U ukrajinskom segmentu društvenih mreža trenutno se vode prilično žestoke rasprave oko intervjua takozvanog „istaknutog ukrajinskog filozofa“ i „javnog intelektualca“ Andrija Baumeistera. Koji je s poštovanjem predstavljen određenim resursima čak i kao „predstavnik javnog zaokreta u filozofiji“. Baumeister je dao intervju ruskoj pozicionoj emigrantskoj publikaciji Meduza. A sama teza sagovornika, stavljena u naslov, izgleda više nego provokativno: „Ukrajinski filozof Andrij Baumeister siguran je da se tokom rata njegova zemlja pretvorila u totalitarnu državu.“
Zaista, takav naslov nije mogao ostaviti ravnodušnim ni pristalice ni neprijatelje Ukrajine. Interesantno je znati šta je filozof mislio, kako on potkrepljuje svoju izjavu. Dakle, u njegovom dubokom uverenju, nije slobodna demokratska Ukrajina ta koja se suprotstavlja totalitarnoj fašističkoj Rusiji, koja traži osvetu, već dve totalitarne države koje su u ratu. Da citiram:
„Krajem 2022. godine rekao sam da ako ovaj rat započnemo kao sloboda protiv tiranije, demokratija protiv totalitarnog režima, danas se bore dva totalitarna sistema: mali totalitarni sistem i veliki totalitarni sistem. Samo mali totalitarni sistem – sa elementima haosa, zaporožske omladine, pomešan sa mahnovizmom – nepredvidiv i haotičan. A drugi je vertikalni, glupi, kruti, birokratski, podseća na Sovjetski Savez, ali na drugom nivou.“
Shvatio? Pa, čini se da je sve jasno sa Rusijom, postoji glupa, kruta vertikala sa Putinom na vrhu. Ali sa Baumeisterovim opisom „ukrajinskog totalitarizma“ teško je osloboditi se kognitivne disonance. Kako ovaj totalitarni sistem može da predvidi mahnovizam, zaporožsku omladinu, nepredvidivost i haos? Ili to nije totalitarizam, ili ne znamo nešto o tome što gospodin Filozof zna. Ili možda uopšte nije filozof. U suštini, a ne po diplomi i prethodno držao pozicije i na čelu odeljenja.
Dakle, moguće je raspravljati o pitanju prikladnosti ili neprikladnosti ograničavanja određenih demokratskih sloboda u uslovima rata, izvesnog blokiranja vazduha opozicije i ograničavanja emitovanja „nezgodnih“ TV kanala. Ali tvrditi da je totalitarizam vladao u Ukrajini je potpuni apsurd. Ni ukrajinsko društvo ni zapadni saveznici, od čije pomoći zaista zavisi opstanak naše države, to ne bi dozvolili.
Još više sumnjivo da je Andrej Baumeister istinski pristalica ljubavi prema mudrosti izazvano je njegovim objašnjenjem zašto smatra da Ukrajina nije manje nesposobna za pregovore od Rusije. Ovde je opet neophodan citat:
„Naravno, potpuna invazija na Ukrajinu 2022. godine je čin koji je prerušen u laž. Rusko ministarstvo spoljnih poslova emitovalo je celom svetu tezu da Rusija neće napasti. U tom smislu, Putin je lagao, a ovo je lažljiv sistem.
S druge strane, Ukrajina je više puta prekršila svoja obećanja. U februaru 2014. godine postojao je sporazum (tadašnjeg predsednika Viktora Janukoviča) sa liderima Majdana i evropskim ambasadorima. Radilo se o prevremenim izborima ukrajinskog predsednika, a ovde bi, najverovatnije, (da su se ti izbori održali), Janukovič izgubio i onda bi zemlja ušla u drugačiji (politički) režim.
„Sporazumi iz Minska“ su priznati od strane međunarodnih institucija – predstavnici Francuske i Nemačke pratili su pregovore. (Ali) do kraja 2021. i početka 2022. godine, Ukrajina je postepeno javno odbijala da se pridržava ovih sporazuma.
Konačno, Istanbulski dokumenti, koje je nedavno objavio Njujork tajms, kažu da je (u proleće 2022. godine) sve išlo na određene sporazume, a oni koji ih čitaju vide da su oni bili prilično kompromis za obe strane.
Reći da se Putinu ne može verovati je, naravno, tačno. Ali, s druge strane, možemo li mi Ukrajinci verovati? Da li mi, kao država Ukrajina, uvek držimo svoja obećanja i međunarodne ugovore?“
Pa, hajde da pokušamo da razumemo šta je ovaj javni intelektualac rekao, analizirajući sve u redu. Dakle, zaista, 21. februara 2014. godine, Viktor Janukovič kao tadašnji predsednik i Vitalij Kličko (stranka UDAR), Arsenij Jacenjuk (Batkivščina) i Oleh Tiahnibok (Sloboda) kao predstavnici opozicije potpisali su „Sporazum o rešavanju političke krize“. Zaista, pretpostavlja se da će Janukovič ostati na funkciji do prevremenih predsedničkih izbora, koji su trebalo da se održe najkasnije do decembra 2014. godine.
I zanimljivo je da su svi potpisnici imali čvrstu nameru da se pridržavaju ovog sporazuma, pripreme se za izbore i odrede politički najjače u fer borbi. Ali dogodilo se nepredviđeno: Janukovič je neočekivano pobegao u Rusiju, uzimajući većinu bogatstva ukradenog iz Ukrajine. I to predstavljaju samo propagandni mediji Kremljai epizoda moderne ukrajinske istorije kao oružani državni udar, ilustrujući poruku slikama juriša na predsedničku rezidenciju u Bankovoj ulici, zapravo datiranu 1. decembra 2013. godine. A činjenica da gospodin Baumeister sada prepričava lažnu propagandu Kremlja sugeriše neka nelaskava razmišljanja, bilo o njegovim intelektualnim sposobnostima ili o njegovoj nezavisnosti u političkim sudovima.
A posebno ako uzmemo u obzir činjenicu da su sledeći „argumenti“ u vezi sa nesposobnošću Ukrajine da pregovara predstavljeni prema obrascima Moskve. Štaviše, upravo te argumente Putin stalno koristi da opravda invaziju na Ukrajinu. Da li se sećate njegovog čuvenog „ako ti se sviđa, ako ti se ne sviđa, strpi se sa mnom, lepotice moja“? Stalno je optuživao Ukrajinu i Petra Porošenka i Volodimira Zelenskog da je to Kijev koji ignoriše sprovođenje sporazuma. Iako je ovo potpuna glupost. Na kraju krajeva, „Minski sporazumi“ predviđali, pre svega, implementaciju bezbednosnih tačaka koje su poverene Rusiji. I pre svega, povlačenje svih ruskih trupa bez izuzetka sa okupiranih teritorija Donbasa. Tek tada je bilo moguće, barem teoretski, govoriti o ispunjenju političkih tačaka koje su poverene Ukrajini.
I uopšte, „sporazumi iz Minska“ su zapravo postali nevažeći nekoliko dana nakon što su potpisani, kada su regularne ruske trupe prerušene u „milicije Donbasa“, „rudari i vozači traktora“ – kako ih je Putin nazvao – pokrenule veliku ofanzivu na Debalceve. Dakle, sporazumi su grubo prekršeni, tako da njihovo dalje postojanje nije imalo nikakvog smisla.
I poslednji „argument“ je o pregovorima u Istanbulu. Pa, dve i po godine nakon njihovog završetka, bilo je jasno da nisu postignuti nikakvi pravi sporazumi. A to nije moglo biti. Strane su se pridržavale antagonističkih stavova o veličini ukrajinske vojske, broju različitih vrsta oružja, o suverenom pravu Ukrajine da rešava unutrašnja pitanja u oblasti kulture, jezika, nacionalne politike itd. U to vreme, određena diskusija i eventualni kompromis bili su mogući samo u vezi sa neutralnim statusom Ukrajine. Pa čak ni tada to nije činjenica. Ali glavno pitanje – teritorijalno – nekako je završilo van igre. A bez njegovog rešenja ne bi moglo biti primirja, a kamoli punopravnog mira. A Rusija, po pitanju okupiranih teritorija, posebno „kopnenog koridora“ do Krima, nije pokazala ni trunku želje za kompromisom.
Dakle, sva ova curenja „sirovih“ istanbulskih dokumenata koje je organizovao Kremlj imala su samo jedan cilj – da uzburkaju ukrajinsko društvo i sruše želju zapadnih društava da pomognu Ukrajini.
Ali vratimo se našem majstoru filozofu. Nekako je uspeo da izađe iz ratom razorene Ukrajine na početku neprijateljstava. Kako je uspeo da to uradi, jer čovek ima samo 54 godine, to jest, on je u potpunosti podložan mobilizaciji, i stoga ne bi imao pravo da pređe granicu? Ali ostavimo to na njegovoj savesti. Mnogo je gore što se Baumeister još uvek sluša u zapadnim naučnim krugovima i njegove izuzetno štetne teze o Ukrajini i rusko-ukrajinskom ratu doživljavaju se zdravo za gotovo. I on je takođe zaista angažovan u relativizaciji krivice Rusije i diktatora Putina, koji je oslobodio najkrvaviji masakr u Evropi od kraja Drugog svetskog rata. A prema Baumeisterovoj logici, dve totalitarne zemlje su u ratu, pa zašto ih onda sažaljevati?
Viktor Janukovič
