U ukrajinskoj prestonici je 16. juna održan Marš jednakosti KijevPride. Prvi tokom rusko-ukrajinskog rata punih razmera. Kao što je to često slučaj u takvim slučajevima, bilo je više buke oko događaja nego samog događaja. Na primer, sama manifestacija trajala je oko pola sata, uz tradicionalna ograničenja za učesnike od strane čuvara reda. Sa ograničenjima, pre svega zbog prisustva predstavnika suprotnog rodno-ideološkog tabora. Zapravo, ništa novo se nije desilo u ovoj priči što Ukrajina ne bi videla u predratna vremena. Osim jedne vaћne nijanse.
Ova nijansa je, kao što ste mogli da pretpostavite, prisustvo vojske. Direktni učesnici aktuelnog rata ili već veterani ovog sukoba (zapravo, ovde nije važno – glavna stvar je da su ti ljudi doživeli šta je rat, po sopstvenom ukusu i dodiru). I to ne samo na strani „pridržavanja tradicionalnih vrednosti“, kao što se odmah moglo predvideti – već i među učesnicima ponosa. I mi ćemo se više detalja zadržavati na ovoj tački.
Nekako, istorijski gledano, određena značenja zauzimaju u javnoj svesti određeni ljudi i organizacije, a osim njih, navodno nema drugih ljudi koji su umešani. Na primer, rat, odbrana države je stvar za patriote, dobrovoljce, heroje itd. Nažalost, ovo se redovno suočavate – kada društvene mreže oplakuju još jednog poznatog lika koji je poginuo na frontu, a u komentarima se uvek pojavljuju fraze poput „Rat oduzima najbolje“. Najbolji, najuspešniji, društveno aktivni, budući ili aktuelni lideri društva. Mada, u stvari, razliиiti ljudi umiru u ratu. I oni koji su dobrovoljno otišli na front, i oni koji su mobilisani i koji zapravo nisu želeli da idu tamo. Oni koji su (bili) zaista kul organizatori, izvinite na reči, uticajnici – i ljudi koji su tek otišli na posao, a onda su se našli napred i bili prinuđeni da pokupe mitraljez. Različiti ljudi. Različite sudbine. Različiti Ukrajinci.
Čak i tokom prvog rusko-ukrajinskog rata, Krimsko-donbasskog rata 2014-15, neki dobrovoljci koji su radili sa ukrajinskom dijasporom morali su da posmatraju tako čudne, na prvi pogled, stvari koje se zapravo sasvim logično uklapaju u ovu šemu – tada je dijaspora svojevoljno pomogla Pravom sektoru i drugim sličnim organizacijama, ali nisu obraćali pažnju na Oružane snage Ukrajine, a često je to bilo principijelno. Jer „ti ljudi brane zemlju sigurno, ali mi ne znamo šta oni rade“. (Jasno je zašto „ne znamo“ – tada nije bilo PR-a u Oružanim snagama Ukrajine, ali je sama činjenica važna). Naravno, zvuиi divlje, ali desilo se.
Nešto slično se dešava sa trenutnim ratom. Rat je stvar za patriote, a patriote u našoj zemlji su, pre svega, zvanično registrovani, „registrovani“ građani, pristalice patriotskih pokreta. Oni koji su, naročito, bili 16. juna u centru Kijeva sa druge strane uslovnih „barikada“, gde su se izjasnili za podršku „tradicionalnim vrednostima“. (Ovu frazu stavljam pod znake navoda, jer je zapravo veoma uslovna i efemerna i obično se koristi bez ikakvog semantičkog opterećenja. Kao imenica „republika“ ili pridev „narodni“ u sovjetsko vreme. Svi su bili dobro svesni da je pravo značenje ovih reči izgubljeno u uslovima SSSR-a.)
Može li biti patriota sa suprotne strane – među učesnicima KyivPride? Ovde možemo da se prisetimo reči gradonačelnika jednog od najmatolo patriotskih gradova u zemlji Ivano-Frankivska, koji je još 2016. godine, tokom Marša za porodične vrednosti, rekao da „gej muškarac ne može da bude patriota“.
I evo ga – 2024. Treжa godina rata punih razmera. LGBT zajednica izašla je na ulice prvi put od invazije na rusku vojsku. I – iznenađenje – među pripadnicima ove zajednice bilo je istog vojnog osoblja, istih ratnih veterana, kao i među onima koji podržavaju tradicionalne vrednosti. Zapravo, ovde nema iznenađenja, ali mnogi u Ukrajini vide samo ono što se dešava u njegovom uskom krugu, u krugu njegovih interesa. I zato ti ljudi, poput gradonačelnika Ivano-Frankivska, imaju tako iskrivljen utisak.
Prošle nedelje, cela patriotska zajednica bila je šokirana smrću na frontu, u regionu Karkiv, u blizini Vovčanska, komandanta bataljona OUN, poznate desničarske radikalne društvene i političke ličnosti Mikole Kokhanivskog u predratna vremena. I otprilike u isto vreme, u drugom delu fronta, u regionu Donetsk, ubijen je predstavnik queer zajednice, umetnik, muzičar i stilista Artur Snitkus. Ti ljudi su bili predstavnici ne samo različitih, već i antagonističkih zajednica. I ništa na svetu nije moglo da ih spoji u jednoj kompaniji, u jednoj formaciji. Niљta. Osim rata.
Ukrajinci vole da se dele na levu i desnu stranu, gejeve i heteroe, ukrajinske i ruske govore. U pogledu broja ovih podela, mi smo verovatno jedna od najbogatijih nacija na svetu. (Osim ako se, naravno, ne može nazvati „bogatstvom.“) Ali smrt Kokhanijevskog i Snitkusa treba da dopre do kolektivnog ukrajinskog uma, treba da prenese jednu jednostavnu stvar našoj naciji – mi možemo biti jaSvako je drugačiji, ali postoji trenutak kada svi stojimo u jednom redu. I takođe umiremo zajedno. I nacionalista i gej. On je i osnivač javne organizacije prestonice, koja je sama zaratila, a nepoznata je bilo kome osim njegovoj supruzi i deci, stanovniku regiona Žitomir, koji je mobilisan jer je nekada služio u Nacionalnoj gardi devedesetih godina (još uvek prvi). Ili samo zato što su uhvaćeni na ulici i odvedeni u TCC.
Ovaj rat, te žrtve koje Ukrajina plaća za svoju slobodu, trebalo bi da pokaže Ukrajincima glavnu stvar – naše jedinstvo zacementirano krvlju. Jedinstvo koje ne postoji ne bi trebalo da prekine banalan odnos prema nekome ko voli seks sa pripadnikom kakvog seksa. Suočeni sa smrću, smrću u ime vaših ideoloških antagonista koji žive i na ovoj zemlji – sve ovo izgleda tako jadno i beznačajno…
