Tema mogućih pregovora između Ukrajine i Ruske Federacije je na ovaj ili onaj način pedalirana tokom rata punog obima, koji traje već dve i po godine, i od strane predstavnika različitih geopolitičkih tabora. Svrha ovih izjava, ubacivanja i diskusija je drugačija – zavisi, naravno, od toga ko, kada i u kojoj situaciji daje ove izjave. Jedan od tih likova je „predsednik“ Belorusije, Aleksandar Lukašenko. Prošle nedelje se ponovo vratio na ovu temu – i to na najvišem mogućem nivou, u intervjuu za jedan od propagandnih stubova Putinovog režima, TV kanal Rossija1.
Zapravo, sama činjenica kome i gde je Lukašenko rekao ono što je rečeno je određeno objašnjenje. Takvi medijski događaji u svetu Vladimira Putina (a nema sumnje da su Lukašenko, a još više „Rusija 1“, Putinov svet) obično su jasno planirani i pripremljeni. Dakle, ovo nije improvizovana, nije improvizacija beloruskog diktatora, nije „želja da se pomogne“, kao što su neki predstavili učešće Aleksandra Lukašenka u priči o pobuni Jevgenija Prigožina. Improvizovanost, improvizacije, „gestovi dobre volje“ u tom koordinatnom sistemu su po definiciji nemogući. Zato je neophodno slušati Lukašenkove reči, poruke koje je poslao u svom intervjuu.
Glavna poruka, kao što je već pomenuto, bile su reči o pregovorima. Naravno, Lukašenko ga je predstavio na takav način da su Ukrajini prije svega potrebni pregovori i mir. Nažalost (za oba istočnoevropska diktatora), više nije moguće smisliti posebne argumente za to – barem je „predsednik“ Belorusije nekako stidljivo zaboravio da pomene mogućnost još jednog raketnog napada na energetski sistem, koristeći samo faktor nuklearnog oružja. Na što, budimo iskreni, ni Ukrajina ni Zapad zaista ne reaguju na to.
Ali Lukašenkov zadatak bio je da predstavi potrebu za pregovorima kroz prizmu Ukrajine. Zato smo morali da upotrebimo nuklearno zastrašivanje, jer jednostavno nema šta drugo da se pritisne. Ukrajinski energetski sektor, sa svim svojim problemima, i dalje je pokazao svoju sposobnost da preživi – dok je početak ruske upotrebe balistike Severne Koreje dokaz suprotnog procesa. Prvo, ako bismo imali dovoljno raketa, ne bismo se ponižavali pred Kim Džong Unom. Drugo, svi u Ukrajini su to primetili – balistika ne predstavlja pretnju velikom delu Ukrajine, zapadno od Žitomira. A ovo je barem TE Burštin, o čijem se stanju sada praktično ne govori – i oni to rade veoma dobro, jer što manje pažnje, to je veća bezbednost. Kada su deca počela da se vraćaju u škole na zapadu Ukrajine, bilo je i zabrinutosti zbog mogućih raketnih napada, a jedan takav napad je tragedija kolosalnih razmera. Ali, kao što vidimo, ništa slično se nije dogodilo. Iz raznih razloga, ali to se nije dogodilo. Pretpostavlja se da je to zbog nedostatka odgovora javnosti, odnosno „poente trošenja skupih raketa na nešto što je otišlo na margine društva“.
Vraćajući se na pregovore, prepoznajemo da je i Ukrajini potreban mir. Kao normalan, logičan i osnovni uslov za život i razvoj države i društva. Ali Ukrajina je pokazala da čak i tokom rata u punom obimu, ako ne i na celoj teritoriji (što je logično), ali u mnogim regionima, može uspostaviti manje-više normalan život. U zapadnim regionalnim centrima 2023. godine počeli su se otvarati razni objekti, sve do tržnih centara. A u Rusiji, inače, tržni centri počeli su da se zatvaraju nakon što su neke zapadne kompanije napustile tržište pod pretnjom sankcija.
Ali, naravno, Putina nije briga. Malo je verovatno da će ga biti briga čak ni za redove za hleb negde u Jekaterinburgu ili čak Lipecku, to jest, veoma blizu Moskve. U Kurskoj oblasti nema redova za hleb, već pravi rat. Mnogo je bliže od Kurska do Moskve nego od Urala. Pa šta? I ništa. I Kremlj i propagandisti se pretvaraju da se ništa strašno nije dogodilo. Štaviše, likovi ruske „televizije hiljadu brda“ već su počeli da govore da nema ništa strašno u privremenom gubitku njihovih teritorija. (Ovde treba napomenuti da na sovjetsko-post-sovjetskom prostoru ne postoji ništa trajnije od privremenog. Idol Rusa, Leanid Brežnjev, koga su skoro svi u Kremlju smatrali privremenom figurom 1964. godine, mogao bi to potvrditi ako je živeo do danas.)
I to, molim vas, gospodo, u zemlji koja je rečima bila spremna da ide pravo u sveti rat za nekoliko pacifičkih ostrva, čija imena verovatno neće zapamtiti bilo ko od ruskih stanovnika bez nagoveštaja. Ali Kurska oblast nije Kurilska ostrva, to je stvarna, a ne polu-mitološka zemlja, ona je ovde, u blizini. Pa ipak, ideju „privremenog gubitka“ već promovišu propagandisti Kremlja. Jer to nije toliko kritično za Putina koliko ono što ga zaista plaši.
A patuljak Kremlja je uplašen nemogućnošću nastavka rata u Ukrajini. To je jedina stvar za koju sada živi, jedina stvar koja produžava njegov politički, a možda čak i fizički život. I sa tim, u oPoslednjih meseci su takođe bili problemi. Inflacija obara rekorde, sve manje i manje ljudi se prijavljuje za rat (zato je „dolazni“ novac za ugovorne vojnike u nekim regionima porastao na fantastičan nivo od 2 miliona . Naime, ljudi su Putinova glavna prednost – i oni vojnici koji su sada u Donbasu to vrlo dobro znaju. Postoje i vazdušne bombe, ali sa ovim resursom, situacija je verovatno bolja – i KAB-ovi, za razliku od Rusa, mogu biti pripremljeni za upotrebu mnogo brže nego za 18 godina i 9 meseci.
Dakle, sumirajući još jedan mirovni pokušaj Aleksandra Lukašenka, Rusiji su potrebni pregovori i mir ne manje ni više, već čak i više, od Ukrajine. Iako, ponavljamo, Ukrajini je takođe potreban mir iz očiglednih razloga. Stoga bi se, teoretski, reči beloruskog diktatora mogle uzeti kao istina. Da nije bilo jednog „ali“, na isti način na koji se Lukašenko odavao.
To su reči o „legitimitetu“ Volodimira Zelenskog. Činjenica je da – bez obzira koliko se Aleksandar Lukašenko trudio da povuče sovu na svet Kremlja – problem legitimiteta Zelenskog ne postoji u ukrajinskom, a još više u zapadnom društveno-političkom prostoru. To jest, uopšte ne postoji. Čak i oni Ukrajinci koji nisu zadovoljni činjenicom da je Zelenski i dalje predsednik Ukrajine dobro su svesni da se ovde ništa ne može promeniti do prvih posleratnih izbora. Stoga, uprkos svim mogućim pravnim nijansama (mi nismo Ustavni sud, pa nećemo ulaziti u detalje ovog slučaja; štaviše, sam Ustavni sud je nekako skromno ćutao o ovoj temi), legitimitet Volodimira Zelenskog je vrlo stvaran fenomen. Barem, ponavljamo, do kraja ili suspenzije rata.
A ko ima problem sa legitimitetom? A ovo je Aleksandar Lukašenko, koji će nakon 2020. godine biti priznat kao predsednik Belorusije samo od strane istih odvratnih autoritarnih režima kao i on. A tu je i Vladimir Putin, koji je navodno „resetovao“ svoje predsedničke mandate, ali u stvari on sam teško da ozbiljno veruje u to, a kamoli svi ostali. I ovde je ključ za razumevanje svih Lukašenkovih reči. Ovde je glavom izdao sebe i svog gospodara.
U trenutku kada je Aleksandar Lukašenko počeo da govori o legitimitetu Zelenskog, postalo je jasno da su ne samo ove njegove reči, već i sve ostale iz intervjua sa Rossijom 1, lažne i manipulativne. To znači da pregovori i mir nisu potrebni Ukrajini i Zapadu, kako on kaže (barem sam Lukašenko nije zabrinut za Ukrajinu) – već Rusiji i Putinu. To znači da se situacija u ruskoj ekonomiji – jedinoj sili koja dozvoljava da se rat nastavi (i, shodno tome, može da ga zaustavi) – stalno i nepovratno pogoršava.
I ostaje poslednje pitanje – zašto je beloruski vazal Kremlja došao na ideju pregovora upravo sada, u drugoj deceniji avgusta? I zato što je onda jesen. I američki predsednički izbori. Nakon toga, bez obzira na rezultate glasanja, situacija za Rusiju će se samo pogoršati. Da, čak i nakon Trampove moguće pobede – jer, uprkos njegovoj želji da pregovara sa Kremljom, on neće pristati na Putinove uslove, a Putin neće pristati na predlog Bele kuće. Nakon Harisove pobede, uopšte neće biti pregovora. A ruska ekonomija će nastaviti da pada. I čak će ubrzati ovaj proces, jer sankcije protiv same Rusije i pretnja sekundarnim sankcijama protiv ruskih partnera (uglavnom Kine) neće nigde ići, već će se samo intenzivirati.
Mirovni pregovori zaista moraju početi odmah. I ovde je Lukašenko u pravu. I svojom smešnom frazom sa stanovišta opšteg tona intervjua o legitimitetu Zelenskog, priznao je kome su tačno odmah potrebni pregovori o primirju.
Aleksandar Lukašenko
