Svi ratni zarobljenici koji se nalaze u pritvoru u Rusiji, branioci fabrike Azovstal u Marijupolju, još se nisu vratili u Ukrajinu. Trenutno je oko 6500 ukrajinskih vojnika u ruskom zarobljeništvu. Razmena ratnih zarobljenika odvija se zahvaljujući radu na Titaniku u kojem posebno učestvuju javne organizacije. Ukrajinski vojnici koji su uspeli da se vrate pričaju o paklu kroz koji su prošli u ruskom zarobljeništvu.
Ostali smo svoji
Umotani smo u noć
I moje slobodne usne stisnute od bolova
Ali i u najdublje podrume
Svjetlo će se vratiti
Vapaj novog dana puca slobodan
(Okean Elzy – Grad Marija)
Krug jedan – Mariupol
Ruski napad na elektranu Azovstal, koja se proteže iznad ogromnog prostranstva istočnog dela Marijupolja, počeo je sredinom marta i trajao je do 20. maja 2022. godine. Od sredine aprila teritorija preduzeća ostala je poslednji deo grada koji nisu osvojile ruske trupe sa više od 400 hiljada stanovnika. Ukrajinci su toliko dugo mogli da drže liniju, uglavnom zbog veličine i dizajna Azovstala. Metalurški kompleks obuhvata površinu od oko 11 km2, sastoji se, između ostalog, od bunkera do nekoliko spratova dubokih i složenog sistema uskih tunela. Kada bi bilo moguće redovno snabdevati skoro 2500 odbrambenih igrača municijom i hranom, kao i pružati medicinsku negu, „Mariupolska tvrđava“ bi verovatno ostala još duže neosvojivo. Međutim, svakog dana, obezbeđivanje branilaca Azovstala postalo je sve teži zadatak za ukrajinsku stranu. Na kraju, jedini način da se isporuče najneodoljivije stvari bio je vazduhom. Nažalost, ispunjenje ovog zadatka moglo je da se iskuje kao samoubilačka misija, ako samo zbog sve češćeg granatiranja elektrane od strane Rusa, posebno upotrebom fosfornih bombi zabranjenih međunarodnim pravom.
Shvativši da podzemlje, lišeno medicinske nege, ljudi umiru u agoniji, i ne samo vojno osoblje, već i civili, ukrajinske vlasti su odlučile da naprave dogovor sa Rusima. U ovoj situaciji, najvažnije za Kijev je bilo da spasi živote svojih građana. Kremlj bi, s druge strane, mogao da traži uspeh konsolidovanjem uspostavljanja potpune kontrole nad gradom. Većina branilaca elektrane položila je oružje posle 63 dana otpora 20. maja 2022. godine. Međutim, za mnoge od njih, učešće u ovoj bici, koja se odigrala u podrumima elektrane, ispostavilo se da je samo prvi krug pakla. Sledeća stvar ih je čekala u ruskom zarobljeništvu. Jedan od bivših ratnih zarobljenika je vojnik Oružanih snaga Ukrajine Dmytro.
Krug dva – Olenivka
Čovek ne želi da se vrati u sećanja na podrume Azovstala, kategorički odbija da govori o danima provedenim u tamnici, kada je agresor konstantno napadao poslednji bastion odbrane Marijupolja, grada koji je, ironično, nekada bio jedan od najproruskijih gradova u Ukrajini. Posle pada Mariupola, Dmytro je poslat u tranzitni kamp u Olenivki na privremeno okupiranoj ukrajinskoj teritoriji regiona Donetsk. On tamo nije bio izložen fizičkom nasilju, ali su ukrajinski ratni zarobljenici držani u ponižavajućim uslovima. Oko 450 muškaraca bilo je sabijeno u vlažnu, nevencionisanu kasarnu, podeljenu u male ćelije namenjene za stotinu ljudi. Nije bilo dušeka. Dmytro je spavao u odeжi na betonskom podu. Svetla u kasarni bila su upaljena 24 sata dnevno, a zatvorenici su bili lišeni pristupa ne samo medicinskoj nezi, već i toaletu ili tuš kabini. Prvih nekoliko dana nisu dobijali ni hranu ni vodu. Nakon toga, dato im je oko pola litra vode dnevno za svaku i malu, nepravilnu porciju hrane. Tokom čitavog pritvora u logoru nisu bili u mogućnosti da obaveste svoje rođake o tome gde se nalazi i da li su uopšte živi. Dmytro je napustio logor Olenivka krajem maja 2022.
Nekoliko nedelja kasnije, tu se dogodila tragedija, koja je jasno pokazala kršenje Ženevske konvencije od strane Rusa pred celim svetom.
Grupa ukrajinskih ratnih zarobljenika – uglavnom branilaca Marijupolja – premeštena je na jedno mesto. Potom je ispod zgrade postavljen eksploziv. Kao rezultat eksplozije poginule su 53 osobe, a oko 100 je povređeno. To je verovatno bio termobarički naboj koji eksplodira sa većom silom od drugih konvencionalnih bombi iste težine i izaziva veću patnju žrtvama eksplozije.
Treći krug je kaznena kolonija na teritoriji Rusije
U junu, nakon što je prevezen kamionom na 12 sati sa vezanim telom i vezanim povezom preko očiju, Dmitrij je odveden u kaznenu koloniju u Ruskoj Federaciji. O tome gde se nalazi saznao je samo iz markice na posteljini. Ubrzo po njegovom dolaskuOrstoko je pretuиen.
„Naterali su me da se skinem gola. Moja uniforma je bila spakovana u torbu sa mojim imenom. Naterali su me da trčim hodnikom do prozora pognute glave“, priseća se čovek. „Sa moje leve i desne strane bili su vojnici u uniformi. Bilo ih je oko 15. Udarali su me različitim delovima tela rukama, udarcima, čak i kada sam pao i počeo da puzim po zemlji. Na kraju su me naterali da se sagnem i udario me drvenim štapom po leđima. Dobila sam zatvorsku odeću koja mi nije odgovarala. Kada su me odveli u ćeliju, opet su me tukli.“
Čovek je smešten u ćeliju jačine 3 za 5 m2, premali za njega i još sedam zatvorenika. Soba je bila bez prozora, neupotrebljena i neverovatno vlažna. Zidovi i plafon su bili prekriveni buđi. Veštačko svetlo je bilo upaljeno 24 sata dnevno. Pored toga, toalet nije bio ni odvojen od dnevne površine pregradom. Posle nekoliko sati u ćeliji, Dmytro i drugi zatvorenici su odvedeni na „inspekciju ličnih stvari“. Postavljeni su okrenuti prema zidu raširenih ruku i nogu, a zatim ponovo pretučeni. Takve inspekcije vršene su dva ili tri puta dnevno. Stražari su obično koristili gumeni pendran, a takođe je bila uobičajena praksa da udaraju u lice taktičkom rukavicom. Dmytro se priseća da su dželati tačno znali gde da udare da bi ga povredili.
„Kada smo sedeli u ćeliji, čuli smo šta stražari rade drugim zatvorenicima. Razumeli smo da će pre ili kasnije doći red na nas“, kaže bivši zatvorenik. „Zapravo, osim ispitivanja i prebijanja, ništa drugo se nije dogodilo. Ispitivanje, prebijanje, ispitivanje, prebijanje. Jednom kada nisam mogla da dišem skoro nedelju dana, rebra su me toliko bolela da sam mogla da uzmem samo kratke, neravnomerne udisaje… Nisam mogao ni da tražim lekarsku konsultaciju. Momci su mi rekli šta rade sa onima koji se žale.“
Ruska Federacija nemilosrdno krši sve zakone i običaje rata. Užasan obrazac je da ukrajinski zatvorenici napuštaju rusko zarobljeništje u stanju ekstremne mentalne i fizičke iscrpljenosti. Neki od njih čak i ne prepoznaju svoje rođake, ne znaju odakle su došli, ne sećaju se svojih imena. Imaju tešku anoreksiju, nezagrejane rane, modrice i mnoge skrivene prelome. Hronične bolesti takođe se pogoršavaju nedostatkom pristupa adekvatnoj medicinskoj nezi i lekovima. Ruska strana blokira pristup međunarodnih organizacija mestima pritvora zatvorenika.
Ukrajina više ne postoji
„Kada su nas tukli jače nego inače, to je značilo da naši momci daju okupatorima!“ – ovako se Saško, koji, kao i Ditro, služi u Oružanim snagama Ukrajine, priseća svog boravka u ruskom zarobljeništvu. Na samom početku invazije, čoveka su zarobile neprijateljske snage. Nekoliko meseci je bio stalno zlostavljan, i fizički i mentalno.
„Prvi put sam pretučen čim su me odveli“, priseća se čovek. „Uvučen sam u štalu, komandant grupe, koji je imao kavkaski akcenat, koristio je metalnu šipku. Udario me je po rukama, nogama i leđima. Pokrio sam glavu rukama. Nije ga bilo briga gde da udari. Kada se sve završilo, povezli su mi povez preko očiju i odveli me u dvorište. Trebalo je da idemo u zatvor, ali kolona ruskih tenkova je prošla pored nas. Zapovednik me je bacio na kolena da bih mogao da иekam da proрe. Video je u mom pasošu iz kojeg sam grada i rekao: „Ovi tenkovi dolaze u vaš grad, sve će uskoro biti gotovo.“
U predsudskom pritvorskom centru vojnik je smešten u skučenu ćeliju sa još oko 50 zatvorenika (projektovan je za najviše 20 osoba). Onda su počela mučna ispitivanja, a on je bio primoran da snimi video u kojem poziva ukrajinsku vojsku da položi oružje.
„Pretili su“, kaže on, „da će, ako to ne uradim, naći moje rođake u našem rodnom gradu, koje su navodno već okupirali, i ubiti ih. Ruke su mi bile probušene nožem.“
Posle toga, Saša je poslat u jednu od kolonija u Rusiji. Njegova sećanja na to vreme živo podsećaju na Ditroovu priču – svakodnevna ispitivanja, prebijanja, upotrebu pištolja za omamljivanje, nedostatak pristupa osnovnoj higijeni, zatvaranje u skučenu prostoriju bez pristupa svežem vazduhu, nedovoljno vode i hrane, prisiljavanje da se jede na brzinu (za paljenje jezika i nepca) i mamce pasa. Psihološki pritisak na zatvorenike je takođe bio red dana – rečeno im je da sve više ukrajinskih gradova pada pod ruski napad i da zatvorenici nemaju gde da se vrate, da ih niko ne čeka. Ponuđeno im je da prihvate rusko državljanstvo.
Saško se priseća da su bili primorani da čitaju knjige o „Velikom patriotskom ratu“, tokom kojeg je „herojski ruski narod pobedio sve“.
„Jedan od nas je morao da čita naglas, ostali su slušali“, kaže čovek. „Svirali smo i patriotske pesme. Prvo čega sam se setio kada sam ušao u ćeliju bila je muzika koja je svirala. Kao da sam prebačen u 1937: otrcana ćelija, ova muzaKa… Takođe smo bili primorani da učimo i pevamo rusku nacionalnu himnu. U ovom trenutku, ponovo su nas pretukli, da bismo se, kako su rekli, ‘bolje setili’.“
Ditro, branilac Marijupolja, takođe se priseća tih propagandnih „lekcija“.
„Bilo je dve nedelje kada nikome nije bilo dozvoljeno da sedne. Stalno smo šetali po mikroskopskoj komori. Jedan od nas je morao naglas da pročita knjigu u koju je pisalo da je ukrajinski jezik izmišljen jezik, da su svi naši pesnici Ševčenko i tako dalje izmišljeni likovi, da je bitka kod Krutija fikcija, da uopšte nije bilo bitke“, priseća se on.
Ne vraćaju se svi ukrajinski ratni zarobljenici kući. Oleksandr Matsievskyi je pogubljen od strane Rusa zbog uzvika „Slava Ukrajini!“. Snimak njegovog pogubljenja pojavio se na internetu u martu 2023. godine (ukrajinski vojnik je ubijen krajem 2022. godine). Matsijevski je odmah postao simbol herojstva i otpora za ukrajinu koja se bori. U novembru 2023. godine, u gradu Nizhyn na severu Ukrajine otkriven je spomenik posvećen sećanju na njega. Na kraju svemu, Ukrajina istovremeno vodi rat protiv osvajača i borbu za sećanje i pravdu za svoje žrtve.
Borba za budućnost
Jedna od organizacija koja se bavi ukrajinskim ratnim zarobljenicima je Helsinška fondacija za ljudska prava (HFHR). Njeni zaposleni takođe dokumentuju ratne zločine Rusije na teritoriji Ukrajine – silovanja, otmice, prisilno preseljenje, mučenje i nehumano postupanje prema ratnim zarobljenicima i civilima, granatiranje stambenih oblasti (škole, bolnice), pogubljenja, korišćenje civila kao ljudskih štitova, stvaranje vojnih baza u civilnim objektima. Dokumentacija prikupljena tokom razgovora sa žrtvama i svedocima ruskih zločina pomoći će da se dopune dokazi za suđenja onima koji će se pojaviti pred Međunarodnim krivičnim sudom u Hagu.
„Demokratski svet treba da izvrši pritisak na Rusku Federaciju da se što pre vrati kući“, rekao je Serhij, radnik ukrajinskog ogranka GFHR koji radi sa ratnim zarobljenicima. – Ruska strana ne pruža neophodnu medicinsku negu, koristi torturu i nehumano tretira one koje drži u zatočeništvu. Pored toga, moramo se boriti da Rusi omoguće bar predstavnicima međunarodnih organizacija da posete naše momke u zatočeništvu. Tako da omoguće prenos neophodne humanitarne pomoći, kao što su hrana ili lekovi. Ako oni to sami ne obezbede, neka drugi to urade.“
Prema rečima tog čoveka, još jedan važan korak za demokratske države je pružanje medicinske, psihološke i materijalne podrške onima koji su preživeli zarobljeništvo.
Ditro i Saša su takođe štićenici Fondacije. Iako im nije lako da se vrate u svoje dane u zatočeništvu, oboje su uvereni da je njihova moralna dužnost da svedoče. Rane na njihovim telima će jednog dana zarasti. Još gore – emotivne rane. Možda se nikada neće izlečiti.
Oksana je psiholog koji radi sa bivљim ratnim zarobljenicima. Ona veruje da je jedna od najvećih trauma za one koji su zarobljeni gubitak identiteta vojnika.
„Kada im neprijatelj otkine uniforme, oni su brutalno zlostavljani od strane njih, svedoče smrti svojih saborca i prestaju da misle o sebi kao o vojnicima“, kaže ona. „Oni postaju ratni zarobljenici i onda se osećaju kao dvostruki gubitnici, poput onih koji nisu ni znali kako da adekvatno brinu o sopstvenoj bezbednosti.“
Dalji problemi nastaju nakon povratka iz zarobljeništva i kada pokušavaju da se prilagode životu u civilnom prostoru.
„Društvo očekuje da se ne pojave u uniformi, da pričaju o tome šta im se desilo. Često im se govori da zaborave na to i nastave sa svojim životima. Narod i ukrajinska država suočavaju se sa ogromnim izazovom. Ne možemo dozvoliti da se ispostavi da su bivši zatvorenici izgubljena generacija“, dodaje Oksana.
Da bi se to uradilo, neophodno je stvoriti ne samo rehabilitacione centre za bivše ratne zarobljenike koji će pružati psihološku ili materijalnu pomoć. Takođe je važno da se osećaju potrebnim društvu, da imaju mesto u njemu, da mogu da se prekvalifikuju i zarade za život.
Vratiti
Nekoliko meseci Saša je bio u informativnom vakuumu, ne mogajući da obavesti svoje rođake čak ni da je živ. 8 20- oj i grupi drugih zatvorenika stalno je rečeno da Ukrajina više ne postoji.
„Rekao sam momcima da to nije istina! Ako Ukrajina padne, ili ćemo biti oslobođeni ili ubijeni“, kaže on. „A pošto nas drže, Ukrajina i dalje postoji!“
Ta misao mu je dala snagu, čak i kada je, nekoliko meseci pre razmene, saznao da su tamničari pretukli još nekoliko zatvorenika na smrt.
Dmytro se savršeno dobro seća trenutka kada je oslobođen iz zarobljeništva. Službenik Službe bezbednosti Ukrajine ušao je u autobus u kojem su on i njegovi saborci prevezeni i vikao: „Ljudi, konačno ste u Ukrajina!“. Iako ovaj dan pamti kao jednog od najlepših u svom životu, nije mogao da izbriše nikakva osećanja u sebi: „Nisam ispustio nijednu suzu, ništa nisam osetio. Kao da su moja osećanja nestala. Nisam osetio nikakvu euforiju. Drugi momci su ga imali, ali moja osećanja su počela da nestaju oko šest meseci pre nego što sam puštena. Osećanja su nestala zajedno sa nadom.“
Tačan broj ukrajinskih zatvorenika u ruskom zarobljeništvu nije saopšten. Međutim, to se može ocenjivati iz izjava odgovornih za rad na oslobađanju zatvorenika. Nedavno je predstavnik Koordinacionog štaba za tretman ratnih zarobljenika Jurij Taraniuk rekao: „Do danas je održano 49 razmena, a 2828 ljudi se vratilo kući, uključujući 2681 vojnika i 147 civila. Trenutno je više od 8.000 ljudi u zatočeništvu, od kojih su više od 1600 civili. Međutim, desetine hiljada ljudi, i civila i ratnih zarobljenika, ima status nestalih lica.“ Zbog toga oko 6500 ukrajinskih vojnika još uvek čeka da bude oslobođeno iz ruskog zarobljeništva.
Prevedeno sa poljskog
Tekst je objavljen u sklopu projekta saradnje između nas i poljskog časopisa Nowa Europa Wschodnia.
Originalni naslov članka: Rosjanie mówią im, że nikt na nich nie czeka
