke posade istovare. Drugo, ukrajinska komanda se nada da će odvući neke od jedinica koje će se povući iz okupiranih područja u Kursku oblast. To će pomoći da se brže ugase njihove ofanzivne akcije i može čak ograničiti njihovu sposobnost da odgovore na ukrajinske napade. Naravno, Ukrajinci se nadaju da će vremenom Rusi „isprazniti“ rezerve ove grupe, koja vrši pritisak na Donbas u aglomeraciji Pokrovsk. Do sada nije bilo većih promena u tom pogledu, ali su Rusi prebacili neke trupe koje su bile u regionima u Kursk iz drugih oblasti. Nekoliko dana nakon početka operacije Kursk, okupatori su zaustavili ofanzivne operacije u Zaporožju. Ruski pritisak na Časiv Jar, Siversk i Kupjansk takođe je vremenom popustio, a u blizini Vovčanska, Ukrajinci počinju da se oporavljaju.
S druge strane, politički dobici uključuju sticanje teritorije, koja se kasnije može razmijeniti tokom pregovora na „barter“ osnovi za okupirane ukrajinske zemlje. Gore navedeno je zapravo potvrdio Mihajlo Podoljak, predstavnik Kancelarije predsednika. Zauzimanje dela Kurske oblasti takođe jača pregovaračku poziciju Kijeva i poboljšava rejting Ukrajine na Zapadu.
Tu su i kritike operacije Kursk, čak i u samoj Ukrajini. Neki anonimni računi društvenih medija tvrdili su da bi bilo svrsishodnije poslati brigade uključene u operaciju na Donbasski front kako bi zaustavile ruske napade na Pokrovsk, Toretsk i Chasiv Yar. Mnogi od ovih postova bili su veoma emotivni, njihovi autori su tvrdili da general Sirski osuđuje ukrajinsku vojsku na poraz i šalje svoje podređene na sigurnu smrt. Međutim, ovaj argument se lako može opovrgnuti. Prošli slučajevi slanja brigada koje su bile u rezervi na front u Donbasu dokazuju da to uglavnom nije dalo pozitivne rezultate. Bilo da su to bile nove brigade ili stare i iskusne formacije koje su se ranije borile u drugim oblastima, njihovim vojnicima je trebalo vremena da se upoznaju sa terenom i upravljaju situacijom. S druge strane, u Donbasu sada nema takve mogućnosti. Kao rezultat toga, trupe su pretrpele gubitke, uglavnom ranjene, što je onda stvorilo dodatni teret za logistiku. Pojačanje i nove jedinice poslate tamo su jednostavno iskrvarile do smrti tokom vremena, a oni vojnici koji nisu ubijeni ili ranjeni bili su iscrpljeni od odbijanja gotovo non-stop neprijateljskih napada. Određeni problem je, naravno, smanjenje snabdevanja artiljerijskom municijom u pravcima Pokrovski, Toretsk ili Bakhmut-Siverski. Ovo ograničava sposobnost sprovođenja kontra-baterijske vatre i odbijanja neprijateljskih napada, kao rezultat toga, Ukrajinci moraju češće da se povuku. sitoUkrajincima u blizini Pokrovska postaje sve teže i samo je pitanje vremena kada će se Rusi naći ispod grada. Međutim, čini se da je komanda Oružanih snaga Ukrajine to uzela u obzir u svojim planovima i priznaje određene teritorijalne gubitke u Donbasu. Pored toga, ova strategija je u suprotnosti sa teorijama koje se šire na društvenim mrežama (ne bez učešća ruskih specijalnih službi) o „mesaru“ Sirskom.
Car je gol
Poraz u Kurskoj oblasti odmah je otkrio niz problema za Rusku Federaciju. Postalo je očigledno da ruska vojska nema dovoljno vojnika da čvrsto drži čitavu liniju fronta, uključujući rusko-ukrajinsku granicu. Oni takođe nisu u stanju da koncentrišu snage dovoljno velike da nastave ofanzivu neprekidno u svim važnim pravcima. Iako su Rusi pre mnogo meseci utvrdili Kurski deo granice, proboj pojasa razgraničenja, a kasnije i dve glavne linije utvrđenja, dogodio se brzinom munje. U roku od tri dana, Ukrajinci su stvorili ogroman proboj i de facto preuzeli kontrolu nad Sudžom, ispod koje se nalaze i putni mostovi koji su omogućili prelazak reke Psel. Gore pomenuti uspjesi bili bi nemogući ili teški za postizanje da su Rusi poslali više trupa da drže utvrđenja, koja su često pala u ruke neprijatelja bez borbe i nepovređena. Ne samo da su ruske trupe bile premale, već im je nedostajalo dovoljno vozila i druge teške opreme – u proseku su zauzimale samo oko 30% svojih planiranih položaja.
Nedostatak trupa za zaustavljanje ofanzive Ukrajinaca prisilio je rusku komandu da prebaci nekoliko hiljada regruta i ugovornih vojnika iz dubina Rusije u Kursku oblast, koji su bili obučeni da zamene grupe koje se bore na okupiranoj teritoriji. Međutim, ove snage nisu dovoljne čak ni da zaustave neprijatelja, s obzirom na njihov nedostatak borbenog iskustva i oskudan broj teškog naoružanja. Rusi su takođe morali da iscrpe rezerve operativnih jedinica koje se bore u Hersonskoj, Zaporižjoj i Harkovskoj oblasti. 810. brigada marinaca povučena je iz pravca Pokrovsk, što je sada prioritet za Kremlj (zanimljivo je da je ranije bila stacionirana na Dnjepru u Hersonskoj oblasti). Iako rezerve ruske vojske još nisu značajno oslabljene, očigledno je da one neće biti dovoljne da radikalno poboljšaju situaciju u Kurskoj oblasti. Pored toga, komanda ne zaustavlja ofanzivne operacije u najskupljim ofanzivnim područjima. To znači da će se gubici ruskih trupa povećati. Tako se uskoro može ispostaviti da će „ćebe postati prekratko“, odnosno ruskim trupama će početi nedostajati vojnika za osoblje cijele linije fronta, u kombinaciji s ambicioznijim ofanzivnim operacijama.
Šansa za upotrebu nuklearnog oružja ostaje pod znakom pitanja. Rusi su u više navrata upozoravali da su spremni da ga koriste ako neko zadire na njihovu teritoriju. Operacija Kursk pokazala je da je nuklearna odmazda upitna. Rusija će se morati suočiti sa posledicama odluke o upotrebi nuklearnog oružja, a vredi naglasiti da će kritika Kremlja doći i iz Kine. Pored toga, ruska elita verovatno nikada nije nameravala da ga koristi i tretirala je nuklearnu ucenu kao horor priču usmerenu protiv Zapada i Ukrajinaca. Problem Kremlja je, međutim, u tome što se pretnje „radioaktivnog pepela“ ispostavljaju šuplje. Putin i njegova pratnja su se stjerali u ćošak, a danas im nedostaju argumenti koji bi mogli efikasno odvratiti njihovog protivnika od djelovanja na ruskoj teritoriji.
Operacija Kursk imala je negativan uticaj na raspoloženje javnosti u Rusiji, posebno u regionima koji se graniče sa Ukrajinom. Stanovnici koji su pobegli iz područja koja su bila podvrgnuta ukrajinskoj okupaciji i neprijateljstvima traže odgovorne. Oni kritikuju zvaničnike administracije, „loše bojare“ (tj. elitu iz Putinove pratnje) ili načelnika Generalštaba, generala Valerija Gerasimova. Ruski vojni blogeri su čak pokušali da prebace deo odgovornosti na… Aleksandar Lukašenko. Krivica beloruskog diktatora, kažu, leži u činjenici da je prethodno naredio povlačenje dela svojih trupa sa granice sa Ukrajinom. Pod uticajem ukrajinskih uspeha, Rusi su takođe počeli da koriste prilično sumnjivu strategiju informisanja. Oni umanjuju ozbiljnost situacije u Kurskoj oblasti, ističući da su Ukrajinci zauzeli samo 1% teritorije Ruske Federacije.
Kraj „crvenih linija“
Invazija Ukrajine na međunarodno priznatu teritoriju Ruske Federacije takođe je potkopala takozvane „crvene linije“ koje je Zapad povukao za sebe i za Ukrajinu. Govorimo o brojnim ograničenjima ukrajinske odbrambene politike i akcija. Oni su, štaviše, formulisani pod uticajem samog Kremlja i ne bez učešća brojnih ruskih simpatizera u zapadnim zemljama. Njihova manifestacija je često bila ograničen i neoptimalan odgovor na diplomatske i bezbednosne mere.Na primer, u slučaju Kremlja, važno je napomenuti U slučaju Ukrajine, uloženi su napori da se Kijevu zabrani napad na teritoriju Ruske Federacije – ne samo oružjem dobijenim sa Zapada, već čak i bespilotnim letjelicama kamikaza domaće proizvodnje. Kojih su se države mnogo bogatije i jače od Rusije plašile? Najčešća tvrdnja bila je da nisu želeli da nekontrolisana eskalacija dovede do upotrebe nuklearnog oružja od strane Moskve ili rata između NATO-a i Rusije. A to bi takođe neminovno dovelo do nuklearne razmene. Međutim, ne može se u potpunosti odbaciti činjenica da je razmišljanje mnogih zapadnih elita prema Centralnoj i Istočnoj Evropi i dalje usredsređeno na Moskvu. Baš kao što nisu mogli da zamisle raspad SSSR-a, a sama vizija kolapsa de fakto neprijateljske države izazvala je strah zbog nepredvidivih posledica, oni se takođe plaše da će gubitak rata protiv Ukrajine dovesti do još jednog kolapsa ruske „imperije“.
Ukrajinci su postepeno testirali i prešli ove „crvene linije“. U početku su ukrajinske specijalne službe i agenti sprovodile razne diverzantske akcije. U maju 2023. godine dogodila se prva racija u Belgorodskoj oblasti, ali su u njoj učestvovale samo formacije koje se sastoje od ruskih protivnika režima Vladimira Putina. Nekoliko meseci kasnije, ukrajinski dronovi kamikaza počeli su da napadaju ruske fabrike, aerodrome i rafinerije nafte. Sve ovo vreme, Kijev se pretvarao da zvanično nema nikakve veze sa gore pomenutim događajima, u koje, naravno, niko nije verovao. Međutim, bilo je pokušaja da se izvrši pritisak na Ukrajince, kao, na primer, u slučaju bombardovanja naftne infrastrukture. Kijev je s pravom ignorisao tvrdnje Sjedinjenih Država i drugih zemalja, koje su očekivale da će Ukrajina voditi samoubilačku borbu „vezanih ruku“.
6. avgust 2024. može ući u istoriju kao poseban datum. Po prvi put, teritoriju zemlje koja poseduje jedan od najvećih arsenala nuklearnog oružja zauzela je i okupirala vojska nenuklearne države. A „supersila“ nije odgovorila „nuklearnim“ udarom, iako je više puta pretila da će to učiniti ako bar jedan neprijateljski vojnik uđe na njenu teritoriju. Razni analitičari i geopolitičari godinama zastrašuju Zapad ruskom „deeskalacijom kroz eskalaciju“. Kao rezultat ukrajinske „inspekcije“, nuklearni strah, koji je pažljivo izgrađen tokom godina, potpuno je uništen.
Ukrajinci sada imaju priliku da ubede zapadne elite da je hrabrija i odlučnija politika prema Moskvi moguća i da uopšte nije povezana sa rizikom da nuklearna raketa pogodi zapadne gradove. Bilo kakvi izgovori o transferu oružja Ukrajincima i ograničavanju njegove upotrebe samo na ciljeve na okupiranoj teritoriji takođe gube svoj smisao. Politika upravljanja „eskalacijom“ Jakea Sullivana, savetnika za bezbednost predsednika Bidena, takođe se pokazala pogrešnom, preterano opreznom prema Rusiji i (što je još važnije) kontraproduktivnom.
Već se čuju glasovi da Ukrajinu treba snažnije podržati, pa čak i dozvoliti da koristi rakete dugog dometa protiv ciljeva na ruskoj teritoriji, kao što su vojni aerodromi. Trenutno je Ukrajina naoružana balističkim raketama ATACMS različitih modifikacija (razlikuju se i po bojevim glavama i dometu leta – od 165 do 300 km), kao i krstarećim raketama Storm Shadow/SCALP primljenim iz Velike Britanije i Francuske (domet leta – do 250 km). To znači da su i pre operacije Kursk mnogi neprijateljski vojni objekti bili na dohvat ruke ukrajinskih lansera HIMARS i aviona prilagođenih za upotrebu zapadnih raketa.
Broj potencijalnih ciljeva sada se još više povećao zahvaljujući uspehu operacija Oružanih snaga Ukrajine u Kurskoj oblasti. Sve što je potrebno je saglasnost zapadnih partnera. Ukrajinska ofanziva u Kurskoj oblasti je rizična operacija, ali ona koja bi mogla doneti mnoge vojne i političke prednosti Kijevu. Neki od njih su već postignuti. Takođe je veoma važno da su odlučne akcije na teritoriji Ruske Federacije doprinele promeni narativa o Ukrajini i njenim šansama u zapadnoj štampi i političkim salonima. Ispostavilo se da su Ukrajinci i dalje sposobni za ambiciozne operacije, što vraća poverenje u mogući uspeh Kijeva u ratu koji je u toku.
Prevedeno sa poljskog
Tekst je objavljen u okviru projekta saradnje između nas i poljskog časopisa Nowa Europa Wschodnia.
Originalni naslov članka: Uderzenie na terytorium Rosji poprawiło sytuację Kijowa
Vojna pomoć Ukrajini
