Još 2017. godine, u selu Kotliarka, regija Žitomir, lokalni umetnik Volodimir Herasimčuk, kako bi se uskladio sa zakonom o dekomunizaciji, „preuredio“ je spomenik Lenjinu na Tarasu Ševčenku. Inicijator je bila šef lokalnog doma kulture, Tetiana Petruk. Hvala Zaveru Ovo malo selo je nedavno postalo poznato na nacionalnom nivou. Teško je reći da li je lokalna zajednica zadovoljna ovim priznanjem. Na kraju krajeva, razlog je takav da vas nasmeje. Onda plači. Onda se ponovo smeje, ovaj put sa suzama u očima. I kao rezultat toga, razmišljati o globalnom i večnom. Jer ako odbacimo apsurdnost cele situacije, kao i estetiku jučerašnjeg „lidera svetskog proletarijata“, a sada i najistaknutijeg ukrajinskog pesnika, onda je cela ova situacija – kao i sam spomenik – veoma ilustrativna.
Društvene mreže su odmah počele da likuju da je ovaj Lenino-Ševčenko divan spomenik ukrajinskim reformama. Naravno, ovo je pojednostavljenje. Od nezavisnosti, naša zemlja je doživela mnoge promene. Neki su bili nedvosmisleno uspešni, drugi neuspešni ili čak štetni. Ali većina njih i dalje liči na delo iz Kotljarke – ni ovde ni tamo. Izgledate kao Taras Hryhorovich sa „Kobzarom“ u ruci, a kada pažljivo pogledate, vidite istog Vladimira Iljiča.
Pogledajmo Oružane snage Ukrajine. Mnoge od pravih promena su sprovedene tokom protekle decenije i pokazale su se efikasnim na bojnom polju. Strukturne promene, simboličke promene i više inicijative za komandante nižeg nivoa – sve su to neosporne prednosti koje, pored herojstva vojnika, daju šansu da se odupru Rusiji. Ali pored njih je još uvek znatan broj komandanata, spremnih na svaku žrtvu među vojnicima radi izvršavanja čak i najbezobzirnijih naređenja. A oni koji odbiju da izvrše takva naređenja „odozgo“ – ispunjavaju sankcije. U poslednje vreme bilo je sve više dokaza o tome: evo apela načelnika štaba Azovske brigade Bohdana Kroteviča SBI-u da istraži aktivnosti generala Jurija Solova, i još noviji slučaj sa navodnim „unapređenjem“, odnosno otpuštanjem sa položaja zbog odbijanja da se povinuje smešnom naređenju komandanta 80. odvojene vazdušno-jurišne galicijske brigade vazdušno-jurišnih snaga Emila Ishkulova, i mnogi drugi primeri.
Takva polovičnost u evoluciji vojske je rizična, jer je nemoguće bezumno raspršiti ljude, uključujući i s obzirom na mnogo veće čisto ljudske rezerve neprijatelja. Žukovljeve metode ne mogu poraziti Rusiju, jer „mala sovjetska vojska neće poraziti veliku sovjetsku vojsku“. Samo efikasnost i inovacije mogu. Metaforički rečeno, mnogo toga zavisi od toga koje će iskustvo UPA prevladati – pobunjenički i herojski ili papirni.
Još jedan bolno poznat primer je obrazovanje. Ovde, s jedne strane, nemate vremena da brojite reforme i reformatore, a s druge strane, nema stvarnih promena na bolje. Uvek postoje uspešni izuzeci. Uvođenje EIT-a u jednom trenutku postalo je jedna od najuspešnijih reformi u svim našim modernim nezavisnostima. Ali osim toga, većina drugih napora ne dovodi do stvarnih poboljšanja uslova rada, motivacije, finansijskih mogućnosti, materijalnih resursa, mobilnosti, već do pojave novih birokratskih zahteva i prepreka. Kao rezultat toga, imamo istu glomaznu obrazovnu mašineriju iz „Sovjetskog Saveza“, samo u novijim pejzažima.
U slučaju visokog obrazovanja – Bolonjski (u našoj stvarnosti radije „Obolon“) sistem. Zato što su parole o evropskom iskustvu dobre, ali u stvarnosti isti univerzitetski profesor je primoran da imitira druga Stahanova. Zato što je neophodno voditi nastavu (a ima ih mnogo više od evropskih ili američkih kolega), i unaprijediti postojeće kurseve, i razviti nove (i biti sigurni sa punim paketom dokumenata i metodološke podrške!), I pripremiti priručnike, napisati najmanje 2-3 članka godišnje za stručne publikacije, svakako ne zaboravite na scopus (čak i ako to nema smisla za neke nauke), I pripremite sažetke za konferenciju, a ne propustite edukativni rad. Negde na ovoj listi, sama nauka je izgubljena, ali dobro… Formalni zahtevi su najvažniji.
Spomenik Kotliarkiv takođe ukazuje na način razmišljanja mnogih Ukrajinaca. U priči o Suspilne, reči Tetiane Petruk iskreno su „rezale“ uho: „Kada sam videla da će biti srušen, nešto me je bolelo u duši…“. Dozvolite mi da vas podsetim da govorimo o spomeniku Lenjinu. Bilo da je to nostalgija za sovjetskom omladinom ili nemislena vezanost za poznati simbol je sekundarna. Važna je posledica ovog „sovoka“, koji nije u potpunosti probavljen na nivou svesti. A to su takvi fantazmagorični spomenici.
Još uvek postoje legije takvih Tetiana Petruks. Ovo posebno važi u selima i gradovima, gde je, zbog različitih okolnosti, manje aktivnih građana i mnogo više pasivnosti i misli „šta će ljudi reći“. Dakle, Kotljarka ovde nije izuzetak, već pravilo. Zvaničnici ovog tipa su ukrajinski u formi, ali „sovjetski“ u suštini, i podjednako naklonjeni i Lenjinu i Ševčenku.Oni „premašuju“ prave inicijative „odozgo“. Upravo zbog njih dekomunizacija i dekolonizacija vrlo često ne uspevaju da izvrše izuzetno važnu funkciju – ne samo da zamene neprihvatljiva imena naselja, ulica, trgova itd., već i da im daju nova imena koja će odjeknuti novim značenjima. Oni koji će odati počast herojima prošlosti ili sadašnjosti, apeluju na lokalnu istoriju i specifičnosti – postoji mnogo opcija. Ali vrlo često, umesto toga, imamo bezlične „sovjetske“ ulice: sunčane, majske, vesele, javorove i druge trešnje.
Još jedna lekcija koja se može naučiti iz ove priče, iako indirektno, jeste da možete biti patriotski i ukrajinski u formi, ali sovjetski u suštini. Ako je sovjetski sistem razvio refleks da automatski voli one kojima postoji spomenik, onda za takvu osobu nije bitno kome je taj spomenik postavljen. I nije teško doći na ideju da se Lenjin pretvori u Ševčenka. Da biste shvatili da je ovo uvreda zdravog razuma i figura kalibra Tarasa Hryhoroviča, potrebno vam je odgovarajuće znanje i kritičko razmišljanje. A to nije ono što je totalitarni režim radije vidio kada je kalibrirao „sovjetskog čovjeka“.
Još uvek ne nedostaje ljudi u različitim sferama i na različitim nivoima koji su formalno prilagodili način razmišljanja izvučen iz „Sovjetskog Saveza“ novoj stvarnosti. Ali u stvari, za njih se nije mnogo promenilo, jer kakva je razlika pod kojom moći pokazati servilnost; tvist „šeme“; otvorite nešto nedovršeno, ali pre „okruglog“ datuma; verno ispunjavaju planirane pokazatelje – sve dok su vlasti zadovoljne. S obzirom na to, nije iznenađujuće da su nakon 1991. godine mnogi bivši komsomolski i partijski kadrovi „prefarbani“. I sa istim povjerenjem u postojanje jedine ispravne istine i netolerancije prema disidentima, kojima su Lenjin i komunizam bili glorificirani, počeli su graditi „svijetlu budućnost“ pod patriotskim parolama. Samo diskreditovanjem potonjih i onih koji zaista žele da deluju u interesu države i društva.
Cela ova priča sa spomenikom čuda je još jedan podsetnik da, uprkos svim dostignućima i napretku, Ukrajinci kao društvo i Ukrajina kao država i dalje se suočavaju sa mnogim izazovima na putu ka prevazilaženju sovjetskog nasleđa. Formalno se osloboditi toga – u toponimiji i urbanom/ruralnom prostoru – definitivno je pravi korak. Ali mnogo je važnije (i teže) da stekne trajna značenja. Isto važi i za druge oblasti. Na kraju krajeva, svest pre svega određuje postojanje čoveka kao stvorenja obdarenog sopstvenim mišljenjem i voljom, a ne obrnuto.
Stvaranje i uspostavljanje novih značenja, kao i društvenih ili političkih institucija, ili sprovođenje istinski temeljnih i efikasnih reformi zadatak je zadatak ne godinama, već decenijama. Uvek će biti onih koji će nas povući nazad i ne žele da napuste našu ličnu zonu udobnosti. Nemoguće je to prevazići jednim potezom. Promena generacija već daje pozitivne rezultate u poslednjoj deceniji. Što su obrazovaniji i aktivni građani, to će biti brže promene na bolje. I što pre će poslednji tragovi našeg post-sovjetskog lenjinista i Ševčenka potonuti u zaborav, a zameniće ih Taras Grihorovič bez tragova kape i novina „Pravda“ pod rukom.
(OznakeToTranslate)visoko obrazovanje
