Kremlj u poslednje vreme sve više nagoveštava svoju nameru da počne pregovore, čak i da zaustavi oružanu konfrontaciju, da postigne dogovor, naravno, „uzimajući u obzir realnost na terenu“. Izgleda da je ruskom rukovodstvu ovo potrebno, jer je ruska vojska navodno prilično jaka, čak i nekako napreduje. Ali zapravo, šta je „navodno“ i „nekako“.
Međunarodni vojni analitičari jasno identifikuju ogromne probleme u ruskim oružanim snagama sa oklopnim vozilima, municijom i ljudskim resursima. Regrutovanje u Rusiji ide veoma loše, čak i za milione isplata koje se nude regrutima. A Kremlju se ne žuri da pokrene novi talas mobilizacije, imajući izuzetno negativno iskustvo iz prethodnog pokušaja.
Ekonomski analitičari vide jasne znake da ruska ekonomija funkcioniše do krajnjih granica. Iako prioritet odbrambenog sektora vodi, s jedne strane, ka rastu BDP-a, sa druge strane, to dovodi do gubitka sredstava za reprodukciju ekonomskog razvoja. Na kraju svega, proizvedeno oružje neće ništa doprineti stvaranju novih sektora privrede, njihova svrha je da se izgube na bojnom polju, stoga se više neće vraćati u industrijski ciklus stvaranja proizvoda.
Eksperti predviđaju da je u tom režimu ruska ekonomija i dalje u stanju da se bori dve godine. Da, određeni socijalni programi će morati da se preseku, ali će kolaps biti izbegnut u ovom periodu.
U međuvremenu, niko ne može tačno da predvidi koliko dugo će ukrajinska ekonomija i vojska moći da izdrže, jer sve zavisi od zapadne pomoći. U ovom trenutku, ovaj aspekt deluje optimistično, posebno posle dogovorene odluke „Velike sedmorice“ da Ukrajini obezbedi još 50 milijardi dolara na račun prihoda od zamrznute ruske imovine. Međutim, teško je predvideti kako će stvari ispadati posle verovatne promene vlasti u ključnim zapadnim zemljama.
Zbog toga Ukrajina ne odstupa od mirovnih inicijativa, a pre svega govorimo o mirovnom samitu koji će ovih dana početi u švajcarskom gradu Lucernu. Ova inicijativa Kijeva i Berna zavukla je kost u grlo Rusiji, pa je svim svojim moжima pokuљala, ako ne i da poremeti, onda bar da diskredituje ovaj dogaрaj. I moramo priznati da je Kremlj prilično dobar u ovome, posebno nakon što je uspeo da uključi Kinu u svoje mogućnosti, kapital i uticaj u ovom prljavom poslu. Kao rezultat toga, od 160 zemalja pozvanih na konferenciju, samo polovina se dobrovoljno javila da dođe.
Zašto se Rusija toliko plašila švajcarskog samita? Zato što može da razvije međunarodni konsenzus o okončanju rata. Jasno je da bi ona bila zasnovana na međunarodnim sporazumima i Povelji Ujedinjenih nacija, koja bi obezbedila očuvanje teritorijalnog integriteta Ukrajine kao ne samo članice UN, već i zemlje osnivača. To jest, svi zahtevi Kremlja da „uzme u obzir realnost na terenu“ usledili bi, kako kažu, ruski ratni brod.
Iako, generalno gledano, te „kopnene realnosti“ izgledaju prilično čudno imajući u obzir ciljeve „specijalne vojne operacije“ koju je proglasio Vladimir Putin, tačnije: denazifikacija i demilitarizacija. Nijedna reč nije rečeno ni o zapleni tuđe zemlje, a kamoli o aneksiji. Mada, niko ne zna koja je sada svrha „specijalne vojne operacije“, pretpostavljam, čak ni sam ruski diktator. Da, s vremena na vreme ponavlja da, navodno, „ciljevi specijalne vojne operacije još nisu ispunjeni“, pa će zato Rusi morati da nastave da se bore. Ali šta su te mete – Rusi, čak i oni koji su poslati u sigurnu smrt, nemaju pojma.
Uzmimo slobodu da formulišemo ove ciljeve umesto Putina. Pretpostavimo da je ovo povratak teritorije celog bivšeg Sovjetskog Saveza pod kontrolu Moskve. Sam šef Kremlja jednom je priznao da smatra da je propast SSSR-a najveća geopolitička katastrofa u dvadesetom veku. Stoga je logično pretpostaviti da pokušava da obnovi najbolje što su njegove želje i sposobnosti ono što su njegovi prethodnici iz Kremlja – Mihail Gorbačov i Boris Jeljcin – uništili (iako se zapravo Unija srušila iz objektivnih političkih i ekonomskih razloga – ali o tome sada ne govorimo). Bilo bi zanimljivo znati šta ruski saveznici u CSTO – Kazahstanu, Kirgistanu, Uzbekistanu, Tadžikistanu – misle o ovome. Da li su spremni da se odrekne svog suvereniteta da bi udovoljili Putinu? Čisto sumnjam. Mada ko bi ih pitao.
Ali u svakom slučaju, postoji jasan sukob istorijskih paradigmi. Ako Putin pokušava da obnovi SSSR, to je pitanje, unije republika, u čemu je onda nevolja što razbija te republike? To se ranije dogodilo Gruziji, kada su Abhaziji i Južnoj Oseti odsečene ruske ruke. Ranije je Pridnjestrovija oduzeta Moldaviji. Mada, bar u tim slučajevima, nije bilo aneksije okupiranih teritorija od strane Rusije. Ali u slučaju Ukrajine, to se dešava. Još u martu 2014. godine, Rusija je anektirala ukrajinski Krim i unela ga u svoj ustav. I u septembru 2022, na sličan način, moćne institucije Rusije (predsednik, Državna duma, Savet FederacijeAneksija okupiranih delova Luhanska, Donjecka, Zaporizhia i Kersonovih regiona zakonski je uvećana. Štaviše, u zakonodavnom povezivanju „novostečene zemlje“ za Rusiju došlo je do sudara unutar sudara, pošto niko nije utvrdio gde se tačno nalaze „nove granice“. Duž linije fronta? A šta raditi kada se kreće – da se brzo promene granice? Ili duž administrativnih granica regiona? A kakve veze rusija ima sa administrativnim granicama u Ukrajini i kakve granice regiona mogu da imaju do državnih granica?
Pa, hajde da dobijemo još novinarsku drskost i pretpostavimo da je Putin sebi postavio čvrst cilj – da osvoji celu Ukrajinu. Ponovo se pojavljuju istorijski i pravni sukobi: rusko rukovodstvo tvrdi da ne priznaje samo aktuelnu ukrajinsku državu, već čak ni svog prethodnika, Ukrajinsku Sovjetsku Socijalističku Republiku. Kremlj je razbesneo Lenjina i Staljina, koji su dozvolili postojanje ovog državnog entiteta. Onda je logično pretpostaviti da Putin ne obnavlja SSSR, već Rusku imperiju. I u kom limitu? Duž Zbruča? Bez Galicije, Transkarpatije i Bukovine? Ili se i tamo protežu apetiti?
Sva ova pitanja zvuče prilično blesavo našim čitaocima. Ali, sa druge strane, kako razumeti osnove i ciljeve invazije. Takav je geopolitički paradoks: Putin je oslobodio nakrvaviji rat od kraja Drugog svetskog rata, ali nije u stanju da formuliše ni uzroke rata ni njegove ciljeve.
Da, čitava ideološka propagandna industrija sada aktivno radi u Rusiji, u kojoj učestvuju stotine lekara i profesora iz raznih humanističkih nauka kako bi opravdali ovaj rat. Međutim, iz njihovog trenutnog rada postaje jasno da ništa vredno ne izlazi iz njih.
Na primer, na upit poznatog ruskog opozicionog vloger maksima Kaca, skrenuo sam pažnju na Vladimira Fortunatova, profesora iz Sankt Peterburga lojalnog Kremlju, doktora istorijskih nauka, posebno na njegovu monografiju sa obećavajućim naslovom „Specijalna vojna operacija kao izlaz iz ćorsokaka u humanističkim naukama“. Ništa nije takva izjava, koja nagoveštava da su do 2022. ruske humanističke nauke bile u stanju kolapsa, iz kojeg samo Putinov rat može da je vodi. Autor zapravo ne objašnjava kako se to zaključi, on samo tvrdi da je „ukrajinska nacija prošla kroz reformu u antiruskog i rusofobičnog duha, ali tokom promišljene denazifikacije, ukrajinski narod će se naći u savremenom svetu“. Kako su se Ukrajinci, čak i ako pretpostavimo da su inventivi Rusofobi, umešali u ruske humanističke nauke – nećete naći nikakva objašnjenja u članku, kao ni jedno suštinsko mišljenje o opravdanosti „specijalne vojne operacije“.
Ništa manje „interesantan“ bio je zajednički rad doktora prava, profesora Sergeja Inšakova i poslanika jedinstvene Rusije Viktora Kazakova „Specijalna vojna operacija kao sredstvo za povećanje nivoa antikorupcijskog potencijala“. To je, opet: pre rata u Rusiji, pokušaji da se prevaziđe korupcija bili su beznadežni, pa je bilo neophodno osloboditi rat da bi se stvari sklonile sa zemlje. Tako to ide?
„Skoro pred našim očima, civilno društvo se pretvara iz amorfnog fenomena u aktivnog i svrsishodnog subjekta sposobnog da razotkrije akutne probleme korupcije i otvori pitanje eliminisanja njihovih uzroka“, pišu autori. Dobro znamo u šta se civilno društvo u Rusiji pretvorilo u proteklih deset godina. I u protekle dve, mašina za napajanje je konačno zgnječila sve ostatke aktivnosti grassrootsa. Vlasti su se posebno surovo obračunale sa onima koji su se borili protiv korupcije. Kako da se ne seжamo tragiиne sudbine Alekseja Navaljnog. Stoga, sledeće reči u članku zvuče vrhunac cinizma: „U vezi sa onim predstavnicima civilnog društva koji su nastojali da unaprede naše živote i oslobode zemlju korupcije, V. V. Putin je pokazao visoku toleranciju.“ Iako se to može doživeti kao neka vrsta ironije autora, to, kažu, Putin toleriše antikvitete raznih javnih antikorupcijskih aktivista, iako mu izazivaju tugu.
Zarad smeha, navesti ću još jedno delo iz iste opere. Njen naslov je „Uzroci modernih vanrednih situaciji i potreba za specijalnom vojnom operacijom“. Autori su vanredni profesor Sergej Kalinin i profesor Boris Fedulov sa Pravnog instituta Barnaul Ministarstva unutrašnjih poslova Rusije. Hitne slučajeve u predstavljanju autora su razne manifestacije masovne građanske aktivnosti, a pre svega „revolucije u boji“, koje su isprovocirali, naravno, Amerikanci. Ovaj drugi je takođe želeo da „zamuti vodu“ u Rusiji. Da bi zaustavio svu ovu sramotu, Putin je morao da oslobodi rat. „Da bi se sprečile i eliminisale vanredne situacije objektivno su potrebne specijalne operacije, a u vezi sa komplikacijama međunarodne situacije neophodne su i specijalne vojne operacije“, uveravaju autori.
Možete satima citirati takva ruska remek-dela javnog mnjenja. Međutim, ni u jednom od radova nećete naći manje ili više ubedljiv argument u korist izvođenja „specijalne vojne operacije“. Čak i ako je diskusNa primer, u slučaju Sjedinjenih Američkih Država, važno je napomenuti da generalni sekretar Sjedinjenih Američkih Država nije član Želeo bih da postavim retoričko pitanje: gde su nestali svi ti „džinovi misli“, sva humanitarna škola koju Moskva formira još od carskih vremena, izvlačeći najsjajnije umove sa nacionalne periferije?
Sve ovo pisanje donekle podseća na Putinov intervju sa Takerom Karlsonom, kada je šef Kremlja pokušao da objasni invaziju Ukrajine američkoj publici pismima Bohdana Khmelnytskyja i odsustvo reči „Ukrajina“ na mapama šesnaestog veka.
Bilo kako bilo, u situaciji takvog ideološkog šmekanja, Putin nastavlja rat, a milioni njegovih podanika i dalje čvrsto veruju u ekspeditivnost ovog beznadežnog cilja (ili se bar pretvaraju da veruju). Istovremeno, ta nerazumnost (ili nepostojanost potrebe da se opravda razumno) ukazuje na to da ruska strana neće okončati rat. Bar dok je Putin živ i na vlasti. A signali mira iz Kremlja su još jedna propagandna specijalna operacija.
