„Rusija može da iskoristi svoje kontakte u evropskim krajnje desničarskim krugovima da počini dela sabotaže i sabotaže“, rekao je dr Kasper Renkavek iz Međunarodnog centra za borbu protiv terorizma u intervjuu za Nowa Europa Wschodnia.
Kako Rusija koristi krajnje desničarske organizacije u Evropi?
Pre više od 10 godina, nakon javnih protesta izazvanih Putinovim povratkom na vlast, ruska vlada je odlučila da su liberali njihov glavni unutrašnji neprijatelj i da zato treba da budu napadnuti u inostranstvu. Ovaj savez mišljenja, savesti i sličnog pogleda na svet neformalno je formiran od devedesetih godina između Rusije i krajnje desničarskih antisumskih stranaka. Ovaj proces je dugo i vrlo često uključivao privatna lica, kao što su Aleksandar Dugin ili Vladimir Žirinovski, a ne ruska država. Kremlj je tek kasnije odlučio da uključi sve resurse u ovaj proces na raznim nivoima, jer je to video kao priliku da ostvari sopstvene ciljeve. Tako smo dobili politiиki rat koji su Rusi oslobodili protiv Zapada. Oni su pre više od decenije odlučili da će koristiti krajnje desničarske krugove za podsticanje društvenog i političkog uređenja.
– Zašto je izabrana krajnje desnica? Da li je ovo jedino takvo okruženje, ili se ovaj problem odnosi i na krajnje levo?
Do 1989. Za SSSR, to je bila prirodna unija. Sada se Rusija kladi na krajnje desnicu, jer pruža najveće političke i socijalne beneficije. Desničarski radikalizam je sada na uzlaznoj putanji u Evropi. Holandski politikolog Kas Mudde veruje da danas prisustvujemo još jednom talasu krajnje desnice. Do skoro je bila marginalna, ali sada je u apsolutnom mejnstrimu, a to je i razlog zašto su Rusi zainteresovani za ovu temu.
Krajnje desnica mrzi Evropu kako jeste i spremna je da se udruži sa bilo kim kako bi je politički destabilizovala i promenila. Ovde rusi dolaze, i mogu da budu vredan saveznik. Mora se jasno razumeti da krajnje desnica nije sredina koja se ujutru budi i moli Vladimiru Putinu. Međutim, Rusija i krajnje desnica imaju neke zajedničke interese. Trenutno krajnje desnica dobija 20-30 odsto na izborima u različitim evropskim zemljama, formira i formira vlade, dok se krajnje levica povlači i ne može da računa na značajnu podršku, tako da nisu toliko atraktivni za Kremlj.
Zašto je krajnje desnica u porastu?
Najpopularnija teza koja objašnjava ovaj fenomen je da mejnstrim stranke ne slušaju šta građani misle, osećaju i govore. Oni ne dele svoje probleme i nedaće, a kao rezultat toga, populisti oduzmu glasove vodećim strankama, uključujući desnog centra i hrišćanske demokrate.
Mislim da još jedna stvar vredi napomenuti. Krajnje desnica mrzi Evropu kakva jeste, oni je vide kao neku vrstu fasade, odvojene od stvarnosti, koju nameću globalne elite. Umesto toga, oni bi voleli da evropske zajednice budu u iskrivljenom razumevanju Evrope domovina. Njihov evropski patriotizam se manifestuje u činjenici da će svako moći da bude Evropljanin koji želi da bude kod kuće, a istovremeno ćemo svi biti zajedno i niko nikome neće nametati svoju viziju.
Kada govorimo o podršci krajnje desnici, takođe bih ukazao da nismo analizirali političke krize koje su se do sada dešavale. Počelo je ratovima na Balkanu devedesetih godina, a efekti toga su još uvek vidljivi i opipljivi. Ni NATO, ni EU, ni Zapad u celini nisu radili na ovoj krizi. Slična situacija razvila se i sa globalnim ratom protiv terorizma. Šta smo uradili? Protiv koga? Zaљto? Kakav je efekat imao i da li je uopšte bio neophodan? Niko nije odgovarao na ova pitanja. Još gora je intervencija u Iraku 2003. i povlačenje trupa iz Avganistana 2021. godine. U međuvremenu, još uvek imamo ekonomsku krizu iz 2008, koja je dovela svetsku ekonomiju na ivicu. Danas verujemo da je to bio prirodan događaj i sve što je trebalo da uradimo je da dodamo nešto novca. Ali posledice toga se još uvek osećaju. Na kraju svega, niko nije ni uhapšen zbog ovih ogromnih gubitaka za svetsku ekonomiju. Drugi primer je migraciona kriza iz 2015. godine, samo što sada EU glasa za migracioni paket, a zemlje već najavljuju veto. Dodajte tome COVID-19, rusku invaziju na Ukrajinu ili izraelski rat u Gazi. I ovde krajnje desnica interveniše svojim narativom da su elite licemeri koji obmanjuju obične ljude. Nameću im određene odluke i očekuju da ih ljudi prihvate sa osmehom. Krajnje desnica tvrdi suprotno i pokušava da ubedi društvo da će bolje vladati. Oni tvrde da se svet onih koji su na vlasti već toliko udaljio od stvarnosti da ga treba vratiti na zemlju. Potrebno je samo podleći određenim političkim impulsima, često i nacionalnimalistična, ksenofobična, homofobična ili rasistička. Ove stranke kažu: znamo kako se osećate, osećamo se isto, i pričamo o tome kada drugi ćute. Oni pokušavaju da se pokažu otvorenim za ideje i projekte o kojima se drugi plaše da govore.
Kako su klasifikovane krajnje desničarske stranke?
– Postoji klasifikacija koju je predložio gore pomenuti Cas Mudde. On smatra da je krajnje desnica podeljena na ekstremističku i radikalnu. Ekstremisti pribegavaju nedeljenskom sredstvu i često koriste nasilje, kao što su skinhedsi, paravojne organizacije ili aktivističke ulične borbene grupe.
Radikalna desnica su de fakto političke stranke koje učestvuju u političkom procesu i prihvataju rezultate izbora. Međutim, postoje strahovi da će, ako pobede na izborima, to biti isto kao i sa Muslimanskim bratstvom u Egiptu, koji je rekao da je jedna osoba jedan glas, ali samo jednom, jer posle njihove pobede izbori više neće biti održani. Poznavajući istoriju krajnje desnice, bojim se da će se, ako neka od ovih stranaka pobedi na izborima, to biti poslednji pravi izbori, i da će se svi sledeći izbori, ako se uopšte i odigraju, pretvoriti u farsu.
Radikalna desnica danas se najčešće povezuje sa Marine Le Pen u Francuskoj, Slobodarske partije Austrije ili raznim strankama u Italiji.
– Kako izgleda podrška Rusije takvim grupama?
– Govorimo i o direktnoj i o indirektnoj podršci. Ovde imamo regrutaciju, regrutaciju, transfer novca, itd.
Takođe vredi napomenuti da u Rusiji ima mnogo kustosa: privatnih i javnih. Neki od njih sarađuju jedni sa drugima, neki se mrze i međusobno se svađaju. Kao rezultat toga, postoji situacija u kojoj podrška krajnje desnici ima mnogo lica i deluje na različitim nivoima. To se može desiti preko vlade, lokalnih vlasti, različitih tipova političkih pokreta i organizacija ili preko udruženja navijača određene teme. Glavni primer ovde je Ruski carski pokret, koji je nevladina organizacija, i ruska vlada se zvanično distancira od njih. Oni traže slične organizacije na Zapadu, otvorene i spremne za saradnju. Slično tome, kultura ili ekonomija mogu da se koriste za saradnju. To se može uraditi, na primer, preko MMA kluba.
Međutim, nije sve tako dobro koordinisano kao što neki ljudi misle. Istina, poslednjih godina došlo je do poboljšanja koordinacije ove aktivnosti na nivou pojedinačnih zemalja, ali to se i dalje radi, kako piše Mao: neka cveta na stotine cvetova, pa ćemo videti šta će se roditi od njih. Naravno, najveći dobitak na koji Rusi računaju je uticaj na političke procese promovisanjem određene političke stranke na izborima na nacionalnom, evropskom ili regionalnom nivou.
Rusi, naravno, nastoje i da što više polarizuju društvo. Ako ne mogu nekoga direktno da uskedne da radi sa nama, pokušavaju da destabilizuju političku i društvenu scenu što je više moguće kako bi to bilo nefunkcionalno. Upečatljiv primer toga je pokušaj ubistva premijera Slovačke. Ne verujem ni u kakve teorije o lažnoj zastavi ili u rusku zaveru, ali Moskva će svakako iskoristiti ovu situaciju da destabilizuje slovačku političku scenu i društvo u ovoj zemlji. Međusobne optužbe su prirodno gorivo za Rusiju, ne samo u Slovačkoj, već i u drugim evropskim zemljama.
– Kakve sličnosti i razlike vidite u zemljama koje ste analizirali, gde Rusija podržava krajnje desničarske organizacije?
„Zajedno sa našim timom istražili smo 10 zemalja u kojima su takve veze očigledne. Mogu da kažem da su nas mnoge stvari iznenadile. Na primer, u Švedskoj imamo švedske demokrate, jednu od stranaka bez kojih aktuelna vlada ne bi imala većinu. Rusija se više puta pomerala kroz listu kontakata stranke. Čini se da je Rusiji teško da prodre u Švedsku, jer Šveđani već vekovima tradicionalno imaju negativan stav prema Rusiji. Međutim, u ovom slučaju, otkrili smo širok spektar kontakata i saradnji. A u isto vreme, u Švedskoj, imamo čudan primer Nordijskog pokreta otpora, desničarske ekstremističke organizacije koju Rusi žele da podmite da bi se okrenuli od antiruskih do proruskih. Postoje trzavice unutar organizacije, ispostavilo se da je vrh organizacije proruski, a dno proruski.
U Francuskoj postoji Žoel Sambois, koji je jedan od pionira ruskih dezinformacija u zemlji. Drugi primer je pokušaj državnog udara krajnje desnice. Ovde je najpopularniji nemački princ Hajnrih XIII Reuss. U Italiji, krajnje desnica nije povezana sa Rusijom antiamerikanizmom ili antievropizmom, već mržnjom prema LGBT+ ljudima. U Austriji, stranka koja će verovatno pobediti na izborima, Slobodarska partija Austrije, takođe ima zanimljivu „poslovnu“ istoriju sa Rusijom, što je dovelo do pada jednog od lidera grupe. Ovde zaista ima mnogo zanimljivih primera i iznenađenja.
– Kako je potpuna ruska invazija na Ukrajinu uticala na saradnju Rusije i ekstremističkih organizacija?
Naravno, te organizacije nisu odjednom postale proukrajinske, proameričke i pro-NATO. Ne primećujemo takve preokrete i preokrete. Kretanje ljudi i novca između Rusije i tih organizacija sada je ozbiljno otežano, ali postoje načini da se zaobiđu te barijere, a Turska ili Srbija se za to koriste. Nasuprot tome, poseta Crvenom trgu i odavanje počasti Putinu sada je mnogo teže stigmatizovana nego ranije.
Međutim, čini se da neki menjaju svoju retoriku, a Marine Le Pen je, na primer, počela da zaovlada pro-ukrajinskim stavom. Da li je ovo pravi pomak ili samo PR štos?
– Po mom mišljenju, Rusija će uvek biti veći prijatelj krugovima oko Marine Le Pen nego Brisel i Vašington. Međutim, Le Pen se ne bori za 10 odsto biračkog tela, već za francusko predsedništvo, a ankete pokazuju kako Francuzi doživljavaju ruski rat u Ukrajini, a tu verovatno dolazi i promena. Fotografije i video snimci na kojima se vidi rusko nasilje nad civilima u Ukrajini takođe rade svoj posao i primoravaju političare da reaguju jer birači očekuju da preduzmu odlučnu akciju. To je slučaj i sa švedskim demokratama, koje su možda želele da budu proruske, ali su shvatile da je javnost antiruska, pa su bile primorane da se prilagode svojim biračima. Imam utisak da se posle 2022. godine ovaj zamah intenzivirao, ali ne verujem u iskrenost ove promene. S druge strane, treba se nadati da će se možda posle nekog vremena održati prava i iskrena reorijentacija, a sada smo tek na početku ovog puta i ne znamo u kom pravcu će sve ići. Zato mislim da je to prilično pragmatična utakmica za javnost. Ako Le Pen želi da pobedi Makrona, potrebno joj je desničarsko biračko telo, kao i levičarsko biračko telo koje može da se umori od njegovog načina vladanja.
– Specijalne službe zapadnih zemalja izveštavaju o mogućnosti sabotažnih aktivnosti od strane Rusije. Po vašem mišljenju, da li ove krajnje desničarske grupe mogu da se koriste za takve operacije?
Posle 2014. godine, Rusija je verovala da te grupe treba da se koriste za širenje dezinformacija, produbljivanje polarizacije i rasplamsavanje političke scene. Međutim, imam utisak da već neko vreme vidimo promenu retorike i načina na koji se sprovode naređenja. Idealno okruženje bili su ljudi koji su, posle 2014. godine, otišli da se bore na strani Rusije u Donbasu. Po povratku u Evropu počeli su da deluju kao dezinformeri, što im je posebno bilo uspešno u zemljama kao što su Francuska, Italija i Slovačka. U Poljskoj je ovaj fenomen bio nevidljiv, jer su se ljudi koji su odlučili da postanu „separatisti“ mogli izbrojati na prste jedne ruke. Ali već u Češkoj Republici, takvi ljudi su bili zatvoreni. Mislim da u ovoj grupi ima ljudi koji mogu da presele iz uloge dezinformatora u ulogu sabotera i sabotera. Ali želeo bih da naglasim da treba da se udaljimo od gledanja na terorizam i političko nasilje kao na nešto što dolazi od dna nagore. Države takođe rade ovo i važno je biti svestan toga.
Kako da se suprotstavimo podršci Rusije krajnje desničarskim grupama?
– Pre svega, treba da se vratimo u 2014. godinu i vidimo ko je otišao u Donbas, ko ih je tamo poslao, ko ih je upecao na „ruski svet“. Možda ćemo tada saznati da postoje i ljudi iz dijaspore, evroazijskih krugova ili drugih alternativnih političkih projekata koji kombinuju krajnje levice i desnice. Problem je što su se neki ljudi koji su se borili u Donbasu vratili u Evropu i ovde su trajno. Ko su oni? Šta sada rade? Bilo bi dobro da počnete sa odgovorima na ova pitanja. Počeo bih i ispitivanjem mreža koje su se pojavile oko 2014. godine i koje je Rusija podržala u zemljama kao što su Srbija, Gruzija i druge zemlje kandidati za Evropsku uniju. Pretvaramo se da to nije problem, da moramo da nastavimo da radimo sa njima bez obzira na sve.
– Čini se da je Srbija od posebnog značaja u ovom postupku?
Srbija je najveća od zemalja kandidata, ali u ovom trenutku se čini da je udaljenija od Evropske unije nego blizu nje. Pan-slovenski pokret se aktivno razvija tamo. Veći deo proruske saradnje odvija se preko međuvladinih kanala. Istovremeno, postoji jedinstveni politički danse macabre. S jedne strane, vlada u Beogradu i srpski nacionalisti koji su van ove vlasti. S druge strane, tu je vlada u Moskvi i ruski nacionalisti, koji su takođe van Putinovog režima. Bizarna igra se u ovom kvadrantu. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić poručuje EU da je proevropski i moskovski da je proruski. Sarađuje sa Rusima, izručuje ruske liberalne opozicionce koji su na tlu Srbije. Rusima se sviđa, ali u isto vreme, s vremena na vremeAko ne uradi baš ono što Moskva želi, ima i drugih srpskih nacionalista koji su još bliži Rusiji od on.
To su, na primer, paravojni pokret Narodna patrola (Narodna garda), koji se pozicionira kao još panslovenskije od vlade i apeluje na Rusiju, rekavši da moskva treba više da disciplinuje Vučićevu vladu kako ne bi plutala na proevropskoj teritoriji. Rusi su lukavi, ne rade to zvanično, već šalju svoje nacionaliste srpskim nacionalistima i preko njih pokušavaju da utiču na predsednika Srbije kako ne bi otišao predaleko u pravcu Evropske unije. Predsednik Vučić, s druge strane, manipuliše krajnje desnicom, koristeći je u svojim odnosima sa Zapadom. On ukazuje na njih, tvrdeći da ako ne on, onda će zemlju voditi ljudi poput njih.
Ako državne službe nadgledaju desničarske radikalne krugove zbog svojih veza sa Rusijom, one bi ipak mogle da se suoče sa optužbama za političku represiju.
„Ne možemo da kažemo da se krajnje desničarske organizacije bave politikom, tako da je praćenje njihovih aktivnosti takođe deo politike. Ne radi se o politici, već o nasilju, a u slučaju organizacija o kojima govorimo, veza između politike i nasilja je veoma bliska. Naravno, svaka akcija protiv desničarske radikalne organizacije izazvaće optužbe za represiju, ovaj problem, posebno, Nemačka se suočava sa praćenjem aktivnosti Alternative za Nemačku, jer je politička stranka. Ali moj odgovor je nedvosmislen. Takve stranke i organizacije treba pažljivo pratiti.
Samo moramo da shvatimo da ako branimo evropski projekat u sadašnjem formatu, imamo posla ne samo sa političkim protivnikom, jer ovaj protivnik želi da pritisne dugme „reset“ i uništi ovaj projekat.
Prevedeno sa poljskog
Tekst je objavljen u sklopu projekta saradnje između nas i poljskog časopisa Nowa Europa Wschodnia.
Originalni naslov članka: Rosja wykorzystuje prawicowe organizacje
