Čitaonica Biblioteke Ivanjčuk na Trgu Žrinok broj 9 ispunjena je ljudima. Kroz isečke na prozorima, toplo žuto svetlo se širi na drveni parket. U centru, 25-godišnja Irina Tibuk, ćerka, sestra, prijateljica „Čeke“, bolničarka, šefica pete posade „Hospitallersa“, izgleda prodorno sa ekrana. Pored njenog portreta nalazi se grb regiona Donetsk. U posthumnom pismu koje je napisala više od godinu dana pre smrti, „Čeka“ joj se zahvalila što joj je dozvoljeno da bude slobodna i živi život koji je želela. Rekla je da me voli i zahvalila mi se na ljubavi.
Irina Tibuk je ubijena 29. maja 2024. godine, tokom evakuacije vojske u pravcu Karkiva. Zaveštala je da će doći kod nje u izvezenim košuljama ili kamuflaži, napravila listu od 10 pesama koje je trebalo otpevati na oproštaju, tražila da zapali vatru i ne donosi cveće. 40 dana posle Irine smrti, desetine ljudi je došlo u Ivanychukovu biblioteku da sluša priče o „Čeki“ i kasnije ponovo peva svoje omiljene pesme na Champ de Marsu. Reći ćemo vam kako se rođaci i prijatelji sećaju Iryne Tsybukh.
Krug priča
Fotografkinja i prijateljica Iryne Tsybukh, Julija Kočetova, kao na oproštaju od „Čeke“, nosila je izvezenu košulju. Pripremila je dve priče o svojoj prijateljici – o spremnosti da pomogne i o hrabrosti da bude glasna i nezgodna.
„Dolazili smo sa Istoka. Bila je užasno iscrpljena i zamolila me je da vozim. Nisam to želeo, jer postoje mehaničari, ali sam se složio. Ira je odmah zaspala. Prolazimo pored velike nesreće – policija, smrskani automobili. Ira ne otvara oči i izbrblja: „Gde su ranjenici? Pribor za prvu pomoć je pored mene, veliki pribor za prvu pomoć je u gepeku.“ Bilo je munjevito brzo, nije ni na trenutak razmislila šta treba da uradi. Pomalo sam ljubomorna na tu apsolutnu izvesnost gde treba da budete i šta treba da radite“, kaže Julija.
Ljudi koji su došli da slušaju priče o Iryni Tsybukh ()
Tada Julija počinje da priča o Irinom putu od Kijeva do Lviva, a braća „Čeka“ se pogledaju i počnu da se smeju. Irina je pristala da se provoza do svog muža, koji je glasao na putu.
„Ira je bila u civilnoj odeći. Ušao je u auto i požalio se da je rat zavera, ljudi su kidnapovani i on je morao da pobegne iz zemlje. Ira je osoba sa velikom endurentnošću, ali je počela da priča o nacionalnoj ideji, otporu i akciji. Иovek nije znao da je nemoguжe razgovarati o tome sa Irom. Pukao je i rekao da je odmah shvatio da je Ira vojnik. A onda je Ira zaustavila auto i vrlo nežno ga zamolila da prošeta šumom. Ostavila ga je negde na sred autoputa. Na kiši i razmišljanju o nacionalnoj ideji. Siguran sam da je nešto uradio u svom životu. Mnogo smo se smejali kada je ispričala ovu priču“, prisetila se Julija.
Ona kaže da to nije bio iznenadni hir „Čekova“, već čin koji govori o čuvanju granica: moramo biti odgovorni za svoje reči i štititi ih na svim nivoima, čak i u svakodnevnom životu.
Medicinar Taras Ljuti kaže da je dve nedelje dolazio da radi sa Irinom, a ostao je u petoj ekipi, čiji je grb zmija i roze lopatica, dve godine. U proleće 2022. godine, Čeka mu je pisao na društvenim mrežama i rekao da postoji nestašica hirurga.
„Zaratio sam u februaru 2022. Moja posada skoro nikada nije išla na liniju fronta. Kada sam došao u Iru, i ona mi je rekla kako je njen rad strukturiran… Reći da sam iznenađen je potcenjivanje. Znala je koliko će naša mašina trajati da obavi posao efikasno. Bio sam veoma iznenađen“, kaže Taras Lyuty.
Dok je radio sa Irinom, kaže, prestao je da se plaši, jer je svaki minut kašnjenja nečiji izgubljeni život i zdravlje. Sedenje bez posla, dodaje, bilo je veoma kul, jer to znači da niko nije poginuo ili povređen. Međutim, u takvim trenucima, Irina je tražila kojoj jedinici je potrebna pomoć.
„Nikada nismo imali reč ‘dvesta’. Ira je uvek govorio „na štitu“. Mnogo značenja je uložila u ove reči. Za Ruse, 200 je samo karta koja se izdaje za telo i kovčeg. Imamo vojnika koji je poginuo“, kaže Taras.
Priču Tarasa Ljautija prekida trubač iz gradske skupštine koji svira na Pijaci za palog vojnika. Čekin drug ćuti na nekoliko sekundi.
„Čeka“ je naučio njega i njegove drugove da se ne plaše da kažu ljubav svojim najbližima. Završila bi razgovor sa svojim prijateljima rečima: „Poljubi se, volim te“. Kasnije su muškarci, iako ih je bilo sramota, ali umesto „plus-plus“, ovako odgovorili Iri u vok-tokiji.
„Veoma je teško upoznati takvu ljubav i takvu osobu u životu. Radim u vojnoj bolnici. Moj posao se zavrљava odlaskom u Iru. Volite se dok ste ovde. Ljubav se manifestuje samopožrtvovanjem. To je sposobnost da se donira, sakuplja i bori“, kaže hospitaller.
Irina majka, Oksana, prilazi mikrofonu. Kaže da je, kada je došla ovde, sumnjala da li će uopšte moći da govori. Ona ćuti, i glasan je dugi aplauz. Oksana prilazi svom mužu Volodymyru, koji stoji po strani i s vremena na vreme briše suze, uzima ga za ruku. Radiće to svaki put kad izgubi jezik od uzbuđenja. Roditelje je zagrlio njihov najmlađi sin Jurij. U hodniku, Irina baka Hana briše suze.
„Moja priča je takođe o ljubavi. O tome kako smo zamenili mesta. Svake godine smo išli na odmor kao porodica. Dok su deca još bila mala, suprug i ja smo organizovali odmor. Morali smo da budemo zajedno i odvojeni od svih ostalih. Ne mogu da zamislim odmor bez dece. Nikad nisu rekli da nisu zainteresovani za nas. Иak i kad su bili stariji. Kada su deca odrasla, zamenili smo mesta. Osećali smo se kao turisti kojima nije bilo stalo ni do čega. Toliko smo se zabavljali zajedno, i ne mogu da shvatim da je to prošlo vreme. Moje srce ne pušta misao da se to više nikada neće ponoviti“, kaže Oksana Tibuk.
Kasnije je, dodaje ona, došlo do još jedne zamene uloga: deca su otišla da zaštite roditelje, a ne obrnuto. Oksana ponavlja da je ovo strašno i potpuno pogrešno.
„Imali smo razgovor pod nazivom ‘Porodica’. Svakog jutra, najbolja poruka u mom ћivotu je bila: „Zujim“ od Ire. Ponekad je išla na video poziv i govorila, na primer, kako su momci opremili tuš. Govori bi trebalo da se zavrљe pozitivnim trenucima, ali za sada ih nemam. Nisam naučio da pričam o tome u prošlom vremenu. To mi daje snagu da budem ovde i sada. Neka vam Irina pruži svu snagu i inspiraciju, jer je svako od vas dobio deo te ljubavi od nje“, kaže Oksana Tibuk.
Irin drug po oružju Vsevolod sa pozivnim znakom „Nemac“, koji je bio medicinar pete posade Hospitallera od maja 2022. do novembra 2023. godine, kaže da ga je Ira zapravo „obrazovala“ kao bolničara, dala mu razumevanje ne samo za ono što radi, već i zašto.
„Ira i ja smo imali dosta sukoba. Retko je grešila, a ja to nisam mogao da prihvatim. Nisam razumeo kako je bilo. Sada mi se čini da je to zbog njenog iskustva i harizme. Vrlo retko je pokazivala slabost. Kada uđete u bliski prostor neke osobe, čak i kroz posao, ljudi se u udobnom stanju otvore i pokažu svoje slabosti, što Ira nikada nije uradila. Samo jednom je pokazala prave emocije kada je naš prijatelj Maksim umro“, kaže bolničarka.
Pavlo, još jedan od Irinih braće po oružju, priča kako su otišli u Švedsku na rehabilitaciju i pokušali da pomognu u pomoći od Ukrajine.
„Deo rezultata našeg rada bio je i 16. paket pomoći iz Švedske. Ira nije imala vremena da vidi vesti. Ali ovo svedoči o razmerama „Ček“. Kreni napred, seti se cene koju plaćamo, i pričaj o tome. Govorite samouvereno kao ona“, kaže Pavlo.
Direktorka biblioteke, Tanja Pajlipets, gasi svetla u hodniku i spušta roletne. Fotografkinja Julija Kočetova prikazuje snimke iz predstojećeg filma o Irini „Čeki“. Priče o hospitalileru će i dalje biti ispričane.
Krug pevanja
Da bi doљao do Irine, treba da se popneљ na kraj Љampiona de Marsa. Mali kamenčići vreli od sunca šuškaju pod nogama, na kojima klize čiste duge senke. Ljudi se okupljaju oko „Иeke“. Njen brat Jurij polaže prostirke i donosi vodu. Ljudi otvaraju dva velika kišobrana – roze i crnu, u bojama grba pete posade. Jurij moli sve da priрu bliћe.
Champ de Mars, 7 Jul 2024
Oksana Tibuk izlaže nagrade svoje ćerke među belim cvećem. Sa strane su dva lista. Takve poruke poznanika i stranaca stalno se pojavljuju na grobu.
„Ostavili ste za sobom svetlo koje se ne utiša. Ja, kao znatan broj ljudi, sada stajem u 9 ujutru, sećamo se i svedočiću za one o kojima ćutimo u 9 ujutru svakog dana“, navodi se u jednom od pisama. Ovako je bolničarka tražila da oda počast onima koji su „na štitu“ tokom njenog života.
Rođaci i prijatelji Iryne Tsybukh na Polju Marsa
Ira gleda sa portreta, smirena i nasmejana. Zastave lepršaju iznad krsta. Jedan od njih ima natpis „Zarad svakog života.“ Oksana Tsybukh podešava cveće i lampe, dodiruje krst, a svuda okolo je tišina. Baka Ana joj prilazi. Glasan bumbar leti od cveta do cveta.
Čekin brat Jurij je sakupio stihove omiljenih pesama svoje sestre i zamolio je da peva, da se ne stidi. Ljudi otvaraju poruke. „Ukrajina“ Tarasa Petrinenka, kompozicije Volodymyra Ivasyuka, čuju se mnoge narodne pesme. Ispostavilo se da kada plačeš, nemoguće je pevati. Porodica Tsybukh se grli.
Uprkos vrućini, pesme na Marsu se čuju oko dva sata. Niko se ne usuđuje da ode prvi na duže vreme. Oni koji su u „Čeku“ tri puta dolazili pevaju pesmu, koja bi trebalo da bude poslednja, a da se ipak raziđu posle himne Ukrajine.
