Francuski predsednik Emanuel Makron je 6. juna dao relativno senzacionalnu izjavu. U intervjuu za TV kanale TF1 I Francuska 2 on je naveo da namerava da obezbedi Ukrajini određeni broj modernizovanih boraca sa više uloga Mirođija 2000-5. „Oni će omogućiti Ukrajini da zaštiti svoju teritoriju i vazdušni prostor“, rekao je on. Istovremeno, predsednik je rekao da će Francuska uskoro pozvati ukrajinske pilote na obuku. Pored toga, u zemlji će biti obučeno 4.500 ukrajinskih vojnika. A pre toga, francuski instruktori će doći u Ukrajinu da obučavaju hiljade ukrajinskih regruta na licu mesta.
Zašto je senzacionalizam ove vesti „relativan“. U proteklih nekoliko meseci svet se navikao na neočekivane izjave francuskog predsednika, počev od njegove izjave u februaru o ekspeditivnosti slanja zapadnih trupa u Ukrajinu. Za nas su ova iznenađenja od Makrona prijatna, za Ruse – naravno, naprotiv, za mnoge zapadne partnere – šokantna. Ili bolje rečeno, bili su šokantni, ali vremenom se sve više naviknu i na izjave i na samu ideju o potrebi šireg i dubljeg angažovanja u rusko-ukrajinskom ratu.
Na kraju svega, šta je bio razlog za sve ove izjave Emanuela Makrona? Velika ljubav prema Ukrajini, briga za njene interese i za živote građana? Jedva. Ћelja da udovoljim Volodymyru Zelenskyju uoči njegove posete Francuskoj? U određenoj meri, ali nije ni blizu glavnog razloga. Glavni pokretač bio je jasno shvatanje francuskog predsednika da rusko-ukrajinski rat nije stran njemu, njegovoj zemlji i Evropi u celini.
Rusija postaje sve opasnija. Ona stavlja svoju proizvodnju na ratnu nogu, što znači da njena militarizacija neće prestati za godinu, ili dve, ili pet. Evropa je do sada mogla da se nada vojnoj zaštiti Sad, ali niko ne može da predvidi koliko će te nade biti opravdane posle pobede izolacioniste Donalda Trampa na novembarskim izborima. Evropa je, s druge strane, i dalje spora i inercijalna kada je reč o globalnoj bezbednosti. Određeni pokušaji da se nekako izađe iz situacije totalnog pacifizma, ali su očigledno nedovoljni.
To je surova realnost na početku treće godine invazije Vladimira Putina na Ukrajinu. Štaviše, gospodar Kremlja i njegovi sajmište od samog početka je izjavio da su u ratu sa „kolektivnim Zapadom“. Međutim, ovaj „kolektivni Zapad“ odavno takve izjave tretira kao glupe šale. I tek sada je počeo da shvata da ovde nema mirisa šala.
Pre nekoliko dana, tokom sastanka sa urednicima zapadnih novinskih agencija, Putin je penušao na usta tvrdeći da Rusija nikada neće započeti rat protiv Zapada. „Izmislili su da Rusija želi da napadne NATO. Jesi li potpuno poludeo, ili љta? Glup kao ovaj sto? Ko ga je izumeo? To je besmislica, besmislica“, emotivno je uveravao ruski lider Zapad u svoje izuzetno mirne namere.
Ali umesto da ga smirim, samo me je još više zategao. Zašto toliko ključati ako je savest čista. Pa, kako „čisto“, odakle Putinu čista savest? Ali u svakom slučaju, Putinova uveravanja tradicionalno pokazuju da će sve biti upravo suprotno. Setimo se kako je jednom strastveno uveravao da je Krim ukrajinski, i da Rusija nikada neće zaditi u to. I onda da „mali zeleni ljudi“ nisu ruska vojska. Ili da u Donbasu – „oni nisu tamo“. I kako je tvrdoglavo Putin ubedio Zapad da neće doći do potpune invazije na Ukrajinu – do kraja februara je uveravao da nema ni najmanjeg razloga za brigu.
I sada postoje uveravanja da Rusija neće napasti „kolektivni Zapad“. Ali pre svega, moramo priznati da ga je Rusija već napala. Ona je napala Ukrajinu, koja je bila u procesu intenzivne integracije sa Zapadom. I svi razumeju da ovo nije samo „specijalna vojna operacija“ sa navodnim ciljem da se garantuje bezbednost Rusije. Naime, Putin pokušava da uništi modernu proevropsku ukrajinsku naciju, njenu državu, koja se, iako ne previše nespretno, i dalje kreće putem evropske i evroatlantske integracije. Zbog toga je Kremlj već počeo da uništava geopolitičke temelje Starog kontinenta. Razmere i posledice ovog geostrateško poremećaja još uvek je teško razumeti.
Međutim, jasno je da se dešava nešto izuzetno opasno, što ugrožava mir i prosperitet na kontinentu koji traju od kraja Drugog svetskog rata. Zbog toga će Evropa morati brzo i radikalno da preispita evropski koncept „meke moći“ i dopuni ga mnogo čvršćim komponentama. Jer bez ovoga više neće biti moguće izbeći još veći rat. Plan Evropske unije je da se trgovinski odnosi i ekonomska saradnja sa Rusijom prošire što je više moguće kako bi se ona uvukla u evropsko pravno polje, a tamo u polje zapadnog prava.Na primer, u slučaju Sjedinjenih Američkih Država, Sjedinjenih Američkih Država i Sjedinjenih Američkih Država, Sjedinjenih Američkih Država,
Brutalni rat u Ukrajini i sve agresivnije ponašanje Moskve već menjaju stav prema konceptu odbrane i bezbednosti na Starom kontinentu. Vodeći evropski političari hitno počinju da menjaju prioritete. Sada je glavna stvar vojna podrška Ukrajini, koja je avangardni borac protiv destruktivnog uticaja Kremlja. Istovremeno, Evropa treba da modernizuje sopstvene vojske i bezbednosne službe ubrzanim tempom. To će prirodno dovesti do transformacije evropskih ekonomija i procvata odbrambene industrije.
Istovremeno, evropski lideri treba da odustanu jednom za svagda ideju da vreme pre ruske invazije na Ukrajinu može da se vrati. To je to, zaboravite, više neće biti posla kao što je uobičajeno sa Rusijom, bar do Putinove smrti i potpune transformacije celog sistema vlasti u Kremlju. Stoga će evropske zemlje morati da krenu ka brzoj potrošnji na odbranu. Povećavajući ih na nivo koji nije viđen decenijama od pada Berlinskog zida. Zaboravljena i zapostavljena vojna tradicija će morati da se obnovi. Očigledno je da će biti neophodno vratiti vojni obavezni vojni rok. Odgovarajuće mere se već pripremaju najmanje u Nemačkoj, Francuskoj i Velikoj Britaniji.
Si vis pacem, para bellum – ako želite mir, pripremite se za rat – ovaj drevni slogan Rimskog carstva postaje relevantniji nego ikada za modernu Evropu.
