8. jula dogodio se jedan od najgnusnijih ruskih terorističkih napada na Ukrajinu. Na udaru je bila Dečija bolnica Okhmatdyt u Kijevu. Ukupno je više desetina Ukrajinaca poginulo tokom još jednog ruskog raketnog napada. Međutim, reakcija sveta na ovaj stravičan događaj i krvavi snimak iz ukrajinske prestonice bio je prilično suzdržan i ponekad čak i ravnodušan.
Da, čuli smo tradicionalne reči osude od strane brojnih zapadnih lidera. Ambasadori Sjedinjenih Država i Evropske unije izrazili su ogorčenje zbog terorističkog napada Rusa. Diplomate iz 33 zemlje posetile su Okhmatdyt kako bi svojim očima videle još jedan zločin ruske vojske. Međunarodne organizacije kao što su UN i PSSE osudile su ruski napad na protokolarni način. Bilo je uobičajenih izjava da Rusija mora da odgovara i da su takve metode ratovanja neprihvatljive. Izjave ambasadora propraćene su komentarima brojnih vodećih političara u Evropi i Americi. Ali generalno, nismo čuli ništa novo. Sve su to već bile uobičajene tipične izjave koje ne prevazilaze obim „zapadne brige“.
Generalno gledano, čini se da tragični događaji u Ukrajini nisu postali glavna tema u svetskim medijima. Zapadni mediji su o rezultatima izbora u Francuskoj govorili više nego o novim ruskim ratnim zločinima protiv Ukrajine. Reakcija javnosti takođe je bila spora. Sve to stvara upečatljiv kontrast reakciji na genocid koji su počinili Rusi u Buhi u proleće 2022. Onda se čini da je svet utrnuo nakon što je saznao užasnu istinu o moskovskoj hordi. Ali љok je skoro nestao. Sada nismo videli masovne proteste ispred ruskih ambasada. Izgleda da je cela planeta već naviknuta na ruski teror u Ukrajini. I on to doživljava kao nešto zdravo za gotovo i obično. Još uvek ima dovoljno reči saosećanja i osude. Obećanja, takođe. Ali ne zbog pravog i neposrednog kažnjavanja agresora.
Izjava koordinatora američkog Saveta za nacionalnu bezbednost za strateške komunikacije Džona Kirbija je indikativna. „SAD ne menjaju svoj stav. Ukrajina može da nastavi da koristi američko oružje za napade u blizini granice sa Rusijom“, rekao je Kirbi na brifingu 8. jula. Američki zvaničnik je jasno stavio do znanja da uništavanje Okhmatdyta neće uticati na zabranu Pentagona da napadne američko oružje duboko na teritoriju Rusije. Međutim, Sjedinjene Države su obećale da će još jednom poslati „snažan signal“ Putinu. „Ne mogu dovoljno da naglasim da je ovo neka vrsta poruke. Ali kao što rekoh, ono što ćete videti tokom ove nedelje je veoma jak skup signala i poruka gospodinu Putinu da ne može da čeka NATO, ne može da čeka SAD. Nastavićemo da podržavamo Ukrajinu“, dodao je Kirbi.
„Slanje moćnih signala i poruka“ ruskom diktatoru postala je omiljena tema Zapada, koji je dugo bio zaglavljen između želje da se Rusiji ne dozvoli da istovremeno pobeđuje i gubi. Ovo zahteva mnogo talenta i verbalne ravnoteže. Možete, naravno, da izjavite celom svetu da je „ja taj koji je zaustavio Putina“, kako je nedavno rekao američki predsednik Džo Bajden u jednom intervjuu. Ali u stvarnom životu nema znakova da je lider Kremlja zaustavljen. Naprotiv, Putin izgleda prilično arogantno i demonstrativno se razmeće svojom nekažnjivošću i krvoprolićem. Verovatno još uvek ne zna da je „već zaustavljen“.
Što se tiče ostatka sveta van Zapada, on zapravo nije reagovao na ruski zločin. Globalni Jug ima svoj ћivot. A za njega je ruska agresija na Ukrajinu nešto daleko, ravnodušno i neshvatljivo. Nije ni čudo što nismo čuli nikakve oštre izjave lidera Brazila, Kine, Indije, Južne Afrike, Indonezije, Meksika, Saudijske Arabije i drugih vodećih sila ovog ogromnog regiona.
Dok se Rusija spremala da izvedi svoj sledeći raketni napad na Ukrajinu, Sji Đinping se sastao sa mađarskim premijerom Viktorom Orbanom i govorio o miru u Ukrajini. Naravno, nije bilo reči o osudi ruske agresije, kažnjavanju političke elite Kremlja, povratku ukrajinskih okupiranih teritorija i plaćanju odštete od strane agresora. Umesto toga, napravljene su apstraktne formulacije o sprečavanju širenja rata, eskalaciji neprijateljstava i provokacija. Izgleda da je Xijev mirovni plan zaista veoma sličan Putinovom. Pitam se da li ruski teror Peking takođe vidi kao stvaranje „povoljne atmosfere za mirovne pregovore i mirno rešenje rata“?
8. jula, na dan napada na Okhmatdyt, Putin se sastao sa indijskim liderom Narendra Modijem u njegovom domu u visokom raspoloženju. Modi je doputovao u dvodnevnu posetu Moskvi i nazvao ruskog diktatora svojim „prijateljem“. Oba političara su se dobro zabavila u neformalnoj postavci, zabavila se kontemplativom „konjskog šoua“ i uživala u slatkišima. Izgleda da Modi nije osetio kajanje kada su Ukrajinci ubijeni ruskim raketama. Povećana trgovinska razmena između Rusije i IndijeNa primer, u slučaju Sjedinjenih Država Saradnja se produbljuje. A činjenica da Kremlj vodi agresivni rat protiv suverene države nekako ne smeta Indiji mnogo.
Generalno gledano, pasivna reakcija sveta na ruski napad na Okhmatdyt nije ohrabrujuća. Za sada nema naznaka da svet zaista želi da kazni Moskvu za svoje zločine. U stvari, pomirio se sa svojom terorističkom prirodom. Uzima ga zdravo za gotovo. Ne postoji želja i hrabrost da se preduzmu odlučni koraci koji su zaista sposobni da primoraju Rusiju na mir. Ukrajini nije dato oružje sposobno da pobedi agresora. Sankcije ne funkcionišu kako treba. Ruska nafta, gas, metali i druge sirovine aktivno se prodaju na svetskim tržištima. Profit od međunarodne trgovine dopunjava rusko ministarstvo finansija i omogućava mu da ulaže u nastavak rata i proizvodnju smrtonosnog oružja. Rusija čak može da dobije dosta sankcionisane robe preko trećih zemalja, a međunarodna zajednica nije u stanju da učini ništa po tom pitanju.
Više od dve godine od početka velikog rata, Putin se ne oseća najgore. Može da uradi nekoliko stvari u isto vreme. Da vode rat uništenja, da unište ukrajinske elektrane, stambene zgrade, bolnice, da proizvode oružje i komuniciraju sa mnogim svetskim liderima, govoreći o ukrajinskim „nacistima“, lošem NATO-u i Zapadu. Putin je ponovo primljen u inostranstvo i šefovi država iz brojnih zemalja širom sveta dolaze da ga posete. Menjaju se sa njim. Ne smeta mi da pričam sa njim o miru i da ga plaćam ukrajinskim teritorijama. A neki posebno cinični diktatori, poput Kim Džong Una, snabdevaju Moskvu milionima granata sa kojima ubija Ukrajince, i potpisuju sporazume o strateškoj saradnji. Slabost civilizovanog sveta uvek inspiriše teroriste i nitkove.
