16. jul označava rok za vojne obveznike Ukrajine da ažuriraju svoje akreditive. Prema grubim procenama, sada u zemlji ima oko 11 miliona muškaraca u dobi između 25 i 60 godina, koji su teoretski podložni mobilizaciji. Međutim, od 14. jula, više od 4 miliona ljudi je ažuriralo svoje podatke na ovaj ili onaj način.
Ova brojka će se blago povećati, ali sada je već očigledno: barem nešto više od polovine regruta odlučilo je da još uvek ne ažurira svoje podatke. Čak ni pretnja velikim novčanim kaznama ili drugim problemima ne može da ubedi nekoliko miliona ljudi da izađu iz neke vrste senke i predomisle: da se drže podalje od države.
Naravno, možete pokušati da idete najlakšim putem i dati najrigorozniju definiciju nedostatka želje nekih Ukrajinaca da se pridržavaju norme zakona o mobilizaciji. Kažu da su svi oni zlonamerni izbegavači koji su zaboravili na svoju ustavnu dužnost prema državi. Ali najjednostavnija definicija nije uvek najobjektivnija. Često previše pojednostavljuje problem i dovodi do pogrešnih zaključaka i rešenja. U stvari, želja nekih Ukrajinaca da se drže podalje od države takođe je odraz otuđenja i nepovjerenja koje se razvilo u odnosu između građana i državnog aparata. Ovo nepoverenje nije nastalo juče ili prekjuče. Iskreno govoreći, Ukrajinci su retko razvili dobar i pouzdan odnos sa vlastima. Postoje istorijski razlozi za to.
Istorija Ukrajine puna je tragičnih i herojskih stranica i zapanjujućih obrta sudbine. Ali to nije ono što ga čini jedinstvenim, ali nas podseća na duge periode nedostatka sopstvene državnosti među Ukrajincima. Desilo se da su nakon završetka kneževske ere vlasti na teritoriji Ukrajine uglavnom bile strane i zastupale strane interese. Bilo je kratkih uvida u njihovu sopstvenu državnost. Ali oni su zamenjeni vekovima postojanja bez države. A takođe i nedostatak sopstvenih političkih elita. Oni koji su često preferirali da služe Poljsko-litvanskom Komonveltu, Moskvi ili drugim centrima stranog uticaja. To nije moglo a da ne utiče na odnos između ukrajinskog društva i vlade.
U uslovima strane dominacije, Ukrajinci nisu imali mnogo opcija. Bilo je moguće pobuniti se. Bilo je moguće pobeći. Ili jednostavno pokušajte da imate što manje posla sa stranim zvaničnim institucijama i njihovim predstavnicima.
Nepovjerenje u državu ojačala je i činjenica da su na teritoriji Ukrajine vlasti ponekad bile posebno opasne i okrutne prema autohtonom stanovništvu. Ponekad su države koje su uključivale Ukrajinu imale za cilj da se oslobode ukrajinske etničke grupe i zamene je drugom. Tokom rusko-sovjetske komunističke imperije, milioni Ukrajinaca postali su žrtve toga. Ne morate biti veliki socijalni psiholog da biste shvatili koliko je veliki jaz između moći i društva.
Međutim, Ukrajinci ne samo da su pokušali da se drže podalje od stranih vlasti. Ona je takođe bila prevarena. Primer je postojanje crnog tržišta i ilegalne trgovine u kasnoj sovjetskoj eri. U to vreme, država se pretvarala da može da obezbedi određeni životni standard i skup dobara i usluga, a društvo se pretvaralo da iskreno veruje u to. Uzajamno nepoverenje između države i Ukrajinaca postoji već vekovima. Formirana je na čvrstim istorijskim temeljima i nije nastala niotkuda. I nešto više od 30 godina postojanja sopstvene države nije u stanju da nadoknadi čitave vekove zatočeništva.
Nakon obnove nezavisnosti 1991. godine, paralelno postojanje države i društva se nastavilo. Ne-lustrovane postkolonijalne vlasti radile su po inerciji i krajnje neefikasno, pretvarajući se da su nove i ukrajinske. U stvari, nije bilo ponovnog pokretanja. Novi društveni ugovor između ukrajinskih vlasti i građana nije postao stvarnost. Sve ovo je generalno prisililo Ukrajince da izbegavaju nepotrebne kontakte sa državom koliko god je to moguće. Iako je ovo stanje već bilo njihovo. Kao rezultat toga, milioni građana otišli su u senku i izgubili poverenje u vlasti.
U vreme primitivne akumulacije kapitala i spontanog tržišta devedesetih godina prošlog veka, ukrajinski preduzetnici su izbegavali zvanične odnose sa državom koliko god je to moguće. To je dovelo do formiranja ogromnog sektora sive ekonomije i navikavanja na neformalne odnose između zvaničnika i preduzetnika. Tek uvođenjem pojednostavljenog poreskog sistema 1999. godine situacija je počela da se menja. Do tada, stalne racije poreskih vlasti na tržištima i ukidanje poreza nisu ni na koji način doprineli popunjavanju državne blagajne. I u 1999, 110,201 preduzetnici su registrovani u pojednostavljenom sistemu. Mala i srednja preduzeća su se složila da legalizuju i plaćaju zvanične poreze bez poreskih agenata i prinude, jer su prihvatili nova, transparentnija i razumljivija pravila igre.
Naravno, to ne znači da su odnosi između države i Ukrajinaca postali iskreni i recipročni na svim nivoima. Korupcija i nedostatak profesionalizma nisu nestali. TeČak i nakon uvođenja pojednostavljenog sistema oporezivanja, ekonomija je zauzimala važno mjesto i činila je značajan udio: u rasponu od 25-30% BDP-a. Ukrajinci su pokušali da isprave situaciju i učine svoju zemlju uspešnijom. Otišli smo na Majdan. Promenili su vladu. Ali brojni razlozi, uključujući nedostatak iskustva u izgradnji države i kvalitetne političke elite, nisu dozvolili radikalno ponovno pokretanje starog sistema.
Navika nepovjerenja u državu, koja često obavlja svoje funkcije nasumično i formalno tretira zakone i zdrav razum, oduvijek je bila svojstvena Ukrajincima. U prošlosti, skrivanje od aparata strane države moglo ih je spasiti ne samo od problema, već ponekad čak i spasiti njihove živote. Sposobnost da se uđe u senku ako je potrebno i da se zapravo nestane iz vidnog polja zvaničnih struktura pomogla je mnogim preduzetnicima da se vrate na noge i zarade svoj kapital nakon raspada SSSR-a. Trenutni problemi oko mobilizacije su takođe odjek sistemskog nepovjerenja između građana i vlasti. Moguće je usvojiti najstrože zakone i uvesti visoke novčane kazne. Plašite ljude sa lošim posledicama. Ali ipak, ovo nije način da se ubede milioni Ukrajinaca da se ne kriju od sopstvene države.
Mnogi Ukrajinci se jednostavno plaše da se bave državom i ljudima koji je predstavljaju. Neizvesnost rađa strah. Ljudi aktivno dele loše priče o nepravdi. A to dodatno tjera milione Ukrajinaca u senku. Ruske specijalne službe takođe ne sede skrštenih ruku i podmuklo igraju na psihologiju masa. Kao rezultat toga, čini se da nekoliko miliona Ukrajinaca postoji, ali žive svoje živote. Dugo nije bilo kvalitetne komunikacije između njih i države. I do sada, ne postoji posebna želja da se to uspostavi. Naprotiv, postoji rizik da će još više Ukrajinaca, ako ne bude promena na bolje, pokušati da nestane što je više moguće iz vidnog polja državnih struktura.
Ako vlada želi da povrati poverenje i vrati neke od svojih građana na videlo, mora da postavi pozitivne primere i ponudi podsticaje, a ne da pojača represiju. Popravljanje nedostataka, ne pretvaranje da ne postoje. I to se ne odnosi samo na aspekt mobilizacije, već i na brojne pokušaje da se ukine pojednostavljeni sistem za preduzetnike i značajno povećaju porezi. Često je efekat prisilnih radnji i jednostavnih odluka sasvim suprotan onome što se očekuje. Iako izgledaju atraktivno na prvi pogled.
(OznakeToTranslate)Top vesti
