Ove godine zapadni mediji razvili su zajednički narativ o situaciji na frontovima rusko-ukrajinskog rata. Zvuči otprilike ovako: Rusija pobeđuje u ratu i polako ali sigurno napreduje, dok Ukrajina trpi teške gubitke, odupirući se svom snagom, ali ne može da se odupre moćnoj ruskoj invaziji. Zaključak: neophodno je odmah prekinuti neprijateljstva, zaustaviti se na trenutnoj liniji razgraničenja i dovesti zaraćene strane za pregovarački sto. Ovaj stav približno dele međunarodni posmatrači većine novina, časopisa i moderatora političkih emisija na televiziji. Naravno, postoje izuzeci, neki publicisti i politički stručnjaci izražavaju potpuno drugačiji stav, ali oni trenutno ne prave informacije vreme.
Mađarski premijer Viktor Orban počeo je da daje izjave u približno istom tonu, nakon što je početkom jula napravio „mirovnu“ turneju u Ukrajini, Rusiji, Kini i Sjedinjenim Državama. „Vreme nije na strani Ukrajine, već na strani ruskih snaga … Putin ni na koji način nije spomenuo ruske gubitke. Što se tiče ukrajinskih gubitaka, ruska strana procenjuje mesečne gubitke ukrajinskih snaga na 40-50 hiljada vojnika, koji su se dodatno intenzivirali poslednjih nedelja. Stoga je[Putin – ur.]bio iznenađen što je predsednik Ukrajine odbacio predlog za privremeni prekid vatre“, napisao je Orban u pismu predsedniku Evropskog saveta Čarlsu Mišelu i šefovima država članica EU.
Izuzetno je čudna pozicija procenjivati poziciju na frontu prema rečima ruskog diktatora Putina, čija je „istinitost“ odavno poznata svima. Ali Orban je Orban, šta možete uzeti od njega. A mi smo samo govorili o snimanju činjenice da se opšti ton pisma poklopio sa gore pomenutim preovlađujućim medijskim narativom zapadne štampe o „nepobedivoj Rusiji“.
Ovaj „pobednički“ mit počeo je da se oblikuje mnogo pre početka ruske invazije na Ukrajinu, pa čak i pre aneksije Krima. Pre oko 15 godina, moglo se naići na članke u zapadnoj štampi o brzom rastu borbene sposobnosti ruske vojske, da oružane snage Evrope nemaju šanse protiv nje u slučaju hipotetičkog sukoba.
Ovaj mit je ojačan uspešnom operacijom Rusa da zauzmu Krim. Zbog toga je, kao što već znamo, u zapadnim političkim krugovima postojalo uverenje da ako Rusija otvoreno zarati protiv Ukrajine, ona neće imati šanse da se odupre. Odnosno, ova čuvena „tri dana“ tokom kojih Kijev mora pasti. Međutim, stvarni događaji (tj. neuspeh ruskog „blitzkriega“) potkopali su mit o ruskoj neranjivosti. Zatim je došlo do ofanzive u Harkovu i oslobođenja Hersona, što je gotovo u potpunosti razbilo ovaj mit.
Šta je nedostajalo da bi se ovo uklonilo „skoro“? Prema rečima bivšeg komandanta američke vojske u Evropi, Bena Hodgesa, Ukrajini nije nedostajalo ni aviona F-16, već najmanje nekoliko stotina raketa ATACMS. Avioni, naravno, ne bi škodili, barem bi pomogli u uspostavljanju kontrole nad ukrajinskim nebom. Ali sada je jasno da nije sve tako jednostavno sa njima: potrebni su im obučeni piloti, obučeno tehničko osoblje, savršena infrastruktura, zaštićeni aerodromi, podzemni hangari itd. A sa raketama ATACMS, sve bi bilo mnogo lakše, jer su platforme za njihovo lansiranje MLRS HIMARS – Oružane snage Ukrajine bile su u odgovarajućem broju.
„Nekako, još uvek postoji mišljenje da, kažu, Rusija pobeđuje, a Ukrajina ne može da pobedi, a oni (Ukrajinci – ur.) neophodno je pregovarati sa Moskvom. I rekao bih da je to apsolutna laž koja se ne zasniva ni na kakvim činjenicama. Ovaj rat je počeo pre 10 godina. I 10 godina kasnije, nakon mnogih svojih ofanziva, Rusija i dalje kontroliše samo oko 18% teritorije Ukrajine. Oni (Rusi – ur.) izgubili su više od 300 hiljada ljudi. vojnici ubijeni i ranjeni“, general Hodges s pravom primećuje.
Sa američkim raketama dugog dometa, ukrajinska vojska bi mogla da uništi celokupnu vojnu infrastrukturu Rusije u regionu Azov – skladišta sa oružjem i municijom, aerodrome, logističke i komandne centre, mostove itd. I što je najvažnije, prisustvo ovih raketa ne bi omogućilo Rusima da izgrade moćnu liniju odbrane na više nivoa, takozvanu „Surovikinovu liniju“. A to bi zauzvrat omogućilo odbrambenim snagama Ukrajine da izvrše uspešnu kontraofanzivu 2023. godine i barem se probiju do obala Azovskog mora. I Nemci bi nam takođe dali rakete BIK, a pobeda bi bila samo nekoliko koraka …
Međutim, to se nije dogodilo. BIK Nikada ga nismo videli i, najverovatnije, nećemo ga videti. I prve rakete ATACMS Ukrajinski vojnici su ga dobili tek u oktobru 2023. godine, kada kontraofanziva zapravo nije uspela. Štaviše, dobili smo oskudan broj njih, štaviše, oni su zastareli. Iako smo zahvalni na tome. Jer čak i sa takvim raketama, ukrajinski vojnici su uspeli da nanesu razoran udarac neprijateljskim aerodromima i vojnim bazama u okupiranom Berdjansku i LuhuNa primer, u slučaju Sjedinjenih Američkih Država,
Da, konačno ove godine, situacija sa raketama se pomerila iz zastoja. Dugogodišnji američki paket od 60 milijardi dolara konačno uključuje moderne dugoročne ATACMS… Međutim, bez dozvole da udari na rusku teritoriju.
Stav Vašingtona po ovom pitanju donekle je ispravljen ofanzivom ruskih okupatora u Harkovskoj oblasti. Kada je postalo jasno da su Rusi dobro iskoristili smešnu zabranu i formirali svu logistiku u svom pograničnom području, koja nije mogla biti pogođena zapadnim oružjem. Na kraju je odobrena dozvola da se pogranično područje pogodi američkim raketama. Međutim, udari duboko u rusku teritoriju, gde su se nalazili neprijateljski aerodromi, skladišta, oprema itd., I dalje su zabranjeni.
Stoga je jedna od važnih tačaka govora predsednika Volodimira Zelenskog na samitu Evropske političke zajednice u Vudstoku, u Velikoj Britaniji, bila „raketno pitanje“. Pre svega, još jednom je pozvao zapadne saveznike da obore ruske rakete i bespilotne letelice iznad teritorije Ukrajine. Pored toga, on je takođe još jednom zatražio od Zapada da proširi sposobnost Ukrajine da napadne vojne objekte duboko u Rusiji. „Što manje ograničenja imamo u upotrebi efikasnog oružja, to će Rusija aktivnije težiti miru. Vojni aerodromi sa kojih ruski avioni sa bombama polete na naše gradove, i mesta na kojima se lansiraju ruske rakete – sve to mora biti uništeno“, Zelenski je opravdao svoj zahtev.
Čini se da je sasvim razumno. Međutim, Zapad, a posebno Sjedinjene Države, odlažu odluku. Zaљto? Na kraju krajeva, svima je jasno da bi takva dozvola značajno oslabila sposobnost ruskih okupatora da sprovode ofanzivne operacije na frontu? To je istina, i zapadni političari se slažu sa ovom tezom, ali ih i dalje muče druge sumnje. „Neće li ovo naterati Putina stjeranog u ćošak da pribegne svom poslednjem argumentu – nuklearnom oružju“, pitaju oni.
Generalno, situacija sa ovim „nuklearnim argumentom“ je veoma smešna (bez obzira koliko cinično reč „smešno“ zvuči u ovom kontekstu). Pretnje upotrebom atomskog oružja izlaze iz Putinovih usta (ne, ne dve i po) deset godina. Prvi put su čuli tokom operacije na Krimu u proleće 2014. godine. Oni koji su zaboravili mogu pogledati propagandni dokumentarac Kremlja „Krim. Put u domovinu“. U njemu Putin iskreno priznaje da je bio spreman da upotrebi nuklearno oružje tokom „krimske kampanje“ ako Zapad interveniše. „Bili smo spremni da to uradimo“, rekao je Putin samouvereno.
Pa, onda Zapad nije intervenisao, ko god želi, može čak i da tvrdi da je bio uplašen Putinovim nuklearnim pretnjama. Ali tokom invazije u punom obimu bilo je toliko takvih pretnji da je nemoguće izbrojati. Štaviše, svaka pretnja bila je praćena crtanjem još jedne „crvene linije“: obezbeđivanje teškog naoružanja Oružanim snagama Ukrajine, napadi na Krim, obezbeđivanje tenkova, obezbeđivanje raketa itd. I, gle čuda, prelazak svake linije iz nekog razloga nije izazvao ruski nuklearni odmazdni udar ni protiv Ukrajine ni protiv njenih zapadnih saveznika. Dakle, nije li vreme da se konačno zaključi da sve ove pretnje nisu vredne pojedenog jaja?
Vojna pomoć Ukrajini
