Nije tajna da je glavni zapadni partner Ukrajine Sjedinjene Američke Države. Uz dužno poštovanje prema zemljama Evropske unije, Velike Britanije, Japana, bez podrške SAD (pre svega vojne), ne bismo izdržali sve dok smo se već držali i planiramo da se ponovo izdržimo. Stoga su odnosi Kijeva sa Vašingtonom ključna tema naše spoljnopolitičke sadašnjosti i budućnosti.
Spoljna politika, ako već niste zaboravili, je parohija predsednika u strukturi parlamentarno-predsedničke republike. Zbog toga ni protivnici aktuelnog šefa države ne mogu da kažu da je on, navodno, zaplenio nekarakteristična ovlašćenja. Ne, ovo je upravo oblast odgovornosti Kabineta predsednika – da vas podsetim da je reč o kandidaturi ministra spoljnih poslova (kao i ministra odbrane, uzgred) koju parlamentu predlaže predsednik, a ne koalicioni (ili ne)Kabinet ministara.
Naravno, formalno, aktuelna ukrajinska vlada nastavlja ili pokušava da nastavi da eksploatiše u tom pravcu temu koju promovišu njeni prethodnici. Tema „dvostranačke podrške Ukrajini“. I to je potpuno tačno, jer, kao što su nam pokazale vicisitude kongresne borbe za paket pomoći od 60 milijardi dolara, nema bežanja od podrške i Demokratske i Republikanske stranke.
Ali, ako se prisetimo istorije spoljne politike (u vašingtonskom pravcu) sadašnjeg vlasnika Bankove ulice, onda je prva stvar koja nam pada na pamet – pored histerije pred samit NATO u Viljnusu (i još uvek formalno zabrinuta ne samo Sjedinjene Države, već i cela Alijansa kao takva) – fraze. Fraze koje, blago rečeno, nisu nešto čime se treba ponositi. I prosto i oštro rečeno, oni su potpuni neuspeh spoljne politike.
Prva rečenica je „Glavni tužilac je 100% moj čovek“. Fraza koju je u razgovoru sa Donaldom Trampom izgovorio Volodymyr Zelenskyy, a potom objavljena u transkriptu pregovora na inicijativu američke strane. Fraza koja je apsolutno anti-Bajden, jer razumemo zašto i iz kog razloga je rečeno. (Slučaj Burisma, Hanter Bajden, je i dalje ta priča.)
Tramp je izgubio te izbore. Džo Bajden je došao na vlast u SAD. Da, ispostavilo se da je pravi političar – a Ukrajina, zapravo, nije platila Zelenskijevu reč. U slučaju da je neko zaboravio, Bajdenova administracija je počela da snabdeva oružane snage Ukrajine mnogo pre 24. februara. Kao i upozorio na vrlo realnu mogućnost velike invazije – takođe mnogo pre X-dana.
Da, moguće je (i, po svemu sudeći, neophodno, kao što to čini Izrael, iako manje zavisi od američke pomoći) izraziti tvrdnje i nezadovoljstvo određenim odlukama sadašnjeg vlasnika Bele kuće. Ali istovremeno, svesni smo da se Bajden vodi pre svega pitanjem globalne, geopolitičke bezbednosti i bezbednosti sopstvene zemlje. Pa, i izbori, naravno, gde bez njih. Ali svakako ne želju da se Zelenski podseti na taj razgovor sa Trampom.
Ali Tramp nije Bajden. Tramp, kao i Zelenski, uzgred, nije političar, već biznismen. A nije postao političar ni posle prvog mandata na predsedničkoj stolici. (Uzgred, kao Zelenski.) I uopšte, on je impulsivan, reaktivan – i, moglo bi se reći, sebična osoba.
A za Trampa, Zelenskijevu frazu o „gubitničkoj predsednici“ upućenoj njemu može da znači mnogo više od razumljive želje ukrajinskog kolege da ne izgubi podršku Republikanske partije, koja nije sva željna da pomogne Ukrajini.
Stoga uopšte nije hipotetički da se može pojaviti situacija kada će se, posle njegove pobede, Tramp prisetiti ove fraze Zelenskom – i zato (i to je razumljivo) celoj Ukrajini. Setiće se i javiće se. Barem prethodno najavljen pokušaj da se rat zaustavi za 24 sata. Da li razumete kako SAD mogu da zaustave rat u Ukrajini za 24 sata? Postoji samo jedan jednostavan način – da prestanete da snabdevate oružjem. (Naravno, i pored toga, neće stati za jedan dan, ali potpuni prestanak vojne pomoći glavnog zapadnog partnera stavlja veliki znak pitanja na perspektive Ukrajine u celini.)
I takve korake od strane Trampa treba shvatiti veoma ozbiljno. Ovo nije Bajden, koji je progutao Zelenskijevu histeriju u Viljnusu – sećate li se da bi tada, prema pisanju medija, Sjedinjene Države mogle da izbrišu čak i onu malu proukrajinsku frazu iz konačne izjave Alijanse? Ali nisu. Zato što je Bajden političar. I on razume svoju odgovornost – ne prema Ukrajini, naravno, već prema celom demokratskom svetu.
A Tramp to možda ne razume sasvim iskreno. Jer, ponavljam, on nije političar, već biznismen. A na delu su potpuno različiti mehanizmi i različite vrednosti. A umerene republikanske elite možda više neće imati isti uticaj na njega kao tokom njegovog prvog predsedničkog mandata – kada čak ni potpredsednik nije bio Trampov „100% čovek“, već nadzornik „odraslih“ sa GOPERACIJA.
A ko, recite mi, u takvoj situaciji sasvim realno može da postane „gubitnički predsednik“? To je to.
Naravno, možemo da se nadamo da će Bajden pobediti, da će Trampov kriminalni dosije oterati neke glasače od njega (mada zašto bi ih to plašilo ako ih nije uplašilo Trampovo stvarno podsmeh na herdu koje je zauzelo Kapitol u januaru 2021. godine? Međutim, nije u našoj situaciji da se oslanjamo na tako neizvesne konstrukcije.
I uopšte, niko nije uklonio „dvostranačku podršku“ sa dnevnog reda. I nikada ga neжe baciti. Čak i ako Bajden i Demokratska stranka pobede na izborima u Beloj kući i Kongresu sa velikim rezultatom. (Što se, kako smo razumeli, neće desiti, ovo nisu vremena i kandidati nisu trenutno.) Zato bi gospodin Zelenski trebalo da razmisli koje poruke baca u globalni informativni prostor iz svojih brojnih intervjua. Bez čega, budimo iskreni, Ukrajina neće izgubiti ništa u svojoj borbi protiv Rusije.
Ali bez podrške verovatnog predsednika Trampa, on će izgubiti. Moћda иak i sve. A gubitnik tada neće biti 47.
Pomislite na drugi rat između demokratije (lošeg, korumpiranog i još uvek) i diktature, vijetnamskog rata. Sjedinjene Države su 1973. Kako je ovo ispadalo američkom predsedniku Ričardu Niksonu? Niљta. Zato što je podneo ostavku iz potpuno drugog razloga, zbog votergejt skandala, koji nije imao nikakve veze sa Vijetnamom. A njegov državni sekretar Henri Kisindžer čak je dobio Nobelovu nagradu za mir za Pariski mirovni sporazum.
Ali Republika Vijetnam je prestala da postoji. Vza-ha-lee. Za samo dve godine. I na teritoriji ove nestale zemlje, poиeo je komunistički teror. Tokom kojeg je više od 400.000 Južnih Vijetnama ubijeno, direktno ili indirektno (utopilo se na moru u pokušaju da pobegne od dolaska severno-vijetnamskog „raja“). I oko milion je završilo u koncentracionim logorima.
Dakle, ko je više patio u ovoj situaciji – „gubitnički predsednik“ koji je odbio da pomogne slabim partnerima, ili samim partnerima? Odgovor je, po mom mišljenju, očigledan.
