Pre tačno deset godina, 17. jula 2014. godine, svet je bio šokiran vest o padu aviona Malezija erlajnsa MH-17, koji je leteo iz Amsterdama za Kuala Lumpur. To se desilo u istočnoj Ukrajini. U raciji Boing-777 Ubijeno je 298 civila, uključujući 80 dece. Ovaj ogromno tragičan događaj bio je samo jedna od mnogih fatalnih epizoda te godine. Od 2014. godine Ukrajina je najgori evropski rat od 1945. To dolazi posle uzastopne, iz meseca u mesec, sve zabrinjavajuće vojne eskalacije Rusije na Krimu i u Donbasu.
Ruski rat počeo je okupacijom Krima od strane redovnih ruskih trupa u februaru 2014. i aneksijom poluostrva mesec dana kasnije. To je propraćeno invazijom ruskih iregularnih trupa (dobrovoljaca, plaćenika, avanturista, ekstremista itd.) u Donbas u aprilu i brutalnom eskalacijom uličnih sukoba u maju, koji su rezultirali smrću više od 40 ljudi u Odesi. U junu je oboren ukrajinski transportni avion Il-76 koji se približavao aerodromu Luhansk, svih 49 članova posade i vojnika koji su bili u akciji. U julu je oboren MH-17, a sredinom avgusta regularne ruske trupe pokrenule su veliku invaziju na istočnu Ukrajinu.
Tako smo šest meseci videli stalna pokazivanje rastuće vojne agresije Rusije u srcu Evrope. Međutim, Zapad je krotko reagovao – samo političkim deklaracijama i manjim kaznenim merama. Sektorske sankcije Evropske unije pojavile su se tek krajem jula 2014. godine kao neposredna reakcija na rusko spuštanje leta MH-17 i ubistvo desetina državljana EU – ali ne kao odgovor na ruski rat u Donbasu. U narednih više od sedam godina nisu preduzete dodatne mere.
Tek posle ruske potpune invazije na Ukrajinu 24. februara 2022. Zapad je počeo da se budi spoznajom da je Rusija revizionistička država koja nastoji da nametne sopstvenu viziju evropskog bezbednosnog poretka. Naravno, predsednik Vladimir Putin je već nagovestio svoje namere da to učini u svom govoru na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji 2007. Ipak, kada je Rusija 2014. pokrenula svoju prikrivenu agresiju na Ukrajinu, mnogi na Zapadu su i dalje verovali u međusobno nerazumevanje i da su ciljevi Rusije ograničeni.
Rat u Donbasu između 2014. i 2022. često je tumačen kao unutrašnji ukrajinski sukob koji se može rešiti u izolaciji iz šireg konteksta. Ti napori ne samo da nisu uspeli. Oni su takođe doveli do sve većeg avanturizma Moskve. Zašto je Zapadu trebalo toliko vremena da ispravi dijagnozu problema? Kako su lekcije naučene iz ovog neuspeha relevantne danas?
Nedostatak specijalizovanih znanja o ovoj zemlji
Eksplozivne tenzije između Rusije i Ukrajine, kao i mešanje Moskve u unutrašnje poslove Ukrajine od 1991. Kada su neki od njih počeli da pokrivaju sudbonosne događaje te godine, situacija na terenu je bila haotična i njeno tumačenje teško je za mnoge novopečene ukrajinske stručnjake. S druge strane, ruski narativ o regionalnoj eskalaciji u istočnoj i južnoj Ukrajini bio je jednostavan, jasan i imao je smisla za mnoge posmatrače – ne samo one sa pozadinom u Moskvi.
Došlo je do zapanjujućeg nedostatka međunarodne svesti o hibridnoj metodologiji Rusije u njenim spoljnim odnosima. Pre deceniju, malo ko je razumeo način vođenja rata u Rusiji, za koji je Ukrajina bila teren za testiranje. Pokušaji Ukrajinaca, drugih istočnih Evropljana i nekih budnijih zapadnih eksperata da objasne strategiju Rusije naišli su na skepticizam. Spoljnim posmatračima zvučali su kao preuveličana upozorenja, maničeanski argumenti, ili čak teorije zavere.
Padobranci koji su stigli u istočnu Ukrajinu 2014. godine bili su svedoci proruski protesti i slušali proruske državljane te zemlje. Oni često nisu znali kontekst događaja koji su se odvijali i nisu mogli na pravi način da procene značaj naizgled očiglednih proruskih lokalnih trendova. Neki strani posmatrači nisu ni znali kako da razlikuju stanovnike Donbasa i „političke turiste“ iz susednih ruskih regiona koji su prešli državnu granicu u potrazi za avanturom ili su autobusima prebačeni u Ukrajinu kako bi učestvovali u „Ruskom proleću“.
Nasuprot tome, proukrajinski novinari i drugi anti-separatistički lokalni glasovi u Donbasu suočili su se sa otvorenim pretnjama i fizičkim nasiljem svojih političkih protivnika, koji su često bili vođeni iz Moskve, a ponekad jednostavno imigrirali iz Rusije. Pro-ukrajinski stanovniciObično im nije bilo dozvoljeno da javno iznesu svoj stav, pa su ostali nevidljivi gostujućim novinarima. Mnogi istočni Ukrajinci koji su se opirali preuzimanju bili su zastrašeni, napadnuti, oteti, teško pretučeni ili tajno ubijeni od strane lokalnih ili ruskih ilegalnih militanata. Mnogi, ako ne i većina, bili su podsticajni, finansirani ili delegirani od strane Moskve između 2014. i 2021. godine, a sve u pripremi za eventualnu aneksiju regiona Donetsk i Luhansk u Rusiji, što je otkriveno u septembru 2022. godine.
Gledanje u Ukrajinu kroz rusku prizmu
Zapadni mediji počeli su u dovoljnoj meri da povećavaju svoje prisustvo u Ukrajini tek u decembru 2021. godine, uoči potpune invazije. Pre toga, većinu izveštavanja radili su moskovski dopisnici i novinari koji govore samo ruski jezik. Ovo je svakako promenilo optičare izveštavanja o događajima. Kako je novinar Otar Dovženko rekao radiju Liberti Ukrajinski:
„Ako živite u Rusiji i čitate ruske medije, bilo da ste Amerikanac, Nemac ili Francuz, počinjete da gledate događaje u Ukrajini, Moldaviji i Belorusiji sa donekle ruskim očima.“
The Washington Post otvorio svoj biro u Ukrajini baš u maju 2022. godine i tamo poslao bivšu dopisnicu moskovskog biroa Izabel khuršudjan. Dva meseca kasnije, i ona je uradila isto Njujork Tajms (NYT), imenovanje Endrua Krejmera, koji je živeo u Rusiji više od 15 godina i radio u Moskovskom birou, za šefa biroa NYT i pisao pristrasne članke o Ukrajini.
Primer takvog neuravnoteženog izveštavanja bio je Kramerov članak iz februara 2022. pod naslovom „Naoružani nacionalisti u Ukrajini predstavljaju pretnju izvan Rusije“ – formulacija koja se u velikoj meri poklapa sa zvaničnom ruskom propagandom u to vreme i danas. Sadržaj članka, objavljen dve nedelje pre ruske potpune invazije na „denazifikaciju“ Ukrajine, daleko je od Putinovog izvinjenja zbog napada na Ukrajinu. Međutim, Krejmer je upozorio na „desetine desničarskih i nacionalističkih grupa koje čine moćnu političku snagu u Ukrajini“. Slika koju je naslikao u tekstu iskrivljuje ukrajinski partijsko-politički pejzaž početkom 2022. godine. Preuveličavši težinu radikalne desnice u Ukrajini, sledio je liniju popularnu u medijima pod uticajem Kremlja. Možda bi slika bila drugačije naslikana (ili uopšte ne bi) da je autor prethodnih godina živeo u Kijevu, a ne u Moskvi.
Mnogi su naučili da više kritikuju ruske narative. Neki kao dopisnici časopisa Vreme Sajmon Šuster je čak priznao da je pogrešio. Međutim, pristrasnost je ostala, a na nekim mestima i dan-danas traje. Kada ljudi prvi put nauče nešto o nečemu, sećaju se svoje prvobitne interpretacije. Potrebno je vreme i trud da se oslobodimo obmanjujućih narativa i objašnjenja koja i danas može da koristi ruska propaganda.
Razlikovanje činjenica od fikcije
Bilo je mnogo nagoveštaja o direktnoj umešanosti Rusije u sumnjive događaje u Donbasu od aprila 2014, ako ne i ranije. Većina Ukrajinaca je intuitivno shvatila od prvih dana takozvanog „ustanka“ da nešto nije u redu. Smatrali su da je ovaj rat pokrenut, usmeren i finansiran od strane Rusije. S druge strane, Zapadu je bilo potrebno vreme da utvrdi, razjasni i proveri činjenice.
Oprezan pristup informacijama iz ratnih zona generalno može biti dobra praksa. Pomaže da se izbegnu novinarske greške, širenje dezinformacija i nepotrebna eskalacija. Međutim, ponekad takav oprez sprečava dopisnike i komentatore da blagovremeno izražavaju presude i tumačenja. Kakva god da je motivacija, spora reakcija Zapada na događaje u južnoj i istočnoj Ukrajini ostavila je prostora za dezinformacije, poluistine i izvinjenje narativa iz Moskve. Mnogi od njih, čak i posle njihovog opovrgavanja, nastavljaju da kruže društvenim mrežama, a delom i u tradicionalnim medijima.
Oklevanje Zapada između 2014. i 2021. o tome koju poziciju da zauzme i postupi u skladu sa tim posebno je štetan po pravnu i političku prirodu tzv. Ukrajinska strana je godinama tvrdila da ne postoje takvi nezavisni entiteti. Obe pseudo-države bile su ruski marionetski režimi od početka do kraja septembra 2022. Međutim, tek u januaru 2023. nekoliko meseci nakon što su obe „narodne republike“ već nestale, da je Evropski sud za ljudska prava (ECtHR), u svojoj odluci o delimičnoj prihvatljivosti slučaja MH-17, zvanično utvrdio istinu – naime, da je Rusija vršila de fakto kontrolu nad teritorijama „DPR“ i „LPR“ od njihovog nastanka 11. maja 2014. Tokom prethodnih skoro devet godina, priroda takozvanih istočno ukrajinskih „pobunjenika“ i njihovih „n“(a) U meri u kojoj je to dozvoljeno odredbama ove Konvencije, generalni sekretar Sjedinjenih Američkih Država i Sjedinjenih Američkih Država i Sjedinjenih Država Bila je, a ponekad i dalje je predmet kontroverzne debate na političkim, akademskim i drugim javnim forumima.
Zapadna slika ogledala Rusije
Mnogi zapadnoevropski političari vođeni su paradigmom miroljubivog rešavanja sukoba nastale iz posleratne posvećenosti da nikada više ne dozvole rat i genocid. Oni veruju da je Rusija naučila iste lekcije iz Drugog svetskog rata. A od 2014. sve očigledniji upozoravajući signali da se Moskva vodi veoma različitim vrednostima konstantno su ignorisani. Krajnji ciljevi i sveukupna strategija Rusije ostali su nejasni do 2022.
Ovaj kognitivni problem proizašao je iz neprepoznatljive fundamentalne podele ne samo između ruskog neoimperijalnog i zapadnog postkolonijalnog pogleda na svet, nego i između moskovskog međunarodnog modus operandi i zapadne posleratne strateške kulture. Ruski operativni modus operandi je fleksibilan i razvija se kroz suđenje i greške. Kremlj traži slabosti koje mogu da iskoriste i radije napadaju što je duže moguće, ispod praga koji izaziva odmazdu. Zapad je pokušao da se pozabavi krizama izazvanim postupcima Rusije na osnovu slučaja i odredi prioritete trenutne vruće tačke. To je onemogućilo adekvatno reagovanje na grandiozan plan Moskve o fleksibilnim subverzivnim aktivnostima i širu strategiju stvaranja haosa kroz brojne i različite individualne „aktivne mere“ (koncept KGB-a).
U početku, neki strani posmatrači nisu bili voljni da priznaju da je rat u Donbasu nastavak ruske aneksije Krima. Sa svakim narednim mesecom novih ruskih eskalacija i novinarskih otkrovenja, postajalo je sve jasnije da je oružana konfrontacija u istočnoj Ukrajini namerno pokrenuta i tajno podržana od strane jedne od dve strane – i to mnogo moćnija. Međutim, i dalje je postojalo naivno uverenje da je rat u Donbasu bio samo nesrećan okršaj jednako legitimnih, ali divergentnih lokalnih interesa koji se mogu rešiti zajedničkim pregovorima, diskusijama i posredovanjem.
Rusija manipuliše okvirom za rešavanje sukoba
Koristeći taktiku poznatu kao „refleksivna kontrola“ ili „kontrola eskalacije“, ruski lideri su koristili instrumentalnu agresiju preko marioneta da nametnu svoju volju Ukrajini. Agresivno ponašanje bilo je proterano zamišljenom deeskalacijom i izmišljenim ustupcima kako bi se obmanuli zapadni političari i diplomate i održala nada da mirno rešenje ostaje moguće. Na primer, na Putinov zahtev, gornji dom ruskog parlamenta, Savet Federacije, ukinuo je u junu 2014. dozvolu koju je prethodno dao predsedniku da koristi ruske trupe u Ukrajini u martu 2014. To je navodno učinjeno da bi se podržalo mirno rešenje sukoba kroz pregovore.
Međutim, redovne trupe su nastavile da se tajno razmeštaju i ušle su u Ukrajinu velikih razmera sredinom avgusta 2014. Prvobitno proklamovani projekat „Novorossiya“ – to jest namera Moskve da otme ceo jugoistočni deo Ukrajine od Kijevove kontrole – ukinut je u oktobru 2014. Mnogi su ovo videli kao gest deeskalacije, ali u stvarnosti je to bilo samo taktičko povlačenje Moskve. U novom pokušaju, projekat Novorosije oživeo je osam godina kasnije u vezi sa „specijalnom vojnom operacijom“ i sada se sprovodi neskrivenim raspoređivanjem ruskih redovnih snaga.
Priprema se učešće Rusije u pregovorima o zaključivanju fiktivnih sporazuma sa neprijateljem i praćeno je namernom eskalacijom. Ovo služi da se izvrši maksimalan pritisak na pregovaračkog partnera. U leto 2014. i zimu 2014/15, Sporazumima iz Minska prethodili su veliki uplivi regularnog ruskog trupa u Ukrajinu i napadi na ukrajinske trupe, ponekad grubo kršenje sporazuma sa Kijevom.
Tokom razgovora Moskva je potvrdila kontinuiranu spremnost za agresiju i eskalaciju dominacije. Aktivno je rasporedila svoje redovne trupe pre, tokom, i posle razgovora – do 2022. godine, uglavnom nekažnjeno. Istovremeno, Rusija je zadržala iluziju još uvek mogućeg mirnog rešenja kroz svoje puno učešće u normandijskom formatu, Trilateralnoj kontakt grupi („Minsk proces“) i dve specijalne posmatračke misije OEBS-a.
Takva izmerena agresija nije bila znak umerenosti, ali je bila usmerena na postizanje ruskih ciljeva bez (što je duže moguće) overt i masivne ruske vojne intervencije koja bi mogla da izazove osvetničke mere. Naizgled pomirljivi koraci Moskve i taktika odugovlačenja uspeli su da obmanu mnoge zapadne posmatrače. Cik-cak Kremlja dao je diplomatama i posmatračima veliki razlog da tvrde da je mirno rešavanje sukoba još uvek moguće. U međuvremenu, Rusija je konsolidovala svoju kontrolu nad okupiranim teritorijamaI pripremala je svoje sledeće korake.
Zakljuиke
Tek posle 24. februara 2022. godine, Zapad se probudio do dodira stvarnosti, preduzeo odlučne akcije i uveo značajne ekonomske sankcije Rusiji. Ubrzo potom, zapadne zemlje su takođe počele da podržavaju Ukrajinu teškim naoružanjem. Osnova za to već je postojala 2014. godine, kada su ukrajinske teritorije zaplenile i anektizovale ruske redovne i neregularne trupe. Međutim, Zapad se oslanjao na pristup upravljanja eskalacijom koji je pomešao ograničenu upotrebu sile od strane Rusije znacima umerenosti. Kao rezultat toga, konflikt je samo eskalirao.
Samoobmana Zapada se nastavlja i posle početka potpune invazije. Suđenje u Holandiji četvorici militanata – trojici ruskih državljana i jednom ukrajinskom državljaninu – koji su učestvovali u ruskoj operaciji u Donbasu pre deset godina, što je dovelo do oborenja aviona MH-17 17. jul 2014. bio je dvosmislen postupak. Holandski istražitelji, tužioci i sud uradili su odličan posao utvrđivanja osnovnih detalja ovog masovnog zločina. Međutim, sud je čudno greškom snosio odgovornost na trojicu paravojnih militanata, a ne na rusku vojsku i državu.
Sud je proglasio trojicu militanata „DPR“ krivim i zato se „optuženi ne može smatrati delom oružanih snaga Ruske Federacije“. On je takođe priznao da je „upotreba sistema protivvazdušne odbrane Buk (…) zahteva visoko obučenu posadu. Pored toga, to oružje ne može da se koristi slučajno.“ Međutim, sud je saopštio da „smatra da je pravno i ubedljivo dokazano da je Girkin imao priliku da donese odluku o raspoređivanju i korišćenju sistema protivvazdušne odbrane Buk-Telar“.
Ovo je bio čudan zaključak, pošto ni Girkin ni drugi paravojni borci nisu mogli da daju naređenja običnim ruskim vojnicima koji deluju u sistemu Buk. Odgovornost za masovni zločin ubistva 298 civila na brodu MH17 leži na oficirima i generalima ruskih oružanih snaga, kao i njihovom vrhovnom komandantu Vladimiru Putinu. Manji ruski ili ukrajinski neregularni avanturisti koji su bili prisutni na mestu nesreće samo su pomogli ruskim vojnicima da se kreću kroz istočnu Ukrajinu.
Danas je važno pažljivo proučavati i izuzeti pouke iz iskustva rata u Donbasu 2014-2021. Ruska pravila igre ostaju nepromenjena. Moskva nastavlja da konstruiše i pojačava lažne istorijske narative. Ona iskorišćava društvene tenzije i političku mekoću u ciljnim zemljama, sprovodi horizontalnu eskalaciju i pokušava da spreči odlučnu reakciju.
Kao rezultat toga, ruski i proruski portparoli glasno su pozvali na diplomatsko rešenje problema. Istovremeno, Moskva svakodnevno nastavlja okupaciju Ukrajine, čiji bi jednostavan prekid zaustavio rat. Zapad i drugi strani posmatrači ne bi trebalo ponovo da budu prevareni ili da vide diplomatska i vojna kretanja kao nepovezana. Oni ne smeju ponovo da upadnu u zamku takozvane „ukrajinske krize“, koja se može ublažiti posredovanjem u sukobu. Umesto toga, rat bi konačno trebalo posmatrati kao problem Rusije i rešiti na taj način.
Prevedeno sa poljskog
Tekst je objavljen u sklopu projekta saradnje između nas i poljskog časopisa Nowa Europa Wschodnia.
Originalni naslov članka: Zachód źle zrozumiał Moskwę
