Sada sam se nevoljno prisetio svojih misli i raspoloženja pre deset godina. I u prvoj polovini avgusta 2014. godine, bili su prilično optimistični. Da, aktivna faza takozvane antiterorističke operacije je još uvek bila u toku, iako su svi shvatili da ova eufemistička skraćenica prikriva rat između Rusije i Ukrajine, iako u ograničenom obimu. Naše oružane snage su samouvereno pritisnule neprijatelja, krenule napred, oslobađajući jedno naselje za drugim od uslovnih separatista. Da, dobili su oružje, oklopna vozila, municiju, pa čak i ljudstvo (privremeno) iz Rusije. Ali činilo se da nijedna sila ne može zaustaviti našu pravednu ofanzivu. Srećom, u to vreme još nije stigao do kotla Ilovajsk.
Istovremeno, raspoloženje na Zapadu se radikalno promenilo na bolje. Uspeli su da se oporave od šoka izazvanog varvarskim obaranjem putničkog aviona Boing 777 I na kraju da shvatimo ko je ovde krvavi ubica, koji ugrožava bezbednost celog kontinenta. A najvažnije je da počnete da shvatate kako da se ponašate u takvoj situaciji.
Skoro tri stotine ljudskih života koštalo je Zapad ove spoznaje. Kada je raketa lansirana 17. jula 2014. godine ruskim sistemom protivvazdušne odbrane Buk oborila putnički avion Malezijske erlajnsa koji je letio iz Amsterdama u Kuala Lumpur na letu MH17. Da, sada već znamo da je to bila „mala krv“, bez obzira koliko cinično zvučalo. Jer danas vidimo razmere tragedije ako krvožedni diktator ne bude zaustavljen na vreme svim silama i sredstvima. Ali u to vreme, civilizovani svet, iako sve veći pritisak na Moskvu, i dalje je pokušavao da pronađe kompromis.
„Vreme je da Evropa pokaže da je zaista uticajna. Jačanje sankcija je jedina stvar koju Vladimir Putin zaista razume“, naglasio je autoritativni nemački list OMILjENO u svom članku objavljenom u avgustu 2014. godine.
I samo nekoliko nedelja ranije, publikacije u nemačkoj štampi bile su mnogo bezubije, ako ne i više naklonjene Moskvi. Još uvek popularna u krugovima evropskih intelektualaca bila je ideja Srpskohrvatski / srpskohrvatski „Da razumem Rusiju.“ Tek nakon tragedije MH17 ova ideja je počela da se dovodi u pitanje: „Putin verstehen? (Razumete Putina?) „Ako želite, možete pokušati da razumete i Hitlera.“
Ton izjava nemačkih publicista o Moskvi bio je primetno izoštren. I to je postalo karakteristično ne samo za novinarstvo i ne samo za Nemačku. Iako su, naravno, medijski napadi Putinversteiersa, odnosno štampe koju možemo uslovno nazvati „Gasprom“, nastavili. I dugo vremena su se u svetu pojavljivali članci poput onog u nemačkom izdanju TAZ-a (koji simpatiziraju levicu) „Istina o letu MH17“ (Die Wahrheit über Flug MH17). Njen autor, koristeći princip cui bono, pokušava da dokaže da su za nesreću krive Sjedinjene Države, Ukrajina, čak i Izrael, ali ne i Rusija i proruski militanti, jer je njihova reputacija, vidite, samo pretrpela…
Ali takve misli i njihovi nosioci povukli su se na margine opšteg zapadnog diskursa. Umereni političari Evropske unije iznenada su se pretvorili u aktivne kritičare Moskve. Ko bi nekoliko dana ranije pretpostavio da će tadašnji predsednik Moskve prijateljski nastrojene Bugarske, Rosen Plevneliev, javno nazvati Rusiju „agresivnom i nacionalističkom“.
Tada se Mark Rutte, tadašnji premijer Holandije, zemlje koja je pružala utočište ćerki Vladimira Putina, pretvorio u lojalnog prijatelja Ukrajine i vatrenog neprijatelja Rusije. U stvari, počeo je da postavlja ultimatume Kremlju, pozivajući EU da preispita odnose sa Rusijom. Tadašnji britanski premijer Dejvid Kameron počeo je da glasno tvrdi Kremlju. Od tada je London zauzeo čvrst antiputinovski kurs i nije odstupio od njega, već ga je samo ojačao.
Tada je Zapad postepeno počeo da vidi svetlost. Pogodna iluzija „dobrog Putina“ i mogućnost „resetovanja“ odnosa sa Rusijom je raspršena (spojler: ali ne i u potpunosti). Stoga se Kijev logično nadao da će i Evropska unija i Sjedinjene Države nametnuti oštrije sankcije Kremlju i voditi adekvatniju politiku protiv njega, koja više neće obezbeđivati smirivanje agresora.
A Putin je uopšte bio uplašen. Odmah 17. jula pozvao je tadašnjeg američkog predsednika Baraka Obamu (iako to nije učinio nekoliko meseci). Izgovarao se, vrteći se kao zmija na tiganju, rekavši da Rusija uopšte nije bila uključena u ovaj incident. Nismo mi, to su Ukrajinci, Marsovci, on je taj koji je eksplodirao (setite se kako je Putin, sa sablasnim licem na licu, komentarisao tragediju podmornice Kursk u emisiji Larija Kinga: „Utopila se“). Ali Obama, koji je već bio naoružan materijalima iz CIA-e, FBI-a i NSA, naravno, nije uspeo da ubedi Obamu u to.
Ovde bi ceo civilizovani svet vršio pritisak na Kremlj, dok je rusko rukovodstvo bilo u potpunoj sedždi. Postojala je realna šansa da se Rusija natera da zaustavi rat u Donbasu i izađe iz ukrajinske zemlje. Ali zapadni lideri tada nisu pokazali čvrstinu. Po ko zna koji put. I, nažalost, ne poslednji put.
Uprkos svemu, zapadni političari su nastavili da veruju (ili bolje rečeno da ne veruju, već da ubede sebe) da Rusija i dalje može da bude integrisana u civilizovani svet. Konkretno, Berlin nije želeo da izgubi svoje interese u Rusiji. Pre svega, govorimo o izvozu visokotehnoloških proizvoda – elektronike, alatnih mašina, vozila. A Obama, koji je nedavno pokrenuo „resetovanje“ odnosa sa Kremljom, nije izgubio nadu da će nastaviti ovaj posao.
I Putin je izdržao svoj strah, postepeno se oporavio i video da je sve u redu za njega, bilo je moguće nastaviti agresiju. I ne samo da se nastavi, već i da ojača. Ojačati na najvišem nivou – uvođenjem redovnih ruskih jedinica u Ukrajinu. Tada smo čuli za Ilovaisk… Zatim su bili „Minsk-1“, „Minsk-2“, Debaltseve. A invazija u punom obimu bila je samo pitanje vremena. Jer čak i tada je bilo jasno da Putin neće tako lako smanjiti svoj projekat „Novorusija“, već će ga proširiti sve dok uspe. Previše truda i novca je uloženo u to. Pokrenuti zamašnjak rata, Moskva ne bi mogla da ga zaustavi tako lako, čak i da je to želela. Ali bilo je sasvim moguće zaustaviti ga uz pomoć zapadne sile.
Barak Obama
