Avgust 2024. ostaće upamćen u kontekstu rusko-ukrajinskog rata zbog dva svetla, značajna, rezonantna događaja. U prvoj polovini meseca, Oružane snage Ukrajine prešle su granicu sa Ruskom Federacijom i preuzele kontrolu nad delom Kurske oblasti. A ruske trupe, akumulirajući rakete i bespilotne letjelice, krajem leta izvele su najsnažnije granatiranje ukrajinske teritorije, u stvari, objekata energetske infrastrukture i ne samo. Oba događaja, posebno prvi (na kraju krajeva, raketni napadi na Ukrajinu su postali, ako ne i uobičajeni, onda to definitivno nije bio prvi masovni napad na ukrajinsku pozadinu – iako definitivno nije bilo takvih događaja kada je neprijatelj koristio više od 200 jedinica opreme), aktivno su pokriveni i pokriveni su u svetskim medijima, o njima se govori na najvišem nivou, teme vezane za oba napada raspravljaju se na svetskim medijskim platformama. Ali koliko su efikasni ne u PR prostoru, već u stvarnom životu?
Počnimo sa Kurskom ofanzivom Oružanih snaga Ukrajine. Ova operacija se odvijala, i odvija se, u informativnoj tišini neobičnoj za ovaj rat. Setite se kada su ukrajinske vlasti konačno priznale da smo „tamo“. Do tada, ceo svet je poludeo, pokušavajući da shvati šta je to. Pa čak ni sada ludilo nije stvarno nestalo, jer niko nije objavio strateške ciljeve i ciljeve napada Oružanih snaga Ukrajine na Kursku oblast.
Međutim, naravno, vojni analitičari su uspeli da izvuču određene zaključke. Jedan od najrazumnijih zaključaka je da je napad na međunarodno priznatu teritoriju Rusije bio usmjeren, prvo, na povlačenje onog dijela ruskih trupa koje sada jurišaju na sljedeća naselja Donbasa, i drugo, na izazivanje panike među ruskim stanovništvom (na koje je „specijalna vojna operacija“ konačno došla pravo u dvorište) i, kao rezultat, destabilizaciju situacije u zemlji agresora.
Kao što vidimo, čak i da su postojali takvi ciljevi, oni se ne bi mogli postići. Vladimir Putin je jasno stavio do znanja da ne planira da zameni Kursku oblast za Donbas. Možda ga čak ni gubitak regionalnog centra, Kurska, neće uplašiti – ako uspe da za to vreme zauzme aglomeraciju Kramatorsk ili ako njegove trupe krenu ka Pavlogradu.
Takođe nije bilo moguće destabilizovati informacioni prostor Ruske Federacije. Barem je propagandna mašinerija Kremlja učinila sve da ne samo umanji, već i gotovo potpuno ukloni Kursku ofanzivu Oružanih snaga Ukrajine sa dnevnog reda. Ako ga nemate, to je to. Postoji ili „provokacija“ ili „situacija“ u Kurskom regionu. Ali Putin mirno leti u Baku, na svoj Severni Kavkaz, što znači da se tamo ništa strašno ne dešava. To misle obični Rusi koji žive u Moskvi ili čak i dalje od ukrajinske granice. Rusi koji jednostavno ne žele da primete rat – i, budimo iskreni, drago im je što ova tema nestaje iz informacionog prostora. Ako TV ne govori o ratu na teritoriji same Rusije, onda je prilično lako povjerovati da rata nema, ali postoji, kao i ranije, „specijalna vojna operacija“ negdje u Ukrajini. I koga briga za to, pogotovo ako niko u vašoj porodici nije mobilisan …
Međutim, ne treba misliti da je samo Ukrajina pogrešno izračunala. Masovni raketni i bespilotni napad na našu teritoriju 26. avgusta takođe nije postigao svoj strateški cilj. Da, mali taktički uspesi, ništa više. Prvo, oboreno je 85% raketa/bespilotnih letelica, što je veoma visok nivo efikasnosti sistema protivvazdušne odbrane. Zamislite šta bi se desilo da ne oko 40, ali svih 236 raketa i bespilotnih letelica pogodi metu. Šta bi ostalo od ukrajinske energetske infrastrukture? I već smo iskusili privremene nestanke struje i doživećemo ih ponovo – ne po prvi put. Ukrajinci su već navikli na ovo.
Ali najvažnija stvar u ovoj priči nije ni navikavanje na to, već nedostatak alternative. Putin ili ne razume da su sa takvim početnim pozicijama koje predlaže („predajte se mojoj milosti“ i to je to) pregovori u principu nemogući – ili je to upravo ono što on želi. A pregovori su zaista nemogući, jer nakon 2022. godine, nakon Buče i Irpina, Izuma i Hersona, ukrajinsko društvo je videlo „prijateljstvo naroda“ u svoj svojoj neljudskoj slavi. I on savršeno dobro razume šta čeka sve Ukrajince sa bilo kakvim ustupcima agresoru. A jedini kompromis na koji bi građani Ukrajine pristali – zaustavljanje vruće faze rata na trenutnoj liniji fronta – nije potreban Vladimiru Putinu.
Stoga je vredno napomenuti da i neočekivana, čak i jedinstvena ofanziva Kursk Oružanih snaga Ukrajine i najveći ruski raketni i bespilotni napad na ukrajinske gradove tokom rata u punom obimu nisu ispunili svoje strateške zadatke. Putin je pokazao da je spreman da žrtvuje Ruse ne samo na frontu, već i u pozadini, spreman je da žrtvuje čak i teritorije kako bi se rat nastavio. A Ukrajinci – Ukrajina jednostavno ne može pristati na pregovaračke uslove Kremlja, čak ni nakon jutra 26. avgusta.
Dakle, rat, kako je tadašnji vrhovni komandant Oružanih snaga Ukrajine Valerij Zalužni upozorio prošle godine, jeste ili je već stigao u ćorsokak a la Prvi svetski rat. Kada su sve strane u tom mega-sukobu jednostavno iscrpile jedna drugu, a pobednik je bio onaj koji je uspeo da zadrži ovaj rat iscrpljivanja duže. Čini se da su avgustovski napadi na Ukrajinu i Rusiju jasno pokazali celom svetu da će se tako završiti trenutni rat. Jednostavno ne postoje druge opcije za razvoj.
Vojna pomoć Ukrajini
