Krajem februara i početkom marta 2022. godine ceo svet je sa zadržavanjem daha gledao kako Ukrajina, njena vojska, ukrajinski dobrovoljci, dobrovoljci, na kraju, svi Ukrajinci dobre volje, ustaju da brane svoju domovinu od ruskog agresora. Ovaj podvig ukrajinskog naroda, koji je uspeo da odbije strašnu invaziju mnogo jačeg neprijatelja i nije dozvolio da njihova zemlja bude porobljena, sigurno će biti upisan zlatnim slovima u svetske istorijske anale. Uostalom, kao što već znamo, malo je globalnih igrača verovalo da će Ukrajina moći da izdrži, a kamoli da odbije neprijateljski napad, pa čak i pokrene kontraofanzivu. U najboljem slučaju, Ukrajincima je dodeljena uloga partizana u sopstvenoj, okupiranoj zemlji.
Sve ovo, naravno, ne može a da ne izazove poštovanje prema otpornosti Ukrajinaca, njihovom vojnom podvigu. Istovremeno, nemoguće je ne postaviti logično pitanje: kako je došlo do toga da postoji potreba za ovim podvigom, da vojska nije sasvim spremna za napad izvana, uprkos činjenici da je rat trajao osam godina? Na kraju krajeva, zašto smo izgubili južne teritorije, Mariupolj, Novu Kahovku, veći deo Donbasa, pa čak i Herson u prvim danima invazije u punom obimu, uprkos činjenici da se grad nalazi na desnoj obali Dnjepra? Da li je Ukrajina mogla biti bolje pripremljena za rusku invaziju velikih razmera?
Na sva ova pitanja i dalje će morati da odgovori ukrajinsko rukovodstvo čim pobednički okončamo rat. Iako se već može tvrditi: da, pripremili smo se za eventualnu invaziju izuzetno loše.
Degradacija vojske i čitavog bezbednosnog sistema u Ukrajini odvija se praktično sve tri decenije od nezavisnosti. Da biste zamislili razmere degradacije, vredi barem pogledati holivudski film „Baron od oružja“ (Gospodar rata) glumi Nicolas Cage. Vrlo slikovito prikazuje kako su trgovci oružjem iz celog sveta profitirali od krađe oružja, municije, oklopnih vozila itd., Iz ukrajinskih vojnih skladišta, kako su milijarde bogatstva zarađene na ovom oružju. U međuvremenu, Ukrajina je postajala bespomoćna protiv potencijalnog spoljnog neprijatelja. Naravno, sve u filmu je predstavljeno sa određenim umetničkim pretjerivanjem, ali u principu, situacija je prikazana prilično precizno. Ukrajinske vlasti su bile potpuno nepripremljene za moguću agresiju, ponavljajući istu grešku koju je napravila Centralna Rada 1917. godine. Sada, kao i tada, činilo se naivnim ukrajinskim političarima da postoje samo prijatelji u blizini, pa se stoga mogu opustiti i ne brinuti o vlastitoj sigurnosti.
Pa, dobro, bilo je moguće zanemariti nečiju bezbednost pre 2014. godine, ali je bilo neophodno potpuno izgubiti osećaj samoodržanja kako bi se pitanje punjenja arsenala, očuvanja skladišta municije i razvoja novih vrsta oružja gurnulo na drugo ili treće mesto nakon aneksije Krima i invazije na Donbas.
I ovde krivica ne pada samo na korumpirane zvaničnike i populističke političare koji su se zalagali za mir. Tokom nekoliko godina ograničenog rata u Donbasu, u kojem je aktivno učestvovao najviše jedan procenat ukrajinskog stanovništva, naši ljudi su bili toliko „umorni“ od rata da su bili spremni da glasaju za bilo koga, samo ako su obećali da će zaustaviti borbe. Iako ne, „za svakoga“ bi bilo preterivanje. Niko nije žurio da glasa za otvoreno proruske kandidate, kao što su Jurij Bojko ili Jevhen Murajev, čak i uprkos njihovim mirovnim izbornim programima.
Tako su u proleće 2019. godine Ukrajinci masovno glasali za komičara Volodimira Zelenskog, verujući u njegove parole da „samo treba da prestanete da pucate“, „konvergiraju se negde u sredini“ itd. Tokom svoje predizborne kampanje, Zelenski je strastveno tvrdio da se rat nastavlja samo zato što je koristan za ukrajinske i ruske oligarhe (pre svega nagoveštavajući koristi za Petra Porošenka). Prema njegovoj logici, rat se može okončati jednostavnim oduzimanjem uticaja ovim agresivnim oligarsima.
A najsmešnije je to što je većina Ukrajinaca verovala u jednostavne recepte Zelenskog. Doživljavan je kao „predsednik mira“, kao spretan šef države koji je bio u stanju da reši sve sukobe, kao što je to učinio filmski lik koji je stvorio u TV seriji „Sluga naroda“. Stoga, nije iznenađujuće da je istorijski dokazana formula mira, poznata starim Rimljanima, sI vis pacem, para bellum – izgledalo strano novoizabranom šefu države i njegovom timu.
Ne može se poreći da je pod predsedništvom Petra Porošenka premalo pažnje posvećeno ukrajinskoj vojsci, s obzirom na stvarno ratno stanje u zemlji. Postoji mnogo novinarskih istraga, kako ukrajinskih tako i stranih, o zloupotrebama naloga odbrane, u koje je bio uključen i sam tadašnji šef države. Posebno sramna stranica tokom Porošenkovog predsedavanja je uništavanje ukrajinskih skladišta municije, jerStvoreni su sigurni uslovi za skladištenje municije. Svi ovi problemi su iskašljani krvlju na početku invazije velikih razmera. Međutim, pod Porošenkom došlo je do barem nekog ispunjenja naloga odbrane.
Ali naivno uverenje Zelenskog da će biti moguće pregovarati sa Putinom, jer se čini da je on razumna osoba, a zdrav razum treba da doprinese želji za mirom. Zelenski je bio spreman na bolne kompromise, ustupke, koji bi, po njegovom mišljenju, trebali biti dovoljni da diktator Kremlja spasi svoj obraz i oslobodi se Ukrajine.
Da, sada znamo koliko su naivne bile ove nade, sa kojima su ukrajinske vlasti živele skoro tri godine. Ova naivnost je diktirana nemarom u imenovanju ljudi na odgovorne vojne položaje. Na primer, prvi ministar odbrane Ukrajine kojeg je imenovao Zelenski bio je uspešan preduzetnik, diplomirao na Univerzitetu u Oksfordu, Andrij Zahorodniuk. Međutim, njegova stvarna veza sa vojskom pre njegovog imenovanja bila je da je sa početkom ruske oružane agresije u Donbasu, kompanija na čijem je čelu snabdevala ukrajinsku vojsku pećima.
Zelenski je u martu 2020. godine izvršio radikalnu reorganizaciju vlade i imenovao čoveka dobro upućenog u vojne poslove, general-pukovnika Andrija Tarana, za šefa Ministarstva odbrane. Čini se da čovek koji je donedavno bio prvi zamenik komandanta kopnenih snaga Oružanih snaga Ukrajine treba da savršeno razume potrebe vojske i da zna kako da ih zadovolji. Ali stvari nisu ispale kako se očekivalo. Umesto da pomogne vojsci, reši njihove probleme i obezbedi im sve što im je potrebno, ministar odbrane je ušao u težak spor sa tadašnjim vrhovnim komandantom Oružanih snaga Ukrajine, Ruslanom Khomchakom.
Tada je ovaj sukob čak ušao u javnu sferu, slučaj je stigao do sudova: Ruslan Khomchak je podnio tužbu protiv Andrija Tarana. Mislim da nije vredno ulaziti u suštinu spora, to je sasvim sekundarno. A najvažnije je da je zbog ovog sukoba u de fakto zaraćenoj zemlji nivo odbrambene sposobnosti brzo opao.
Serhij Rahmanin, nekada talentovani novinar, a sada član Vrhovne rade, član Komiteta za nacionalnu bezbednost, odbranu i obaveštajnu službu Vrhovne Rade, u intervjuu za publikaciju LB.ua, definisao je suštinu bezbednosnog problema Ukrajine u to vreme na sledeći način: „Problem nije bio u samom Taranu. Problem je bio u tome što je osoba koja nije učinila ništa, samom činjenicom da ništa ne radi, naštetila bezbednosnom i odbrambenom sistemu. Osoba koja nije znala kako i nije znala šta radi na čelu najvažnijeg ministarstva bila je situacija u kojoj se haos povećao. A oni koji su, recimo, koristili novac neefikasno ili, možda, ukrali, osećali su se nekažnjeno. Ovo je ogroman udarac za bezbednosni sistem, koji, nažalost, novo rukovodstvo odbrane, čak i ako su genijalci, neće moći da popravi. „
Tu bi predsednik Zelenski trebalo da interveniše, kazni krivce i oslobodi one koji štete sposobnosti odbrane. Ali ne, Taran je ostao na funkciji godinu i po dana – od marta 2020. do novembra 2021. godine. To jest, sve do vremena kada je postalo jasno da je ruska invazija u punom obimu sasvim stvarna. I tokom Taranovog mandata, državni poredak za vojsku, programi najnovijeg oružja i vojne vežbe su napušteni. Na kraju krajeva, kakav razvoj može biti u vojsci kada su dva ključna čoveka od kojih zavisi postali vatreni neprijatelji i otvoreno su u ratu jedni sa drugima.
4. novembra, Oleksij Reznikov je preuzeo mesto šefa ukrajinskog vojnog odeljenja. Ostalo je manje od tri meseca pre otvorene ruske invazije. Ostalo je katastrofalno malo vremena za punu pripremu. Ali čak i ovaj kratki period je korišćen krajnje neefikasno.
Zaљto? Iz vrlo jednostavnog razloga: državno rukovodstvo Ukrajine nije imalo političku volju da to učini. I pre svega, govorimo o predsedniku, koji se, sve do trenutka kada su ruske rakete letjele na Kijev, iz nekog razloga nadao da se Putin neće usuditi da pokrene invaziju u punom obimu. Kancelarija predsednika je verovala da se eskalacija vojnog sukoba najverovatnije neće dogoditi. A ako se to dogodi, to će biti samo na starim kontaktnim linijama u regionima Lugansk i Donjeck.
U drugim opasnim područjima, posebno na Krimskoj prevlaci i na severnoj granici, zapravo nisu izvršene nikakve utvrđenja ili rudarske operacije. Što je kasnije imalo fatalne posledice za Ukrajinu. Pogledajte samo civilne žrtve u Mariupolju, Buči, Hostomelu, Irpinu, itd.
Zelenski će dugo ostati upamćen po svom „govoru na roštilju“ od 19. januara 2022. godine. Predsednik je uveravao svoje građane sa TV ekrana da nema razloga za brigu da neće biti napada. Evo citata iz govora u kojem Zelenski izražava svoje prognoze za tu godinu:
„22. januara proslavićemo Dan jedinstva Ukrajine. Hajde da otvorimo most Zaporožje. Za godinu dana, ona će se izgraditiTo je najveći autoput u Ukrajini od Užhoroda do Luganska. Gradićemo puteve, mostove, škole, stadione, vagone, avione i tenkove. Vakcinišemo veliku većinu stanovništva. U aprilu ćemo proslaviti Uskrs. U maju, kao i uvek, ima sunca, vikenda, roštilja, i, naravno, Dan pobede. A onda leto. Mi ćemo proći EIT, upisati univerzitete, planirati odmor, kopati bašte, venčati se i imati venčanja. A onda jesen. Gde se nadam da ćemo navijati za našu reprezentaciju na Svetskom prvenstvu u Kataru. A onda zima. I pripremićemo se za novogodišnje praznike. Kao i uvek, 31. decembra, cela porodica će se okupiti za stolom. I siguran sam da ću u svom novogodišnjem obraćanju reći: „Dragi Ukrajinci! Pa, rekao sam ti, zar ne? Bravo!'“
Da li ste primetili pominjanje izgradnje puteva u vašem govoru? I to nije slučajnost, čak bih rekao da je veoma značajan. U to vreme, program „Velika izgradnja“ je dobijao na zamahu, za koji su izdvojene stotine milijardi grivna (na primer, planirano je da se potroši više od 140 milijardi UAH u 2022. godini). Neću govoriti o korupcijskoj komponenti ovog projekta, iako ona postoji i, prema istraživačkim novinarima, veoma značajna, radije ću obratiti pažnju na aspekt prioriteta. Umesto da taj novac daje za izgradnju utvrđenja, pripremu teritorijalne odbrane i kupovinu oružja, Ukrajina troši neverovatne sume na puteve, od kojih će većina postati jednostavno nepotrebna, pa čak i štetna, jer će pasti pod okupaciju, pa će doprineti logistici neprijatelja.
I to je bilo u vreme kada su američke i britanske obaveštajne službe vikale Zelenskom: pripremite se za veliki rat! Davali su mu sve tačnije planove za rusku ofanzivu u devet operativnih pravaca, ali još uvek nije želeo da veruje.
Sledeći umirujući govor Zelenskog održan je 16. februara, jer su na taj dan mnogi stručnjaci predvideli početak invazije. I predsedniku je bilo drago što niko nije napao, pa čak ni predložio da se svake godine na ovaj dan slavi Dan jedinstva Ukrajine.
Prema rečima ljudi iz predsednikovog užeg kruga, Zelenski je konačno shvatio da se invazija punog obima ne može izbeći tek 21. februara. Tada je Savet bezbednosti Ruske Federacije, na čelu sa Putinom, priznao samoproglašene „DPR“ i „LPR“ i proglasio garanciju njihove bezbednosti. Predsednik Ukrajine je konačno shvatio da su šale završene i uveo vanredno stanje širom Ukrajine.
Da li je još uvek moguće učiniti barem nešto da ojača odbrambenu sposobnost zemlje? Ne mnogo, ali nešto bi se moglo učiniti. U najmanju ruku, da se pripremi za eksploziju, a možda i odmah dignuti u vazduh mostove na Krimskoj prevlaci i one koji vode dalje od Krima do Hersonske i Zaporižjske oblasti. Ojačajte garnizone i kontrolne punktove u tom pravcu. Minirajte još uvek neminiranu teritoriju na granici sa Rusijom i Belorusijom, sve dok ima dovoljno mina, truda i vremena. Takođe bi bilo vredno započeti evakuaciju stanovništva iz potencijalno opasnih područja.
Nažalost, ništa od ovoga nikada nije urađeno. Srećom, uprkos ovim problemima, Ukrajina je uspela da preživi, zaustavi ofanzivu mnogo jačeg neprijatelja, pa čak i povrati većinu okupirane teritorije. I sve je to zahvaljujući neverovatnom junaštvu i žrtvi ukrajinskih vojnika. Ko je kriv za neuspeh priprema – najverovatnije ćemo to već shvatiti posle rata, ili bar posle njegove vruće faze.
Tekst je prvi put objavljen u Wszystko Co Najważniejsz
Andrij Taran
