Protiv pozadine aktuelne, daleko od najbolje situacije za Ukrajinu na ruskom frontu, sve češće se čuju pozivi na ukrajinsko-ruske pregovore. Čuju se zapadni političari, sa takozvanog Globalnog juga, i od mnogih ukrajinskih politikologa i „politikologa“. Naravno, svi ratovi, ako ne rezultiraju potpunim porazom i bezuslovnom predajom jedne od zaraćenih strana, završavaju se pregovorima koji obezbeđuju međusobne kompromise.
Trenutna vojna situacija nas sve samouverenije vodi ka ideji da će se pre ili kasnije takvi pregovori odvijati između Ukrajine i Rusije. Jedino je pitanje ko će biti u boljoj poziciji u vreme sastanka dve delegacije i zato će moći da ima jači uticaj na dnevni red. I u tom aspektu, situacija na kontakt liniji će biti važna, ali samo jedan od faktora uticaja strana.
Drugi podjednako važan faktor je međunarodna podrška jedne od stranaka. I po tom pitanju, Ukrajina trenutno uspeva da postigne mnogo veći uspeh nego na frontu. Iako radimo na vojnom faktoru i ne nameravamo da odustanemo od svojih pozicija.
Poslednji globalni uspeh ukrajinske diplomatije bio je Mirovni samit održan u Švajcarskoj u junu. Da, na zapadu, Ukrajina nije uspela da postigne sve što je želela. Bilo je neophodno značajno smanjiti listu razmatranih pitanja, odabrati „najbebogrebnije“ od njih. Rusija, u paru sa Kinom, uspela je da odvrati mnoge važne zemlje od učešća na samitu. Ipak, odigrala se sa prilično snažnom globalnom zastupljenošću. Na samitu je razvijen određeni okvirni sporazum, formalizovan u vidu konačnog kominikea, koji se u budućnosti može položiti kao osnova za buduće pregovore sa Rusijom.
Jasno je da je Moskva, svesna opasnosti koju predstavlja njen agresivni plan međunarodnim konsenzusom oko Ukrajine, svim sredstvima pokušala da je torpeduje. Jedno od torpeda bila je već zaboravljena istanbulska runda ukrajinsko-ruskih razgovora u martu 2022. Kremlj je u početku počeo da curi pojedinačne stranice u dozama, čak ni sporazum, već plan pitanja o kojima se razgovaralo između dve delegacije. Početkom marta ove godine u novinama su se pojavile neke informacije sa sastanka u Istanbulu Vol Strit Žurnal, U aprilu je još veći odlomak iz dokumenata objavio autoritativni konzervativni nemački list Die Welt. A u junu novine The New York Times objavio najspunjeniji paket dokumenata sa sastanka u Istanbulu.
Zašto je to učinjeno? Odgovor je vrlo jednostavan: izazvati konfuziju u zapadnoj politici (i na ukrajinskom takođe). Uprkos svemu, mnogi protivnici vojne pomoći Ukrajini (i otvoreni i latentni) dobili su dodatne argumente u odbrani svoje pozicije. Prilično karakterističan način njihovog korišćenja može se videti u autoritativnoj francuskoj publikaciji Le Monde diplomatique. Poznati međunarodni posmatrač Benoît Bréville u svom tekstu „La piste d’Istanbul“ naziva nacrt istanbulskog mirovnog sporazuma „zaista važnim dokumentom, čiji je usvajanje moglo da spreči dvogodišnje sukobe i stotine hiljada žrtava“. On razbesni francuske novinare zbog ignorisanja ih informacija koje je procureo Kremlj. Autor izvlači sledeće zaključke iz ovog „curenja“:
„Jasno je da Rusija nastoji ne toliko da zapleni teritorije kako bi dobila garancije za bezbednost svojih granica. Stoga se prvi član oslanja na „trajnu neutralnost“ Ukrajine, koja će odbiti bilo kakav vojni savez, zabraniti prisustvo stranih trupa na svojoj teritoriji, smanjiti njen vojni potencijal, uz očuvanje mogućnosti pristupanja Evropskoj uniji. Moskva je zauzvrat obećala da će povući svoje trupe sa teritorija koje su okupirane posle 24. februara, da neće ponovo napadati Ukrajinu, kao i da će ta posvećenost biti zagarantovana mehanizmom podrške koji nudi Kijev, tačnije: u slučaju da Ukrajina postane predmet agresije, članice Saveta bezbednosti UN će preduzeti da je brane.
Nije jasno gde autor ovo „vidi“. Analitički orijentisani ljudi koji su proučavali prethodne mirovne sporazume o kojima su pregovarali Rusija i „sklonost“ Moskve da ih se pridržavaju imaju dijametralno suprotno mišljenje. Više puta smo analizirali rezultate razgovora u Istanbulu u našoj publikaciji i moraćemo to da ponovimo.
Na primer, Moskva je u Istanbulu od Kijeva tražila priznanje „DPR“ i „LPR“ kao nezavisnih republika unutar administrativnih granica regiona Donetsk i Luhansk i povlačenje ukrajinskih trupa sa njihove teritorije. To je da je Ukrajina morala da pristane na gubitak ne samo onih neprimećenizovanih republika, već i da se odrekne mnogo većih teritorija koje još nisu ni bile okupirane. Isti Taj Marijupolj, koji se u vreme pregovora herojski branio, kao i ŠvabaOrsk, Sloviansk, Bakhmut, itd.
Ukrajina bi takođe trebalo da prizna regione Zaporizhia i Kerson kao nove provincije Ruske Federacije i povuče ukrajinske trupe sa svojih teritorija. Možda bi bilo moguće dogovoriti se oko nečega po tom pitanju, ali svakako ne oko „kopnenog koridora“ ka Krimu. To jest, Marijupolj, Berdjansk, i Heniček bi zauvek ostali Rusi, a Ukrajina bi, shodno tome, izgubila pristup Azovskom moru.
Idemo dalje sa ruskim zahtevima. Ukrajina bi, prema njihovim rečima, trebalo da prizna Krim kao temu Ruske Federacije.
Međutim, ruski agresor se nije ograničio na teritorijalne zahteve. Na primer, Benoa Brevil neozbiljno tvrdi da ono što nije u redu sa napuštanjem pokušaja pridruživanja NATO-u, neznatno smanjuje njegovu vojsku. Ozbiljno? Ukrajina je morala da smanji sastav Oružanih snaga na 83.500 ljudi. Svaka kontrola nad celom linijom razgraničenja bi onda mogla biti zaboravljena. Da je to sprovedeno, onda bi posle kraće pauze, čak i da se mastilo na potpisima mirovnih sporazuma upravo osušilo, Rusija bi proglasila novu „specijalnu vojnu operaciju“ i bila bi u stanju da zapleni Ukrajinu sa malo krvi.
Andreas Umland, autoritativni nemački politikolog i analitičar u Stokholmskom centru za istočnoevropske studije švedskog Instituta za međunarodne poslove, u jednom od svojih nedavnih tekstova analizirao je kako Rusija nije u skladu sa svojim sporazumima. Istorija Moskve o sprovođenju ključnih bezbednosnih sporazuma sa bivšim sovjetskim republikama je katastrofalna. Sama Rusija je često bila glasna u svojim kritikama zbog navodnog lošeg ponašanja svojih slabijih pregovaračkih partnera pre, tokom, i nakon potpisivanja dokumenta. Portparoli Kremlja uporno su zahtevali punu implementaciju tekstova u kojima su najviše zainteresovani, kao i prihvatanje sopstvenog tumačenja od strane Moskve. Istovremeno, Kremlj je fleksibilan u pogledu sopstvenih materijalnih obaveza – onih koje proističu i iz multilateralnih i bilateralnih sporazuma između Moskve i drugih postsovjetske države. Političko nepoštovanje Kremlja često se odnosilo na upravo ruske obaveze koje su bile kritične da dogovori budu bilo kakvo značenje“, tvrdi gospodin Umland.
Mnogi u Ukrajini i inostranstvu upoređuju nacrt istanbulskog sporazuma sa novim predlozima Vladimira Putina o „miru“, koji su zapravo novi ultimatum Ukrajini. Podsetite da je glavni zahtev šefa Kremlja sada „potpuno povlačenje (ukrajinskog – ed.) trupe iz regiona „DPR“ i „LPR“, Zaporožje i Kerson.“ Budući eksperti sada tvrde da je bilo neophodno pristati na mir sa Rusijom tada, u Istanbulu, jer su sada uslovi postali mnogo gori. Da bi se dale takve izjave, mora se potpuno izgubiti istorijsko pamćenje i sposobnost da se razmišlja kroz situaciju bar dva koraka ispred nas. Ali nije bilo šanse za mir sa Rusijom pre dve godine, ni sada, ni pod boljim ni gorim uslovima. Jer, kako Andreas Umland s pravom primećuje, Kremlju je tada bila potrebna cela Ukrajina, a sada se njene „želje“ nisu promenile.
