Poslednjih meseci objavljene su brojne političke i ekspertske refleksije o rusko-ukrajinskim pregovorima u Belorusiji i Turskoj u februaru-aprilu 2022. Iako sadrže nove detalje i zanimljive izglede, većina njih ili potpuno ignoriše ili ignoriše sumorne rezultate Moskve u sprovođenju bezbednosnih sporazuma sa bivšim sovjetskim republikama. U nedavnim debatama o šansama za mirnu alternativnu istoriju, prošla iskustva se ignorišu i implicitno pretpostavljaju da će se Kremlj pridržavati svakog potpisanog sporazuma. Takva pretpostavka je u suprotnosti sa postupcima Rusije u sličnim situacijama.
Istorija Moskve o sprovođenju ključnih članova bezbednosnih sporazuma sa bivšim sovjetskim republikama je katastrofalna. Sama Rusija je često bila glasna u svojim kritikama zbog navodnog lošeg ponašanja svojih slabijih pregovaračkih partnera pre, tokom, i nakon potpisivanja dokumenta. Portparoli Kremlja uporno su zahtevali punu implementaciju tekstova u kojima su najviše zainteresovani, kao i prihvatanje sopstvenog tumačenja od strane Moskve. Istovremeno, Kremlj je fleksibilan u pogledu sopstvenih materijalnih obaveza – onih koje proističu i iz multilateralnih i bilateralnih sporazuma između Moskve i drugih postsovjetske države. Političko nepoštovanje Kremlja često se odnosilo na upravo ruske obaveze koje su bile kritične da bi sporazumi bili bilo kakvog smisla.
Prekršena obećanja Rusije
Slučajevi pravnog nihilizma Kremlja i nepridržavanje potpisanih sporazuma Rusije poznati su već 35 godina. Prekršeni su brojni sporazumi između Moskve i Kijeva, koji su bili od fundamentalnog značaja za međunarodne odnose na postsovjetski prostor.
Najviše pogoršano posledicama bilo je kršenje Sporazuma Białowieża između Rusije, Belorusije i Ukrajine, zaključenog u decembru 1991, kojim je raspušten Sovjetski Savez, događaj koji je Putin 2005. U ovom istorijskom i potpuno ratifikovanom sporazumu, tri zemlje su formirale Komonvelt nezavisnih država, složile se i obećale da će poštovati svoje nove nacionalne granice, uključujući priznavanje da Krim, Sevastopolj i Donbas pripadaju Ukrajini. Član 5 Białowieża sporazuma kaže: „Visoke ugovorne strane prepoznaju i poštuju međusobni teritorijalni integritet i nepovredivost postojećih granica unutar Komonvelta.“
Skoro tačno tri godine kasnije pojavio se još jedan istorijski dokument – zloglasni Budimpeštanski memorandum o bezbednosnim uveravanjima. U tom aneksu Sporazuma o neširenju nuklearnog oružja (NPT) iz 1968, Moskva, Vašington i London na poslednjem i sudbonosnom samitu CSCE (Konferencija o bezbednosti i saradnji u Evropi) u Mađarskoj u decembru 1994. Kratko vreme posle kolapsa SSSR-a, Kijev je posedovao treći najveći arsenal nuklearnog oružja na svetu. On je 1994. Isto je bilo i sa nasleđenim sredstvima Ukrajine za isporuku, kao što su bombarderi i rakete.
Tri depozitne države NPT- a, uključujući Rusiju, navode u prva dva članka memoranduma iz 1994: „1. Sjedinjene Američke Države, Ruska Federacija, i Velika Britanija i Severna Irska potvrđuju svoju posvećenost Ukrajini, u skladu sa principima Završnog akta CSCE, da poštuju nezavisnost i suverenitet i postojeće granice Ukrajine; 2. Sjedinjene Američke Države, Ruska Federacija i Velika Britanija i Severna Irska potvrđuju svoju posvećenost da se uzdrže od pretnje ili upotrebe sile protiv teritorijalnog integriteta ili političke nezavisnosti Ukrajine, i da nijedno njihovo oružje nikada neće biti upotrebljeno protiv Ukrajine osim u samoodbrani ili na drugi način u skladu sa Poveljom Ujedinjenih nacija.“
Te obaveze Moskva krši od 2014. godine na sve izraženiji način. Rusija ne samo da je stvorila narodne republike u Ukrajini, već je i formalno anektiranu ukrajinsku zemlju u martu 2014. i septembru 2022. godine, sa u ovom drugom slučaju teritorijama, pa čak i čitavim gradovima koje ne kontroliše.
Većinu sporazuma zaključenih u vezi sa rusko-ukrajinskim ratom takođe je prekršila Moskva. Najozloglašeniji od njih su sporazumi iz Minska, koje je Kijev potpisao pod pretnjom oružjem 2014. i 2015. godine. U Protokolu iz Minska iz septembra 2014(Minsk I), ruski ambasador u Ukrajini obećao je da će „povući ilegalne naoružane grupe i vojnu opremu, kao i militante i plaćenike sa teritorije Ukrajine“. U Minsku KomU februaru 2015. godine (Minsk II), Moskva je ponovo pristala da „povuče sve strane oružane snage, vojnu opremu, kao i plaćenike sa teritorije Ukrajine pod nadzorom OEBS-a, (kao i) razoruža sve ilegalne grupe“. Međutim, Kremlj nikada nije dao nikakve naznake da počinje da ispraćaš ova i druga obećanja, i da verovatno nikada nije nameravao to da uradi.
Slučajevi Moldavije i Gruzije
Međutim, među sporazumima koje je osujetila Rusija, najvažniji za procenu šansi za postizanje hipotetičkog sporazuma u Istanbulu 2022. godine su oni koji se ne tiču Ukrajine i potpisani su kada Putin nije bio predsednik. Na prvi pogled, ovo može izgledati kao nepovezana stvar, ali zapravo, nepoštovanje sporazuma od strane Rusije ukazuje na njenu širu patologiju u njenom pristupu takozvanom „blizu inostranstva“ (postsovjetski prostor). Kršenje sporazuma nevezanih za Ukrajinu ilustruje postojanje obrasca delovanja koji nije jedinstven za Ukrajinu i koji ne oblikuje isključivo Putin.
Moskva je u oktobru 1994. potpisala sporazum između Ruske Federacije i Republike Moldavije o pravnom statusu, proceduri i uslovima povlačenja ruskih vojnih jedinica privremeno stacioniranih u Moldaviji. U ključnom članu 2, Kremlj je saopštio: „Ruska strana će, u skladu sa svojim tehničkim mogućnostima i vremenom potrebnom za organizovanje novog raspoređivanja, povući ove vojne snage u roku od tri godine od dana izlaska na snagu ovog sporazuma. Praktični koraci za povlačenje vojnih jedinica Ruske Federacije sa teritorije Republike Moldavije u ovom periodu biće sinhronizovani sa političkim rešenjem pridnjestrovskog sukoba i utvrđivanjem specijalnog statusa Pridnjestrovanskog regiona u Republici Moldaviji.“
Iste godine Moldavija je usvojila novi postsovjetski ustav u kojem se definisala kao neutralna država. Član 11 Ustava Moldavije iz 1994. (…) Republika Moldavija neće dozvoliti raspoređivanje bilo kakvih stranih vojnih formacija na svojoj teritoriji.“
Uprkos tome, ostaci 14. armije, nazvane Operativna grupa ruskih snaga, ostaju na teritoriji Republike Moldavije protiv volje Kišinjev i suprotno rusko-moldavskom sporazumu iz 1994. Teritorijalni sukob u Pridnjestrov nisu rešeni ni tokom tri godine koje su se odnosile na sporazum između Moskve i Kišinjevog iz 1994. Ustavno isključenje Moldavije iz članstva u NATO-u i prijem stranih trupa na njenu teritoriju – takođe glavna tema u aktuelnoj debati o mogućem rusko-ukrajinskom kompromisu – tada je ignorisala Moskva. Ruske trupe ostaju na teritoriji Moldavije 30 godina kasnije, kršeći ustav zemlje, kao i samoproglašenu Pridnjestrovsku Republiku Moldaviju kao pseudodrždanu i satelit Rusije.
Odnos Rusije prema Gruziji i sporazum o prekidu vatre iz avgusta 2008. Sporazum su potpisali tadašnji predsednici obe zemlje Dmitrij Medvedev i Mikheil Sakašvili. Nazvan je „Sarkozijev plan“ u čast francuskog predsednika Nikolasa Sarkozija. Francuska je u to vreme predsedavala Evropskom unijom, koja je posredovala u postizanju sporazuma. Sporazumom je okončan petodnevni ruso-gruzijski rat 2008. Član 5 je obezbedio povratak ruskih trupa, koje su nekoliko dana ranije ušle u Abhaziju i region Tskinvali, na svoje prvobitne položaje u Rusiji: „Oružane snage Ruske Federacije biće povučene na liniju koja je postojala pre izbijanja neprijateljstava.“
Uprkos tome, Moskva je ostavila značajan broj svojih vojnika na teritoriji Gruzije, jasno kršeći avgustovski sporazum. Da stvar bude gora, krajem avgusta 2008. Početno prisvajanje Moskve i potpisivanje Sarkozijevog uskoro napuštenog plana bilo je, kako se ispostavilo, više od obmane o Gruziji. Namera je bila i da se dovede u zabludu Evropska unija, sa kojom je Moskva želela da održi dobre odnose u ovom periodu.
Zakljuиke
Možda je, suprotno zaključcima najozbiljnijih analitičara, postojala mala šansa da je Kijev mogao da potpiše dokument sa Moskvom u Istanbulu u proleće 2022. Nikada neжemo znati zasigurno. Ono što znamo je kako i zašto postsovjetski Rusija vodi mirovne pregovore. Za Kremlj je sklapanje dogovora jedan od nekoliko alata hibridnog ratovanja protiv postsovjetske države koje ne prihvataju rusku hegemoniju.
Jasno je da smo videli ponašanje Rusije na razgovorima u Istanbulu, što je u skladu sa obrascem poznatim iz prošlosti: posle invazije na postsovjetsku državu, Moskva progura iskrivljeni sporazum na nišanu. Kao što pokazuju dva sporazuma iz Minska, sam Istanbulski sporazum već bi predstavljao transmogrifikaciju međunarodnog prava. Na dU bilo kojoj fazi, Moskva ne bi ispunila neke od ključnih tačaka čak ni tog iskrivljenog dokumenta. Pod nekim izgovorom, Moskva bi povukla svoj potpis na sporazum, insistirajući i dalje insistirajući na implementaciji tih tačaka koje bi smatrala korisnim za sebe.
Potpisivanje dokumenta iz Moskve u Istanbulu 2022. godine – pod pretpostavkom mogućnosti takvog scenarija – moglo bi da dovede do privremenog ublažavanja tenzija. Međutim, sudeći po prethodnim koracima Rusije, formalni sporazum, kao i u slučaju minskih sporazuma, dovesti do još jednog podrivanja međunarodnog prava. Pre svega, Istanbulski sporazum najverovatnije ne bi poštovala Moskva. Niti bi to sprečilo dalje rusko mešanje u unutrašnje stvari bivših sovjetskih republika, niti bi smanjilo rusku vojnu agresiju i teritorijalne apetite. Naprotiv, svaka naredna ruska invazija je obično bila gora od prethodne.
Prevedeno sa poljskog
Tekst je objavljen u sklopu projekta saradnje između nas i poljskog časopisa Nowa Europa Wschodnia.
Originalni naslov članka: Rosja nie wywiązuje się z umó
