Prošlo je mnogo vremena od trenutka kada je „katoličko-buržoaska reakcija“ koju je predvodio Vatikan prestala da predstavlja pretnju stanovnicima ukrajinskih teritorija. Sada je moguće tražiti besmislene ideološke konstrukte poput ovog gore u beskorisnim knjigama varljive sovjetske ere i smejati se njihovoj apsurdnosti. Pre nekoliko decenija, međutim, verovalo se u ove „marksizma-lenjinizme“, koji su bili nespojivi sa stanovišta logike i istorijskog iskustva. Bili su vođeni i vođeni. Odjeci ovoga pronađeni su i u nezavisnoj Ukrajini. Na nekim mestima se to još uvek dešava. Iako ređe.
Bezvredni partijski dedovi koji su tiho umrli na sastancima komunističkih „kovena“ su otišli. Bili su „zastrašeni“ sa njima. Jedan od njih je izolacionizam, koji su pokušali da usade u lakoverne Ukrajince. Na primer, tvrdnja imperijalne propagande da nam svi oko nas žele zlo i predstavljaju pretnju, a jedini spas je u savezu sa Rusima. Kao da su svi kontakti stanovnika naših teritorija sa drugim kulturama i narodima isključivo osvajanje i okupacija, tvrdnja da nas unište. Kao rezultat toga, nezavisna Ukrajina je dugo bila sumnjičava prema civilizovanom svetu i manevrirala između Evrope i Rusije. Ukrajina nije radila na strategiji održivog i pouzdanog partnerstva, saveza ili jasnog kursa spoljne politike. Na kraju, Rusija nas je napala.
Granice sadržaja i ponora
Osim sveta i uprkos njemu, kretanje sopstvenim ćorsokakom – to je suština ljudi koji su živeli na teritoriji moderne Rusije. Isto se ne može reći za stanovnike teritorije Ukrajine. Dok su čekali da Petar I otvori rupu u Evropi, bilo je ljudi koji su postali profesori i rektori najstarijih univerziteta. U dvanaestom veku, vizantijski car (1183-1185) Andronik Komnen „posetio“ je galicijskog kneza Jaroslava Osmomysla, čiji poslovi nisu funkcionisali kod kuće. Godine 1429. car Svetog rimskog carstva Žigmund došao je u Luck na kongres monarha. Kontakti između ljudi koji su živeli na teritoriji moderne Ukrajine i stanovnika drugih zemalja uvek su bili intenzivni i plodni.
Slovensko-grčko-latinske škole, koje su otvorene u zemljama bivše Rusije, ali koje se nisu ukorenile u Moskvi, bile su tipičan primer humanističke nauke. Nakon toga, ukrajinske zemlje Poljsko-litvanske Komonvelta bile su pokrivene mrežom obrazovnih centara Družbe Isusove. Takve institucije su postojale širom prostora koji se sada zove Evropa. Model jezuitskog školovanja imao je uticaj na mitropolita kijevskog, galicijskog i sve Rusije (1633-1647) Petra Mohilu kada je osnovao školu u Kijevu. S druge strane, kontakti predstavnika Družbe Isusove sa Moskovskom su bili izolovani. Možemo spomenuti misiju Antonija Possevina (Antonio Possevino) Osamdesetih godina prošlog veka nisu se slagali sa Ivanom Groznim. Possevino je sastavio delo „Moskovski“ (Vilno, 1586), u kojem je opisao sve svoje strahote od onoga u šta je hrišćanstvo pretvoreno u Moskvi. On je napisao da put do Moskve vodi kroz Rus i da je bio u kontaktu sa ruskim magnatima. Posebno Ostrog. Da li je zaista verovao u dijalog sa vladarima Moskve? Verovatno ne! To je kao pregovaranje sa Putinom.
Godine će prolaziti i u Lavovu, u porodici Boim, rođen je dečak, koji će se zvati Mihajlo. On će dobiti briljantno obrazovanje, savladati nekoliko jezika i postati član Društva Isusovog. Uoči regiona Hmeljnicki, on će otići u zemlje moderne Indije i Kine. Doprinos Mihaila Boima (Majkl Bojm, 1614-1659) u orijentalizmu svet još nije cenio. Iako je bio osoba na nivou Marka Pola (Marko Polo, 1254-1324) i Mateo Ricci (Mateo Riči, 1552-1610). Manje poznato, ali njegovo nasleđe nije inferiorno u odnosu na radove gore pomenutih ličnosti: Boimova dela, njegovi opisi flore i faune, kulturne i lingvističke studije, itd. Tokom Boimovog života, poznati intelektualac tog vremena, Atanasije Kirčer (Srpskohrvatski / srpskohrvatski, 1602-1680), a mi tek treba da dođemo do potpunog „otkrića“ ove figure.
Sopstveni „stranci“ i tuđi „prijatelji“
Postoji mnogo sličnih primera. Što je još važnije, oni svedoče o bliskosti i razumevanju između ljudi koji su živeli na zemljama Ukrajine i stanovnika bilo kog drugog ugla onoga što nazivamo Evropom. Ovaj prostor je karakterisao relativno identičan obrazovni sistem, a vrednosti se nisu previše razlikovale. Obrazovani ljudi su čitali iste tekstove, a njihova pažnja je bila prikovana za isti krug autoritativnih mislilaca. Gradili su u sličnom stilu, obučeni na isti način, i pridržavali su se sličnog bontona i normi. Udahnuli smo gradski vazduh, koji ga je učinio slobodnim. Uprkos lokalnim specifičnostima, opšti trendovi se nisu previše razlikovali, a ljudi su se slagali jedni s drugima. Konvencionalno, postojao je jedan kulturni prostor.
S druge strane, stanovnici koji su dugo živeli na zemljama današnje Ukrajine bili su razdvojeni „zid“ sa prostorom koji se zove Moskovski. „Zid“ je kulturni, jer u Moskvi nisu poznavali Magdeburški zakon, humanizam, reformaciju itd. Takođe, „zid“ je lingvistički i diplomatski. Hetman Bohdan Hmeljnicki je trebao prevodioca da bi razumeo Moskovljane. U viziji državne strukture i u političkim tradicijama, postoji ponor između elita u ovim oblastima. Naravno, kontakti između, recimo, Rusije i Moskve bili su spori do sredine 17. veka. To su različiti svetovi. Očigledne razlike su videli „mi“ i „oni“.
U prvoj polovini KSVII veka, Guillaume de Beauplan (Guillaume de Beauplan, 1600-1673/1685). Francuski inženjer koji je ovde izgradio utvrđenja i palate. Beauplan se takođe upoznao sa životom lokalnog stanovništva, istorijom i geografijom regiona. Zatim je ostavio dragocene opise i mape ukrajinskih teritorija tog vremena. Informacije o obeležavanju prostora u njegovim radovima su posebno dragocene. Čak i naslov rada „Opis Ukrajine…“. Beauplan Ukrajina, tj. nekoliko vojvodstava Poljsko-litvanske Komonvelta, proteže se „od granica Moskve do granica Transilvanije“.
Još je zanimljivije sa ocem Janom (Zuchowicz) (Jan Zuchowicz) iz Društva Isusovog. On je bio na visokim pozicijama u strukturi jezuitskog reda i autor je ikonskih dela. Najvredniji „Odnos…“ (Relatio de caedibus patrum ac fratrum S.I. in provincia Poloniae, 1665). Ovo je opis jezuitskih centara tokom Hmeljnickog godina: gubici, ubistva, procena napora potrebnih za nastavak aktivnosti, itd. Postoje informacije o odnosima između predstavnika različitih vjera, zanimljiv pristup obilježavanju prostora i pričanju istorije. Otac Zuchowicz piše o „Roxolaniji“/“Rusi“ kao delu Kraljevine Poljske. Ovaj region se sastoji od Podolje, Podlasije, Polisije, Volina i drugih teritorija, kao i Ukrajine kao dela Kijevskog, Bratslavskog i Černihivskog vojvodstva. Jezuita lokalizuje ovu „Rus“ između reke San i granica Moskve, između granica Mađarske i Litvanije.
Ovaj uzorak nije reprezentativan. Međutim, postoji obrazac u tekstovima stranog inženjera koji je došao u naše zemlje, kao i monaha koji je ovde proveo veći deo svog života. Obojica pišu o granici, granici koja je razdvajala Rusiju i Moskvu u sedamnaestom veku. Očigledno, ovoj geografskoj i političkoj granici treba dodati metaforički „zid“ koji je postojao između stanovnika ovih teritorija – u kulturnom i ideološkom smislu.
Slika sveta ruskog propagandista
Bez obzira na to šta su sovjetski i ruski propagandisti smislili o zajedničkoj kolevci i bratskim narodima, ljudi koji su živeli na teritoriji moderne Ukrajine i Rusije, pre nego što su bili u istom carstvu, imali su više razlika. Život pod različitim vladarima, u različitim državnim formacijama i kulturnim i ideološkim sredinama. Jedinstvo ili zajednički prostor ne dolazi u obzir. Nije bilo stalne želje i herojske borbe za ujedinjenje ovih teritorija i nije moglo biti. To je veštački nametnuto. Ideja da niko ne treba Ukrajince, svet nam je stran, a svi oko nas razmišljaju o podeli naše zemlje i njihovoj aneksiji takođe je u suprotnosti sa istorijskim kontekstom. Ovaj pristup je promovisanje štetnog izolacionizma.
To je korisno za Rusiju i njene propagandiste, ali ne i za Ukrajinu. Ispostavilo se da su kroz istoriju Poljaci i Mađari, a zatim i Vatikan, „hteli“ da nas zarobi. Uoči događaja Revolucije dostojanstva i ruske invazije na Ukrajinu 2014. godine, preovladavalo je mišljenje da je neprijatelj NATO, podržan od strane Amerike. Ni Vatikan ni Sjedinjene Države nisu napale Ukrajinu. Rusija, koja je u zbunjujućoj slici sveta imperijalnih i sovjetskih propagandista gotovo naš jedini prijatelj i saveznik, sada grabežljivo i licemerno, sasvim nekažnjeno, ubija Ukrajince i uništava našu zemlju. Pa, koji drugi dokazi nedostaju da bi se razumelo ko ima koristi od podsticanja verovanja Ukrajinaca u izolacionizam? Izolacionizam, koji se u praksi pokazao ne samo štetnim, već i ubilačkim.
(OznakeToTranslate)Top vesti
