Posle višenedeljnih borbi, prvo u Predstavničkom domu, a potom i u Senatu, odobren je paket pomoći, čiji će lavovski deo – skoro 61 milijardu dolara – otići Ukrajini. Dokument odavno blokiraju republikanski političari, koji se sve više protive trošenju novca za podršku ovoj istočnoevropoj zemlji.
Kijev se našao u izuzetno teškoj situaciji zbog činjenice da mu je poneto oružja. Ne samo da je kontraofanziva koja je trebalo da prekine logističku liniju do Krima propala prošle godine, već je u poslednjih nekoliko meseci ukrajinska vojska bila u defanzivi, izgubivši sve više teritorije na istoku zemlje. U međuvremenu, zbog osiromašenog protivaviontnog arsenala, neuobičajeno veliki broj raketa počeo je da pada na ukrajinske gradove, što je, između ostalog, nanelo značajnu štetu elektranama u raznim delovima zemlje. Predsednik Džo Bajden najavio je da će Sjedinjene Države odmah početi da šalju oružje Ukrajini.
Iako je količina podrške ogromna, ona neće rešiti probleme i neće približiti Ukrajinu pobedi. Najviše će držati liniju fronta neko vreme. Problem je strukturan: zemlja zavisi od spoljne podrške i dok se to ne promeni, ona će biti talac unutrašnje situacije u trećim zemljama.
„Nastavićemo da se borimo. Nemamo izbora. Ћelimo da ћivimo. Međutim, ishod rata (…) ne zavisi samo od nas“, rekao je on nedavno u intervjuu britanskom listu Ekonomista Vadym Skibitskyi, zamenik šefa odbrambene obaveštajne službe Ukrajine.
Artiljerijski dueli
Kako je Bajden najavio, prva grupa pomoći stigla je u Ukrajinu poslednjih dana aprila. To su bile protivtenkovske rakete i preko potrebne artiljerijske granate od 155 mm, zbog kojih je ukrajinsko oružje ostalo neaktivno.
Ruska vojska je uvek imala prednost u tom aspektu, čak i u prvim mesecima rata punih razmera, kada Kijevske rezerve još nisu bile iscrpljene. Međutim, poslednjih meseci situacija je postala kritična. Neposredno pre nego što je Kongres odlučio da pruži pomoć, general američke vojske upozorio je da će Ukrajinci ispaliti deset puta manje granata od Rusa. Dok je ovo rekao, odnos je bio jedan do pet. Što je veća razlika u artiljerijskoj moći, to je Kijevu teže da drži teritorije pod svojom kontrolom, a kamoli da ponovo uhvati one koje su okupirali Rusi. Često je na istočnoevropskom ratištu bilo sukoba gotovo isključivo u kojima su učestvovali topovi (kolokvijalno nazvani artiljerijski dueli), i na njihovom ishodu je bilo da će se front pomeriti. Oni su takođe odgovorni za najveći broj žrtava među vojskama.
Drugo hitno pitanje su rakete za sisteme protivraketne odbrane, posebno američke protivaviontne raketne sisteme Patriota. Njihova nestašica se oseća ne samo na frontu, već i šire. Poslednjih nedelja ukrajinski gradovi su izloženi intenzivnom granatiranju. Od druge polovine marta došlo je do četiri velika raketna napada na elektrane, što je dovelo do nestanka struje u nekoliko regiona. Kao rezultat jednog od napada, Probajpilska TE, koja se nalazi u blizini prestonice, koja je bila ključni snabdevač električnom energijom regiona Kijev, Čerkasi i Žitomir, potpuno je uništena. „Da ima patriota u okolini, danas ne bismo izgubili sve ovo“, rekao je ministar inostranih poslova Ditro Kuleba u intervjuu novinskoj agenciji „Ukrinform“ ubrzo posle napada.
U okviru odobrenog paketa pomoći, rakete za sisteme takođe su poslate Ukrajini Patriota.
Brz kraj rata
Slanju pomoći Ukrajini usprotivili su se pre svega republikanci, pristalice bivšeg predsednika Donalda Trampa. On će se ponovo kandidovati na izborima (ako ga ne zaustavi nijedna tužba), a ankete mu daju blagu prednost u odnosu na Bajdena, koji se kandiduje za reizbor. Ako se taj trend nastavi, Ukrajina će se suočiti sa daljim izazovima, a moguće je da će to biti poslednji paket pomoći.
Tramp je nedavno rekao Amerikancu za dve nedelje Tajm magazin, da je najveća greška njegovog prvog mandata to što je bio suviše dobar. Signali koje šalje su već zabrinjavajući. Oni se, između ostalog, tiču NATO-a.
Tramp već dugo tvrdi da Evropa nedovoljno poduhuje alijansu. On je u februaru rekao da će dozvoliti Rusiji da radi „šta god želi“ sa zemljama koje nisu u skladu sa smernicama o potrošnji na odbranu. On istu stvar govori i u kontekstu Ukrajine – ako EU ne da onoliko koliko joj je potrebno, neće prebacivati novac Kijevu. „Razdvojeni smo okeanom. Nema ih“, napisao je magazin Tajm, iako su EU i Sjedinjene DržaveNa primer, u slučaju Sjedinjenih Američkih Država, Sjedinjenih Američkih Država i
Pre godinu dana, Tramp je rekao CNNda će, ako postane predsednik, okončati ruski rat sa Ukrajinom u roku od 24 sata. Međutim, on nije želeo da otkriva detalje. Nedavno novinari The Washington Post saznao od ljudi bliskih bivšem predsedniku kako bi mogla da izgleda Trampova verzija mirovnog plana. Naime, sukob će biti prekinut ako Kijev odustane od Krima i Donbasa u korist Rusije. U zvaničnim komentarima, Trampovi zastupnici su negirali takve sporazume.
Greške u Siriji
Međutim, posle Trampovog prvog predsednikovanja, teško je pomisliti da je sve ovo samo dokoni razgovor. Kada je u pitanju spoljna politika, izolacionistički pristup bivšeg američkog lidera, koji se sastojao u postepenom povlačenju iz određenih regiona, kao i preduzimanju radikalnijih mera, učinio je da se oseti u mnogim delovima sveta.
Najbolji primer je Sirija, gde Vašington godinama vodi haotičnu politiku, što često dovodi do još veće konfuzije. Čak i tokom predsedavanja Baraka Obame, Sjedinjene Države su podržavale kurdske milicije i Sirijske demokratske snage koje su oni stvorili. To je bila jedina grupa u Siriji koja je pružala značajan otpor Islamskoj državi. Zahvaljujući naoružavanju Kurda i podršci Sjedinjenih Država (uglavnom iz vazduha, ali i ograničenom kontingentu izvedenim kopnenim operacijama), trijumfalni marš džihadista uspešno je prekinut i, na kraju, veliki talasi kopna na severoistoku zemlje isterani su iz njihovih ruku.
Američki kontingent je opadao, ali zaštitni kišobran se proširio po teritorijama koje kontrolišu Sirijske demokratske snage dao je osećaj sigurnosti u ovom proxy ratu. Iza svake grupe koja je držala određenu teritoriju nalazila se država zaštitnik. Njen odlazak značio je da je grupa odmah izgubila zemlju od druge grupe koja je okupirala deo podeljene Sirije.
Vašington je 6. oktobra 2019. objavio da se njihove trupe povlače iz dela pograničnih oblasti. Tri dana kasnije počela je ofanziva Turske i njenih savezničkih milicija. Kao rezultat toga, Sirijske demokratske snage izgubile su deo svojih teritorija, a prazninu koju su ostavili Amerikanci popunile su Rusija i saveznička vojska predsednika Bašara al Asada. Kurdi nisu imali šanse protiv turske vojske, pa su morali da traže saveznika koji bi im garantovao bezbednost. Međutim, budućnost regiona nije zavisila od njih, nego od spoljnih sila.
Pad Kabula
Avganistan je, takođe, osetio efekte Trampove tvrdoglavosti. Iako je nekoliko predsednika već tražilo izlaz iz najdužeg američkog rata, on je bio taj koji je vodio ka konačnom ostvarenju tog cilja.
Vlada u Kabulu, koju podržavaJU SAD, bila je sve gora. Talibani su postepeno zauzeli sve više teritorije, a političare u stalnim borbama za vlast, uticaj i državne resurse nije mnogo zabrinulo situacija u zemlji. Avganistanska vlada je ostala finansijski i vojno zavisna od stranih sila, koje su sve više oklevale da intervenišu u poslovima zemlje, ali nije bilo dileme o povlačenju trupa.
Trampov predlog je još jednom prevazišao prethodnu viziju situacije. Potpuno zaobilazeći vladu u Kabulu, Vašington je postigao dogovor sa talibanima. Grupa je obećala da će se suprotstaviti organizacijama koje se smatraju terorističkim i da bi mogle da predstavljaju pretnju za Sjedinjene Države i da neće napadati strane trupe, a zauzvrat su američke i druge savezničke snage morale postepeno da smanjuju broj vojnika, konačno se povlačeći iz zemlje u maju 2021.
Džo Bajden je preuzeo dužnost u januaru i odlučio da nastavi politiku svog prethodnika prema Avganistanu, iako je odložio povlačenje trupa na nekoliko meseci da bi to učinio pre 20. godišnjice napada na Svetski trgovinski centar. Vlada u Kabulu bila je lišena podrške. Na kraju je demoralisana avganistanska vojska predala provinciju posle provincije skoro bez borbe. Celokupan poredak koji su uspostavili Amerikanci posle invazije početkom 21. Ovo se desilo brže nego što su poslednji američki vojnici odleteli iz zemlje.
Kratak trenutak solidarnosti
Za Sjedinjene Države, brzina kojom su talibani zarobili Kabul došla je kao šok. U početku su američki obaveštajci procenjivali da će im trebati do godinu dana, zatim nekoliko meseci, zatim ne više od tri meseca, a dva dana pre nego što su militanti zarobili prestonicu, smatralo se da je to pitanje nedelje. Nekoliko meseci kasnije, to je takođe uticalo na pesimističnu procenu koliko će Kijev moći da izdrži tokom ruske ofanzive. Ukrajini je dato ne više od deset dana.
Ruski napad izazvao je jedinstven trenutak solidarnosti između evroatlantskog sveta i zemlje koja je na udaru. Podrška, posebno vojna, tekla je u širokom toku. To je, zajedno sa visokim moralom i obukom ukrajinske vojske, imalo efekta. Rano naoružavanje, naročito protivKrajem 2022. godine Ukrajina ne samo da se branila, već je i postepeno primoravala ruske trupe da se povuku sa dela okupiranih teritorija tokom 2022. godine.
Vremenom se solidarnost postepeno urušala. Unutar savezničkih zemalja bilo je sve veće uzdržanosti, a samim tim i kritika na račun pomoći Ukrajini i podrške izbeglicama. Neke političke snage počele su to da koriste za političke igre pred predstojeće izbore. Jedan od rezultata toga bila je situacija u američkom Kongresu, ali to se odnosi i na neke evropske zemlje. Pored toga, skladišta oružja su brzo ispražnjena, jer industrija oružja nije bila spremna za rat u kojem samo Ukrajina koristi nekoliko hiljada granata dnevno, ali bi mogla da koristi desetine hiljada. I dok fabrike dobijaju na zamahu i najavljuju značajno povećanje proizvodnje, one još uvek nisu u stanju da ispune potrebe Kijeva.
Nepoznat
Što duže rat traje bez jasnog rešenja, sve se više glasova čuje za njegov kraj, bez obzira na posledice po ukrajinsku stranu. A Kijev, zavisan od drugih država, ima ograničen prostor za manevrisanje u pregovorima. Štaviše, već je nekoliko puta morao da uzme u obzir mišljenje savezničkih država – na primer, da ne koristi zapadno oružje za granatiranje ruske teritorije. SAD su takođe kritikovale Ukrajinu zbog napada sopstvenih bespilotnih letelica na ruske rafinerije nafte i skladišta goriva, jer je to navodno uticalo na globalne cene nafte.
Na kraju, države koje zavise od strane pomoći uvek postaju taoci unutrašnje situacije u zemljama dobrotvorima, a što je veća zavisnost, veća je verovatno da će njihov glas biti ignorisan u odlučujućem trenutku. Zbog toga, uprkos granatiranju, Kijev pokušava da obnovi svoju odbrambenu industriju kako bi postao bar malo nezavisan.
U intervjuu Ekonomista Vadym Skibitskyi priznaje da je najveća nepoznanica u razmišljanju o tome kako će se rat završiti Evropa. Ako ne pronađe načine da zadovolji svoje potrebe i potrebe ukrajinske odbrambene industrije, i ona će biti ugrožena od strane Rusije. Ali Kijev ima minimalan uticaj na ovo.
Prevedeno sa poljskog
Tekst je objavljen u sklopu projekta saradnje između nas i poljskog časopisa Nowa Europa Wschodnia.
Originalni naslov članka: Ukraina wpadła w pułapkę pomocy.
