Nesvakidašnji događaj odigrao se u pojasu Gaze. Izraelski specijalci izveli su operaciju u gradu Nuseirat i oslobodili četiri taoca koje je Hamas držao u zatočeništvu (i ljude povezane sa njima, a ti ljudi nisu neki marginalci, već, recimo, doktor i novinar kanala Al Džazira).
Ova tema je, naravno, izazvala reakciju medijskog sveta – odlična vest, glavna tema dana, medijski radnici razumeju na šta mislim. Postavljanjem pitanja, koje se, s jedne strane, može smatrati samo pokazateljem nivoa razvoja i adekvatnom procenom stvarnosti od strane ovog novinara. S druge strane, njene reči su obeležje mnogo dubljih procesa.
Pitanje je bilo jednostavno: zašto izraelska vojska, kada je planirala svoju operaciju u Nuseiratu, nije obavestila civilno stanovništvo pojasa Gaze o tome kako bi pokušala da smanji broj hipotetičkih žrtava među ovim stanovništvom. Izraelski vojnik je, naravno, ostao u granicama eteričnih pristojnosti i što diskretnije objasnio da bi takav korak jednostavno uništio sve planove, a taoci bi odmah bili uništeni. I to bi bio kraj priče sa predstavnikom BBC-ja, prelazeći u ironičan i sarkastičan format diskusije o „BBC standardima“. Ali zapravo, situacija je, kao što je već pomenuto, mnogo dublja.
Jer Izrael je, nakon što je preživeo strašan napad Hamasa 7. oktobra 2023. godine (kada je ubijeno oko 1200 ljudi, više od 250 ljudi postalo zatvorenici-taoci) i pokrenuo osvetnički napad, naišao na veoma ozbiljnu reakciju u delovima zapadnog sveta. Do otvorenih antisemitskih izjava na nivou šefova američkih univerziteta i nagoveštaja američke predsedničke administracije da bi Izrael mogao da ostane bez pomoći ako nastavi sa radom u pojasu Gaze.
I ovde se postavlja pitanje – zašto, u gotovo identičnim situacijama (potpuno nemotivisani napad varvara masovnim masakrima i neljudskim zločinima), Ukrajina dobija mnogo manje od zapadnog sveta od Izraela? Naravno, ovde, kao i uvek u tako teškim situacijama, postoji čitav niz razloga. Posebno se u Rusiji pojavio banalni antisemitizam, koji je za osvedočio iz istog razloga kao i slogan „Možemo to ponovo da uradimo“ – generacije koje su preživele te strašne događaje, za koje su Holokaust, Holodomor, i Svetski rat bili realnost njihovih života, preminuli, a za sadašnje su to samo stranice iz udžbenika istorije. Arapski lobi takođe igra ulogu u tome, uključujući naftni lobi i šire. Ali postoji i razlog koji je direktno povezan sa našom trenutnom istorijom.
Иinjenica je da je Izrael jak. Izrael je jaиi od Hamasa. Da, naravno, IDF je propustio trenutak priprema i napada, to je činjenica, samo otvorene pristalice premijera Benjamina Netanjahua mogu da se raspravljaju sa ovim – svima je jasno da su izraelski obaveštajci katastrofalno propali u ovom trenutku. Ali ako uzmemo situaciju u celini, onda je, naravno, izraelska vojska jača, moćnija, modernija od Hamasa.
I zato sada vodi svoj rat na teritoriji pojasa Gaze – u oblasti grada Rafah, Filadelfijskog koridora (a to je već na granici Stripa sa Egiptom). A Ukrajina ne sprovodi neprijateljstva na teritoriji Rusije – postoje samo napadi bespilotnim letelicama i, poslednjih nedelja, po dozvoli zapadnih zemalja, raketni napadi na pogranična područja. Zato je Izrael, u očima velikog dela zapadnog sveta, deo zahvaćen levičarskim idejama (gde su palestinski teroristi borci za nezavisnost), agresortna zemlja. I to ne zemlja koja se kroz svoju modernu istoriju borila ne čak ni za nezavisnost, već jednostavno za opstanak. Opstanak i zemlje i ljudi koji u njemu žive.
Zato postoje svi ti studentski protesti (oni ljudi koji nikada u životu nisu bili u pojasu Gaze i nikada neće biti tamo, jer nisu idioti da razmenjuju svoj udoban američki svet za zemlju trećeg ili osamnaeserog sveta), sve te sankcije ili pokušaje sankcija, sve do pokušaja da se izraelsko rukovodstvo stavi na međunarodnu poternicu.
Ukrajina nije ugrožena (još) ovim iz jednog prostog razloga. Slabiji smo od Rusije. Uzvraćamo udarac – ili, najviše, oslobađamo sopstvenu teritoriju. Ali, ako smo imali dovoljno snaga da uđemo na teritoriju Rusije i izvršimo pretragu svih tih uporišta, baza i drugih objekata okupacione vojske u blizini Belgoroda, Kurska, Rostova ili čak u regionu Volgograda (gde su na aerodromu u Akhtubinsku ukrajinski dronovi uspešno napali najmodniji avion Su-57, koji je izgleda samo leteo do ukrajinske granice) „Tada bismo videli potpuno drugačiji odnos prema sebi, prema našoj vojsci.
Zapravo, zaљto „onda“? Čuli smo pozive za da „mirni ruski građani ne bi trebalo da pate“ – kada je samo bilo razgovora o zapadnom oružju dovoljne moći za Oružane snage Ukrajine. Istovremeno, mirni građani Ukrajine – nisu samo patili. Ubijeni su u иoporu. Kao Izraelci 7. oktobra 2023. A Zapad to zna, samo gluvo slepi pristalica prijateljstva sa Rusijom nije čuo ni video ime „Bucha“.
Ali, uprkos Buhi, Irpinu, Izjumu, Kersonu, Marijupolju i drugim gradovima, sigurno bismo čuli šta Izrael čuje. I to je dobra stvar. Bravo za Izrael. Jer to znaиi da je jak. Dovoljno je jak da se nosi sa svojim neprijateljima – uprkos pokušajima da ga zaustave njegovi navodni partneri u zapadnom, demokratskom, civilizovanom svetu. To bi Ukrajina trebalo da postane. Jak, koji možda ne uzima u obzir činjenicu da je neko na Zapadu toliko zabrinut za civilno stanovništvo regiona Belgorod da je spreman da nas nazove „agresorom“.
Kao što primer Izraela, koji je okružen ovim varvarima svih godina svog postojanja, pokazuje, samo takva sopstvena pozicija će mu omogućiti da preživi. I ne samo da preživimo, već i da se dobro razvijamo između ratova. Razvijaju se na takav način da Nemačka i Finska, zbog svih svojih razmetljivih briga za civilno stanovništvo pojasa Gaze, slegnu ramenima sankcije protiv Izraela, jer sarađuju sa Jerusalimom u oblastima u kojima jednostavno ne postoji alternativa toj saradnji. A kada je ekonomija u pitanju, svi ti vatreni slogani su naglo ograničavani i sakriveni u ćošku. I u takvoj situaciji, to je samo u korist celog demokratskog sveta. Kao i pobeda (pre svega u vidu opstanka kao takve) Ukrajine.
